Тешка искушења

Питање:
Оци, Ишао сам у Цркву релативно редовно и читао црквене књиге и библију а хришћанин сам преко 10 година. Имам болест већ 14 година, а у задње три се она погоршала веома. Пошто нисам могао да издржим муке почео сам да молим Исусову молитву. У том периоду (задње три године) починио сам тјелесне и противприродинх гријеха са дјевојком са којом сам се онда растао. Током ове три године разговарао сам са људима (другарица рођак етц) који се баве биоенергијама и медитацијама које стварају визије и које говоре антихришћанске поруке (савјетовао сам те људе која је опасност од тих ствари.) Схватио сам да након сваке преписке бивало ми јако лоше и да сам једном пао у постељу. У једном разговору ме је напало тешко искушење које је трајало 6 мјесеци. То су биле заиста тешке душевне и тјелесне муке и тек сам послије нашао у једној православној књизи опис тих стања. Ако зли дух се најчешће окоми на некога ради блуда, непоштовања родитеља и гордости у духовним стварима (мјешање у дубоке дебате) онда сам ја починио све.
Када је то прошло, осјетио сам током молитве долазак у моје срце чистог топлог осјећања које је као нека врста умилења кроз јак плач (не знам како другчије да га опишем) и као да ми је давало приједлог хоћеш ли још (тиме што је полако појачавало тај осјећај) ? Ја сам у себи рекао да не могу више да поднесем јел бојим се да ми нешто не буде. Много сам размишљао и мислим да тај је осјећај чист јер ме је увијек испуњавао миром разумјевањем стрпљењем и односио је често скоро сваку муку. Такођер када сам писао неке ствари и сам знамо да се неко моли за мене срце ми се такођер слично испуњавало (горило) . Од тада често када нађем снаге да молим Исусову молитву срце ми се загрије (мада то није толико јако и чисто као први пут) . Читао сам да човјек треба да “стоји” као изнад срца и да одбија приједлоге помисли који гледају да га одвуку. Ствар је што су ме након тих молитви јако смућивале фантазије и помисли (али и прије тога од кад сам почео да молим Исусову молитву. То није чудно јер три године нисам у стању ништа да радим него се тешко мучим што од болести што од искушења а и мозак ми је болест оштетила. Док сам пролазио кроз искушење, дјевојка која ме је оставила и мој најбољи пријатељ јако су ме разочарали тако да сам гледајући да их разумјем завршио жестоко свађајући се са њима. Дошао сам до нервног слома или шизофреније покушавајући да разумјем како у суштини добри људи су потпуно тупи на моје патње. Мислим да сам схватио како долази до тога што од гријеха, што од модерног живота и да то није намјерно али сам се толико изфрустрирао да је тешко сада стати са тим. Читајући о прелести на вашем веб сајту схватио сам да сам то ја и борим се свакодневно са тиме да покушам да опростим, не осјуђујем друге, поштујем родитеље и не распављам се о Јеванђелским истинама, а да не остављам молитву која ме одржава у животу. Сваки дан се молим двапут дневно већ годинама а од једног Оца сам примио и савјет да користим молитвеник (и послије сам читао да мора да се гради одоздо а не одозго) и то сада радим али ми болест и искушење поједу сву снагу тако да проводим читаве дане борећи се са тјелесним и душевним болом не могавши да комплетирам молитвено правило. Мислим, пошто покушавам да се ријешим тјелесних страсти које су обузимале мој комплетан живот а стално ме фантазија (од усамљености) такођер вуче да се љутим на друге да ме спопада често бијес тако ако се посвађам онда ми буде јако лоше и тешко ми је молити. Са мајком ми је јако тешко разговарати јер није вјерница тако да ме многе преконцепције нервирају јер ми не вјерује ништа у вези Бога и искушења. Тешко ми је док ја страдам да се не расправљам са другима знајући шта то значи за њих. По природи сам подложан фантазији разправљању и гордости тако пошто не могу да вршим неку врсту посла или послушања чак ни по кући у јако сам не завидној позицији тако да бих хтио да вас питам слиједеце: 1. Воли бих отићи у неки манастир али не знам дали би ме примили пошто не могу да радим и морам да спавам кад ми тијело дозволи иначе падам у жестоке муке. Такођер још се лијечим али сигуран сам да је ова болест и утицај злог духа и да можда губим вријеме лијечећи је по болницама и алтернативном терапијама јер ми је сад 10 пута тјелесно горе него кад сам почео лијечење (од бактериске болести прије три године) . 