ТЕОЛОГИЈА КАО НАУКА, И НАША СЛОБОДА У ОДСУСТВУ СЛОБОДЕ САГЛЕДАВАЊА ИСТЕ – (У ВЕЗИ СА ОВДЕ ОБЈАВЉЕНИМ ЧЛАНКОМ ИНОКИЊЕ ВАССЕ (ЛАРИН))

<p claПротојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић

ТЕОЛОГИЈА КАО НАУКА, И НАША СЛОБОДА
У ОДСУСТВУ СЛОБОДЕ САГЛЕДАВАЊА ИСТЕ

– А све у вези са овде објављеним чланком инокиње Вассе (Ларин) –
 
Зовем брата и разговарамо; говоримо и о мом синовцу. Шта ћемо са њим – питам ја? Размишљаш ли о богословији? – Е није ти то више “она” богословија, и “оно” образовање. Можда у гимназију, па онда у неку православну школу у иностранству? У Русију, или можда тамо у школу негде код тебе али да ти будеш поред њега.
Сећам се оних мојих дана средином 80-их у Француској када сам гордо говорио да је наша богословска школа најбоља на свету. О оцима “јустиновцима” се увелико говорило у Руској Заграничној Православној Цркви и од њих се много очекивало у погледу великих промена у СПЦ. Наравно, очекивало се због показаног богословља тих људи. Због тога како су они у то време мислили, говорили и учили. Посебно се помињало име о. Атанасија “Ефтича”, и мој тадашњи епископ Марко, који је био мој руководилац (како и куда са мном даље), са љубављу је говорио о њему, и говорио је да је то његов друг. Наравно, и ја сам га још више заволео. Данас ме питају: а шта се десило? Шта се то тамо дешава у СПЦ? А где све саборно не служим! Одговора немам, зато што можда због неких сукоба и разочарања у та стара очекивања не желим да га срочим. Не могу, јер тамо дуго не живим, а свашта чујем… Шта је тачно а шта није Бог зна? А моји школски другови – сада познати и чак признати свештеници, онда и рођаци по жениној линији којих има негде око десетак свештеника – сви они говоре да је наступило “страшно” време (поштујући породичну приватност не износим разговоре са мојим тастом – познатим Протом). А и мој брат је свештеник. Да су сви ови људи хорски прелашћени, у ту причу не верујем .
Већ ми одзвања у ушима: “а јеси ли ти нормалан, где да се враћаш” – кажу ми. То кажу када ме покрене “носталгија,” која је у ствари моја искрена љубав према Отаџбини и мом народу. У том моменту се сетим истих речи које су скоро исти људи изговорили али другим поводом: “а јеси ли ти нормалан, куда идеш? Шта ти је, нигде нема боље него овде” – када сам у оно време Анте Марковића пошао у иностранство из сасвим других разлога од оних због којих су ме позивали да останем (финансијским).
Да ли је заиста пред нама дно, или нас је оно већ обгрлило и чврсто нас држи? Са дипломама које тамо стекну наша омладина овде не може ништа да учини, и почињу дошколовавање радећи најтеже послове да би се финансирали. Добро, познавање “географије” им не помаже са компаративно “глупим” Американцима – њиховим вршњацима, који, ето, данас “мисле” по “GPS”-у, и на крај памети им није да се такмиче са неким из географије. (А шта ће им на крају крајева?) Дакле, тамо је све било џабе (до јуче), читав школски систем је иза њих, опет, овде почињу изнова и то уз највеће самоодрицање ради самоиздржавања у додатно тешком систему образовања.
Важно је да се помене да се ови млади људи одмах отргну од вела лажне сигурности и социјалне заштите, а и егоистичког родитељског наручја, и почну да се уче да буду људи. Уче да се суочавају са истином коју нико не прикрива нити је шминка; уче се да пред њима стоји тежак “овај живот” који без рада и тог ентузијазма не може да се оствари, чак и ако га гледамо само кроз “материјализам” – као идеологију која се противи Цркви.
Да ли су наши школски системи заиста на високом нивоу или се само хвалимо као и увек у свему другом? – То старо српско суптилно бусање у прса – које је далеко од правих вредности и квалитета?
Што се тиче нашег богословља, поражава чињеница да је код нас сензација нешто што у другим црквеним круговима бледи и чак замара – једва се препознаје у сутону покушаја једног пропалог експеримента. Толико каснимо технолошки – у реду; али зашто и теолошки? Зашто и теологију да увозимо са Запада ако морамо технологију? Ако под утицајем политичких акробација и лажи, по оцу лажи, увозимо технолошки модификовану храну са сумњивом, или чак измалтретираном генетиком, а све на уштрб наше вековне макробиотике, тј. када потискујемо нама Богом дату здраву храну, поражава да нам је потребна и модификована теологија која се увози из света филозофије прогреса и индустријализације – тог све већег хаоса у којем нормалан човек у хришћанској норми живота просто понижено на коленима цвили.
Не може да се избегне конкретно и јасно питање: колико је наш “теолог” данас заиста информисан о нашим православним вредностима, а да није индоктриниран, усмерен ка исконструисаној форми, утврђеној на шаблонској коректности, а не на научним прилазима који користе све гране богословских наука? На прво место издвајамо доксолошко учење Православне Цркве, које својим животом у Телу Христовом – вековним Предањем, стоји изнад сваке индивидуе; или изнад свих локалних школских система; или изнад свих револтних покрета или утицаја других научних система (већином контролисаних и хипотетичких).
Зашто ово пишем? Претрагом по интернету, тражећи кључну реч “Шмеман” (требало ми за нешто), открио сам коментаре на чланак мати Вассе Ларин који смо ми овде објавили. Видим помињу и мене који сам уз потребну сарадничку помоћ чланак уредио и објавио.
Док сам као младић живео у комунизму од једног простог сељака био сам психолошки припремљен на непријатељска глупа мишљења; на јавне лажи и опортунистичка понашања; на разна лакташења и додворавања; на стереотипно политичко мишљење; на хипотетично “научно” мишљење; на коректан шаблон; на копирања и на “идеологизирање” и идолатрисање наших “лидера”, са харизмом или без ње… Дакле, мој црквен отац, а тиме и мудри сељак, и давно изграђена личност и облагодаћена, све је то још онда видео својим простим и “нешколованим” очима, и упозорио ме на ово у суштини тужно окружење. То је било онда па разумем. А данас? Данас је наступила слобода, али само од чега?! Сада, када на све то погледам, видим да су се и у Цркву увукли па ме спопадне туга неког “губитништва”. Све што нам се дешава развија се и остварује у поробљености, у којој се оличава губитак слободе, а кроз њу и наше личности – дакле у диктатури свих врста. Да ли је наша богословска мисао слободна од “диктата” и формалне црквено-политичке коректности; и да ли људи мисле ван стереотипа у којем смо изграђени као логосне мислилачке личности? Дакле, молим вас: да ли ми о Богу мислимо ван било каквог шаблона и ван култа било чије личности?
Читајући коментаре о поменутом чланку примећујем душевну настројеност хистеричног такмичења – навијања, и то уобичајеног српског типа – психолошки откривеног – рецимо у надметању навијача Партизана и Црвене звезде, и у том дељењу на поставкама опажања боја, а не и самог фудбала (и квалитета фудбала). Открива се стање патетичне личности, хистерије… А трагедија је ова: ако негде и у иностранству противнички тим игра, навијај за његовог противника. – Српска мржња, инат, злурадост, нехришћанство … – шта ли је?
Чланак инокиње Вассе, непристрасно речено, јесте озбиљна студија једног озбиљног проблема који се открива у Шмеману, то јест у “евхаристијској теологији”, која данас издваја одређене проблеме, а ми их по нашој природи поднебља у коме живимо стално гурамо под тепих. И још важно дигнемо нос! И тако живимо у психолошком расположењу негирања да они постоје, а све ради личних и емотивних односа према нечему што бисмо скројили по нашем ћефу и прохтевима. Овако то преподобни Јустин Нови каже: “по човеку а не Богочовеку”.