2. Код Исусове молитве нашао сам да ако држим концентрацију на уснама, и молим као што би се молио пријатељ пуштајући срце да се само грије, да ме мисли мање смућују али ме таква молитва толико не испуњава, не угрије толико срце и не истјера довољно бола и туге из мене. Даје сузе али нису толико “слатке”. 3. Код Исусове молитве кад ми је концентрација (и сво биће ако могу тако да кажем) изнад срца, срце се брже угрије, такођер добијам сузе, дуже могу да одржавам такву молитву закључавајући мисли у себи али ме послије више смућују помисли. Прочитао сам да кад молитва постаје плодна да искушења су много бржа и директнија. Брине ме што сам од болести и против савјета лекара ишао напоље играо спорт (да не полудим) и срце ми је сада слабо. Прочитао сам негдје да се погрешном молитвом може оштетити срце. (буквално? ) 4. Сада ме понекад послије молитве (обично сутрадан) спопада бијес и раздражљивост и ако не дам повода мислима и не кривим друге онда прође али се питам да ли нешто погрешно радим што се тиче саме молитве. Или можда од блудног живота и природне гордости или неопораштања долази до тога али ће временом проћи? Тако да се питам шта је правилније од ова два начина молитве (мада би ми оба одговарала сваки на свој начин) ? Ако нисам дао довољно детаља можете да питате или ако можете да одговорите у вези Исусове молитве много би ми помогло. Знам да ситуација није идеална знам и да је опасно тако сам молити али сам ухваћен између разних мрежа и једини пут ми се чини напријед. Најсретнији бих био да могу отићи у неки манастир гдје ће ми показати разумјевање и гдје бих имао искусног духовника да ми помогне што молитвом што савјетом. Можда бих мојим мукама коначно дошао крај. Тако хвала вам пуно унапријед и нек нам је Бог свима на помоћи.
Н.Н

Одговор:
Драги брате, Добро си приметио да би ти одлазак у неки манастир користио да нађеш мир и прави пут. Али, мислим да још ниси спреман за тако нешто. Мени се чини да твоје муке (као и свих нас, углавном) долазе од демона који те непрестано саплићу и бацају о разне помисли и осеħања, као о неке стене, о које се повређујеш и разбијаш. А све то долази од наше слабости. А слабост долази од мешавине: – брзоплетости – самосажаљења (угађања, мажења самог себе, тражења утехе и осеħаја задовољства и среħе) – гордости Из свега овога се постепено рађа прелест, која човека помало плаши, али га по мало и уљуљкује помислима да је ипак на добром путу, само му још нешто мало недостаје да се ослободи искушења. Помисао му говори: “Све је у реду, на добром сам путу и отишао сам мало даље од других; само да научим још мало боље да управљам својим животом, да се не сударам са другим људима и околином, и т.д.” Да би имао користи од евентуалне посете манастиру, од неког духовника, и уопште, да би могао кренути правим путем, потребно је да се ослободиш од оне три змије које су ти се сакриле у недрима. И то, тим редом: најпре брзоплетости, затим самосажаљења и потом колико је год више могуħе гордости. Не заборави да се оне крију и да их није лако уочити. А и кад се уоче, оне се бране многим помислима: “Није тачно, нисам то ја! Мене уствари уопште нема овде; и ко ти је рекао да ме ту тражиш? Тај нема појма…! ” и т.д. Од Бога ти помоħ и свако добро жели, о. Срба