Неку годину раније ми смо се запрепашћивали јавним незнањем неких наших високо теолошки образованих људи, који нигде не пропуштају да наведу титулу свог сујетног образовања (пракса једино у СПЦ) испред својих смирених свештених чинова, и звања по заслузи – тог јавног препознавања Заједнице и њених награда. Али данас више запрепашћења нема! Сви се знамо! Нешто што нисмо могли ни да помислимо пре рецимо пет година – данас је реалност на коју смо штавише кукавички навикли. Стид више и не постоји! А како би, када аналогно стиду, по професору наше богословске школе, морал више не постоји у индивидуи и тако гради монструма од човека, решавајући проблеме апстрактног човека, а не човека којег види поред себе? Уобичајено је да “у заштићеним зонама” интернета, сумњиве формализације, тј. сумњивих благослова као гаранта правилног учења, слушамо разна лупетања оних који имитирају ове учитеље. Нешто су код њих чули а скоро ништа нису разумели. И у недостатку способности за схоластичко академско жонглирање овим стварима, као што то раде њихови учитељи, неки реше да “кују и клепају” своје фантастичне разне ставове и мишљења, на демократским постулатима: “мишљења сам…” Наравно, у одсуству Истине, а и те да је Црква у једној својој служби “монархија”, тј. послушање а не демократија! Тровање православног српског интернета опстаје на егоистичком расположењу: то је само зато што ја тако видим; или само зато што ја тако хоћу; или само зато што то црквено-политички “мејн стрим” толерише, покрива, и чак оправдава а све на уштрб саборности. То је због тога што је мени лакше, једноставније, ближе срцу… није тешко. Зато у православним српским круговима не постоји “дијалог” него ситничарења, “кеширања”, и више ником није стало до Цркве у нама каква она јесте, него само до оне какву ја хоћу и како је ја осећам. Живели, родио нам се српски “православни” протестант!
Нажалост, одметнута теолошка мисао коју су “легализовали” “парижани” данас нам схоластички и западно-хедонистички нуди Цркву, у том унутрашњем хаосу поимања и разумевања Цркве. А како би другачије када за све то време њу преживљавају у РАСКОЛУ, тј. у унутрашњем сукобу идентитета и историјских корена! У унутрашњем сукобу појмова Цркве, и дисциплине као светоотачког послушања. И наравно, у таквом расположењу према Цркви она се гради да буде по нама а не ми по њој. А зашто и не би, када ми сада бирамо Цркву онако како она нама одговора. Одатле нам долази модел обнове нашег духовног живота – али какве обнове?
Шмеман је предводник тог субјективног емотивисања – тог емотивног схватања Цркве, коју он деценијама тражи да се не би “модеран” човек сукобио са њом. Он тражи прилагођавање Христа човеку, а не да се човек поистовети са Христом. А ово прво јесте стара западна хришћанска мисао. Да се тражи “савремен” човек у Цркви? У којем “времену” – оном еванђелском: “јуче, данас, сутра”, или у времену прогреса и индустријализације које за собом вуче хаос (оно што раније поменух)? У оном које у самој ствари и не постоји, у тим димензијама Цркве? Жалити се да је “тешко” само зато што је мени тешко не значи да је заиста тешко. А да би оправдао то моје “тешко” ја крећем чак и на осуду, да онај коме је лако (срцем воли и љубављу испуњава) то преживљава у сукобу разума и личности – у “шизофренији”.
Неки оца Александра Шмеман величају и поређују малтене са “откровењем”? То читам на овом српском теолошком интернету који постоји са формалним благословима СПЦ. “Откровење” – које је годинама пречитавао и поправљао, и опет се враћао и пречитавао, и поправљао; и опет пречитавао па опет преправљао; и тако још по ко зна који пут, у недоглед, када кичицом својих мисли уметнички “ставља боју на боју”. Тако о. Александар у ишчекивању “уметничке неизвесности” стваралачки тражи себе, и тако по себи суптилно кроји појам Литургије ограђујући је својим искуством и схватањем. И то се данас предлаже као модел, као стереотип упркос питању: а ко кога условљава или гради? Да ли Литургија гради нас или ми њу нашим жељама? Шмеман је преправљао своје мисли у јасном одсуству записаног дочитавања, тј. пречитавања Отаца – писаца, – тих вековних стваралаца здраве хришћанске мисли која се преточила у доксолошко исповедање вере у литургичком, тј. богослужбеном животу Цркве. Свако враћање на “његову литургију” (јер је много пута рекао “моја литургија”) јасно открива да је поведен личним расположењем и опажањем света око нас као дара Божијег, чак и овог овако грехом преображеног. Добро, човек је то тако видео…Али шта је са нама?
Литургија није новела нити мој лични свет у њој, а посебно када се сукобимо са нормама у њему, као што се и он отворено и инаџијски сукобио са раније братски уређеним нормама по којима је Црква вековима живела. Не, не, не… Не морамо да кажемо “канони”, јер за оне који то непрекидно понављају то је већ куга коју је изазвала “латинизација”, јер не схватају да је свака људска норма у Цркви донесена у љубави и сагласности, а када се она руши онда је то недостатак љубави која је изнедрена разногласијем. (А овде се врши таква замена теза у вези са неким канонима, и то видимо и код неких епископа, који би требало да буду чувари духовног расположења и мисли наших ранијих Отаца Цркве, а присете се канона само приликом утеривања своје власти, када постоји опасност за поткопавање њиховог ауторитета али не и ауторитета чистог учења Цркве, због чега су и писани.)
Да је Шмеман барем као историчар, дакле по тој својој академској струци писао Литургију, и “преправљао” је Светим Оцима, он никада не би могао да падне у суптилни однос према Цркви, кроз то субјективно опажање и описивање нашег “Заједничког дела”, а све на уштрб његове суштине и историјске оргиналности. Да се Литургија чупа и издваја из литургичке пуноће дана, или доксолошке пуноће дана, која смислено остварује здраву заједницу крунишући је Анафором, када се поред освећења пружа и едукација. Зар није још правило да се из монашких кругова бирају епикопи – учитељи Цркве, а у историји многи и без формалног (сколарног) образовања? Зато што је Црква у својим временима пружала славословно образовање у Цркви – то живо литургичко и стваралачко, реално, а незаморно, а поврх свега обожено или намољено (“омолитвољено”) образовање. Монашко устројство по смислу и разлогу свог постојања, као и историјској чињеници, управо сву суштину свог живота (и права на живот) једино остварује у том апостолском литургичком опиту који стоји на доксолошкој и благодарственој (благодарећој) пуноћи дана. (Рецимо то свјетилничне молитве вечерње по јеврејском наслеђу као почетку новог дана непобитно доказују.) Уједно је то била и едукација и одскочна даска за остала послушања и службе у Цркви.
Шмеман се у сукобу са монаштвом потпуно губи као мислилац, а тај свој сукоб никада није дефинисао као издвојен проблем, као конкретну борбу са неком аномалијом унедреном у том анђелском позиву. Њему једноставно смета подвиг: а у њему прво пост, и све те тешкоће коју нарушавају “радост живота”. Али само оног по њему схваћеног и прихваћеног, и нама свима понуђеног као најбољег (а да те мисли нису објавили његов зет и син заувек би остале приватне и породичне, а не “модел” за ширину и дужину свег Православља).[1] И сасвим је природно да се у позитивном теолошком свету, у слободном, а међу непристрасним и способним људима, појаве примедбе оваквом размишљању а посебно онда када се ствар тиче њихових живота (рецимо у овом случају инокиње Вассе). Те примедбе јесу академске, културне, достојне, изнесене са циљем и разлогом, са оправданим поводом, и на достојним местима изречене, које су људи тамо и оценили. Зато треба да се води дијалог и сукобљавају мишљења у одсуству култа личности или чак идолатрије. И када на нашем интернету читамо разне умишљене високе личности, највише анонимне, које својом реториком желе да те присиле да поверујеш да су образовани и да знају о чему причају, открива се трагедија вероватно поведена оним о чему сам раније рекао – у нашем пренадуваном образовању високо подигнутог носа (тј. кроз врло уски избор материјала).
У одсуству елементарне културе која штити личност сваког човека (а да не говорим оне људе од звања по службама и послушању у Цркви), неки немирни умови “фекалијски” (у медицинском речнику) описују своје унутрашње пориве, наводно поведени неком “академском нормом”, па под велом класичног простаклука не могу уопште да прихвате било какву критику њихових идола. И тако грубо одбацују суштину академског форума, што је увек конструктивна критика која ласка писцу. Дело без академске критике није квалитетно дело, осим ако се не тврди да постоји перфекција у написаном, а такве тенденције овде постоје тако да по самој природи ствари и воде у духовну аномалију. А она је опсесија – култ личности. То је болест!
Ако боље обратимо пажњу на речник открићемо драматизацију, што је јасна академска ћутња, мук, да би се одмах прешло на омиљени фонд аргумената: “пљување”, “блаћење”, “запењеност”, “задах”, “учмалост”…, сви ти симптоми наше смртности и трулежи. Ове мисли из стваралачког човека откривају право стање, праву “острашћеност”. Оне су огледало унутрашњег мира. Изабран је такав репертоар који потиче од наше биолошке реалности грехом преображеног човека са којом се ми свакодневно боримо и коју одбацујемо . Размислите и зашто! Обично су ово бесмислене и неповезане реакције, конфузне, најчешће одбачени парчићи из још неизграђене теолошке личности, јер она уопште и не постоји. Постоји можда туђа, па се зато ове апологете својих љубимаца не устручавају да одступе од основних правила људскости, коју и у нехришћанским срединама формира културна норма живота, и емотивно поведени желе да заштите свог идола али у присуству својих неспособности. “Балканизација” је нови термин који је ушао у све модерне речнике светских језика, па се поставља питање: а да ли се понашањем неких студената теологије врши и балканизација теолошке мисли, са усредсређењем, пре свега, на простаклук у размишљању који не садржи основне хришћанске манире а камо ли православне. Ти људи у свом свету схватања Цркве, будући “испровоцирани” повредом култа личности својих идола, “заштитнички” не бирају средства ни начине сукобљавања. Код многих се све више открива патетичан однос – болесна веза између одређених савремених теолога и сопствене мислилачке личности у понуђеним нормама Цркве као начину живота.
(Ко год да је нешто критички написао о овим модерним теолозима, били то и виши јерарси Цркве /помесних цркава/, по уцвељеној тврдњи “апологета” увек блате, пљују, ваде из контекста, “пишу са подозрењем” – дакле лажу, подмукли су, сумњиви су, поведени су прљавим унутрашњим покретима. Зар то није тип маније неповерења и принципијелног одбацивања свакога ко се сукоби са њиховим прихваћеним светом и духовним животом у њему?)
Мати Васса заиста смирено наводи ту контрадикцију Шмеманове теологије, које ја писана техникалијама а не надахнућем “свише”, а све у његовом сукобу са подвигом којем нико и никада неће моћи успешно да припише “теологију оправдања”, или популарније тзв. латинско богословље. Када човека припремамо да се поистовети са Христом, то поистовећење не може да буде “сатисфакција Бога”, и данашње богословље плегијатски лута у односу на покренуту проблематику која је стара сто и више година. Обожење није могуће без богоуподобљења показаног у Богочовеку, на које смо и ми позвани кроз наше подражавање свега Христовог – нама откривеног у Његовом Еванђељу. Колико пута нас Еванђеље пита и одговора: по чему ће нас Христос познати?
О Шмемановом богословљу може много опширније да се пише, али услед цензура и психолошких притисака у нашим едукативним круговима скоро да нигде и није могуће. Могуће је само онима који су спремни да се изложе малтретирању, а понегде и грубом простаклуку. У данашњем теолошком елитизму, или пак подвлашћености, критика савремених теолога је непожељна, јер смета све присутнија предрасуда према свакој критици чак и на вишим црквеним нивоима, а у оним нижим разне приземне побуде и игре збуњених умова.
Шмеман беше историчар? А да бисмо реално и историјски описивали ове ствари морамо прво да поменемо “обновљеништво”. Говорим о обнови као богослoвском термину, а не и о расколу који се десио – неки то намерно бркају да би заменили тезе, и тако вам исфабриковано подметнули антицрквеност и непослушање са циљем да ућутите. Термин “неообновљеништво” је легалан термин, и достојан је академског истраживања. Оно постоји на сличним постулатима, и зато је “нео”. Говоримо против покушаја порицања неких његових оригиналних елемената које неки већ теолошки називају “неообновљеништвом”, као покретом и учењем, које је једна академска елита пренела у Париз и коју је закрилио митрополит Евлогије. А ни то није случајно. Управо је он био председник комисије на Сверуском сабору која је изучавала могућности за одређене литургичке промене, као и могуће корекције у богослужењу. Он је поднео документе који су прегледани и на крају одбачени.
Корени богословља које развија митрополит пергамски Јован (Зизјулас) такође потичу од руског богословља, а конкретно од Митрополита Антонија, које је касније преображено кроз школски систем једне чудне “руске” јурисдикције у Паризу, са још чуднијом канонском историјом. У његовом богословљу се примећује тај проблем да будући да не чита руски он га познаје модификовано преко “парижана”, тако да користи богословске појмове који нису његови, и који су много раније у другачијем контексту представљени. На првом месту стоји питање латинске теологије у Православљу и на који начин треба ње да се ослободимо, и где су те границе ослобађања? Докле се иде? И када се критички дотакнемо ових људи на којима је изграђен скоро ритуални култ личности у образовном систему СПЦ, одмах се врши “мобилизација” и објављује нам се рат. Ружан и прљав – баш братоубилачки и грађански! На разним “канонским” форумима откривају се таква фантазирања! Још када би се показало на којим академским аргументима или славословној теологији Цркве Христове оне почивају? Сваки покушај разговора на нивоу здравог разума са данашњим вишим студентима руководи шаблон који има задатак да се незнање прикрије а да се сачува “утисак”. Дакле, изграђена је техничка сигурност и заштита. Скандализовање саговорника и теме је нешто најефикасније, уз чопоративне copy-paste прозивке, наравно бесмислене, и заједљиве, сиромашне, са опредељеном намером да се човеку смучи и једноставно напусти дискусију.
А ако заузмемо мало толерантнији став, онда се у одсуству познавања истине о овим стварима прибегава “декларатизму”, то јест етикетирању, и то попут оног “фашистичког завијања траке око руке” (дакле идеолошком), на којој по “политичком опредељењу” пише “ко си”, а не прати се оно што пишеш и колико заиста вредиш. Нажалост тај дух влада.
Поражава да ни једну повезану или смисаону критику на чланак, “др” (ако баш већ морам?) мати Вассе Ларин нисам нашао. У неком личном очају почели су напади на “жену” у њој (“балкан” то оправдава?). Напади на калуђерицу (шмемановски) који су тако бесмислени и острашћени, и без ичег конструктивног – аналитичког, осим декларативног – “то је она зато што то ја тако кажем”! А она је жена која је од малих ногу у Цркви, и то стваралачки, и од биолошког оца од Цркве признатог и познатог свештеника. Она је жена која је је живела у манастиру, и којој је духовни отац архиепископ Марко – духовно чедо преподобног Јустина Новог. (Он је и горостас и нови апостол Немачке, и врло способан и признат теолог.) Мати Васса је и жена која је имала академског ментора који је за многе појам у “савременом” теолошком академском свету, да неки могу само да маштају да би та имена стала и иза њих. Неки тамо…, и негде… – тај “неострашћени” брат – њој приписује неки тип хормонске теологије. Ту “женску” острашћеност? Жени која је себе много раније нашла; и нашла свој мир у Телу Христовом; која је много раније без теолошких школа суштински боље разумела Литургију. И да тај брат њој припише несигурност, лутање, разочарење, досаду, меланхоличност? Управо такво духовно стање у односу на њу може да изроди овакво декларативно описивање њене личности, што би правим академским расуђивањем висило о концу, а на форумашком чопоративном препознавању те вредности хорски било прихваћено: “тако је”!
Она је живела у граду Њујорку, граду који је “појам” за већину нас. Рођена је у свештеничкој породици Лариних са свим могућностима за успех у “овом” животу. И била је врло лепа и паметна девојка, са благородним манирима које је наследила у својој парохији у којој су били емигранти вишег рода Царске Русије. Имала је добро образовање; била је животорадосна и отворена, лепа духом и једноставна и због тога нико није могао да наслути њене намере (и ја сам био много изненађен). А када су оне откривене, родитељи су чинили све да је спрече у њеној одлуци, а она је искрено и без “повода” (ломова и траума младе душе, пропалих “љубави” и изневерености, и неуспеха) решила да крене монашким путем. И много година касније, или раније – није битно, као доктор теологије чита Шмемана, и како то да она није меродавна да успешно пише о његовом јавном парадоксу у вези са системом Цркве у којем је она до тада живела? Да не пише о његовој теолошки неоснованој, дакако острашћеној одбојности према монаштву? Да одговорно и достојно не пише о сукобу богословских личности у њему; о тим његовим зјапећим противречностима; о његовој неконструктивној теологији? – Јер се она јасно открива у одсуству систематике развијања богословске личности. Нажалост, да успут кажем, да прекид те систематике постаје правило у модерној или “савременој” теологији када се она открива као стварни проблем и код неких наших теолога. Изгледа да се више и не сећају шта су писали или говорили. Зјапи неповезаност богословског узрастања, јер се пада у компилацију разних теолошких ставова, чак и оних који дијаметрално другачије уче па тако губе своју оригиналност. А то говори и о личности која је слаба и савитљива пред стварима у које сумњамо, или пред нама стоје као препрека (разне су препреке према разним циљевима).
Коментари на одређеним форумима откривају озбиљан психолошки проблем. Култ личности не отвара врата новим могућностима нити знању, нити новим људима, а најмање ширем и непристрасном истраживању, него он по својој болесној основи држи поробљеним, и седативно помрачује разум. И тако опседнуто, тим патетичним односом, не бирају се начини заштите оног што је илузорно и идеализовано, а још шокантније – идолизовано. Када се боље погледа како људи јавно размишљају и како схватају теологију као науку, и те њихове покушаје да њом потисну доксолошко учење Цркве, које је увек ДОГМАТСКО, открива се болно сазнање да они не умеју ни да комуницирају. Види се да су заиста необразовани у свему оном што Црква широко пружа као науку (отуда шале да поједини академци ни не знају шта је минеј). Овим објашњавамо и коментаре у вези са чланком мати Вассе, који чак престају да то буду, него постају коментари о личности ове наше сестре, и класификација (јефтино интернет трачарење) приватног човека у њој. Типа: ма шта та тамо искомлексирана женетина тртља у вези са великим и недостижним Шмеманом? Када нечије име сужава наш свет опажања и ментално закључава друге могућности и чак опажање могућих бољих људи. То остварује болестан стереотип, који увек поробљава као и сада ове људе. Ето, то су наши студенти – барем по јављањима на официјалним форумима при школским системима наше СПЦ који се модеришу (дакле прате и проверавају).
Шмеман је веровао само у Литургију кроз дешавање “Aнафоре” и зато и није могао да трпи подвиг осталих богослужења, а тиме и суштину свега тога – монашку Заједницу (као јединог чувара у овим нашим данима). Њу – која је по литургичком животу најближа Заједници првих хришћана . Њему је то изгледало превише, досадно, тешко, заморно, мучно, фолклорно и зато је предводник модерног православног схоластицизма – катедре у Цркви, а не литургичког доксолошког образовања у Цркви, које данас модернисти потпуно одбацују. (У “шмеманској” /Помазански/ “Православној Цркви у Америци”, у њеном парохијском животу, људи не знају шта је бденије /или јутрења и вечерња у зависности од Типика/, нити имају представу о овом богослужбеном кругу, и много пута сам се уверио да свештеници не умеју да служе). Образовање у Цркви је по позиву суштинско поимање Цркве али животом у њој, у живом искуству које облагодаћује. Оно није схоластичка дисциплина “пажљивог седења у клупи”, и дисциплина пречитавања књига, још и антихришћанске садржине (коју Шмеман чак надахнуто предлаже). У духу те “књижне науке” гради се и однос према ближњем, да се тако далеко реална Литургија од нас удаљава, а само задржава она њена сколарна форма. Погрешним схватањем образовања у Цркви се толико далеко иде да појединци поведени едукативним поривима “књижног богословља”, на тим страстима уче и преправљају саму Литургију док се служи. Само у таквом схватању Литургије може да дође до вике, чак и урлања у олтару (ово није претеривање него је јавна истина). На светом месту, у светом моменту, сеје се страх и зебња међу саслужашчој братији, јавно понижава личност, и то се дешава, о трагедије, – после “откривања Царства Небеског” и ђаконовог позива у “мирној” јектенији да се ми у унутрашњем миру и љубави помолимо и касније реално сјединимо у Христу. Тај немир може да створи само погрешно схваћена Литургија, када се сама реформа или “обнова исте” заснива на понашању заиста неприхватљивом у односу на вековно прихваћено православно.
“Материјал” за преношење знања Православна црква вековима поседује и живо предлаже. Он је сваки дан нама доступан. Црква га предлаже славословно и у Богу стваралачки. А АПСОЛУТНА тишина је завладала да се у склопу “литургијске обнове” преведу на српски језик Минеји, што је доказ да се овде не ради о обнови него о типу реформе Литургије, и да нас нешто посебно не интересује то “враћање Светим Оцима”. То су само велике речи, самохвала са самоуспаванком наших хедонистичких прохтева у модификовању Христа према “савременом” човеку, јер ствари спасења су “тешке”. А то није само наш проблем, и ми ни у томе опет нисмо оригинални, него долази из иностранства са увезеном “евхаристијском теологијом”, када се Литургија у Цркви разуме само као шира Анафора. Дакле, без остале литургичке пуноће дана. Без молитвеног подвига, оног славословног и оне созерцавајуће славе Божије – Његових енергија и благодати. Та веза постоји и на њу једноставно мора да се укаже.
Чтец Исаак Ламбертсон, будући клирик “Православне Цркве у Америци” није наишао на подршку да преведе богослужбене Минеје на енглески језик, па је због тога њу напустио и прешао у Руску Заграничну Цркву, у којој су му оберучке изашли у сусрет да се преведу и убаце у богослужбену употребу Цркве на говорним подручјима енглеског језика (један труд апостолског карактера и вредности). Шмеманову “Православну Цркву у Америци” то није интересовало, што може и једним документом да се потврди. Превод Минеја на српски језик било би капитално дело, и пут према искреној обнови и оцрковљењу српског народа. Поред данашње црквено-политичке воље треба наћи много времена (године), а и новца, и разбудити општу свест у СПЦ да је нама Минеј насушно потребан и то пре сваког другог разговора о обнови духовног живота који ће на најбољи начин да се сједини са вечном Литургијом. После превода треба натерати свештенство да служи, а оне које треба терати да славослове Бога кроз литургички систем у Цркви, радије замолити да оду и да нешто друго “раде” (јер за многе служба је посао у цркви) .Тврдња да се у нашој цркви служи на српском јесте велика обмана (крајње толерантно речено полуистина). Али можемо слободно да кажемо да се на српском служи “Шмеманова” Литургија, и она је таква кава јесте, али најмање је повратак “Светим Оцима”, како то неки ту одсуству побожног карактера бучно говоре.
Изгледа да ми – Срби, нисмо схватили да нам још није завршена Вукова реформа српског језика и да нам црквенословенски постаје сасвим туђ, тако да и да хоћемо да служимо посведневне вечерње и јутрења, или празнична бденија, то нећемо моћи. Црквенословенски умире у животу СПЦ (и у едукативном смислу), а на велика врата нам се гура суптилна “Шмеманова литургија,” која у својој богослужбеној потреби не тражи “улагања”,тј. преводе огромног материјала којим је Црква вековима учила и генерације научила . “Надокнађује” се то на један други начин. Шмеманов начин – катедром и симпозијумима али ван Литургије.
Данас хришћанство болно преживљава једну ранију реформу, а и многе друге реформе реформи које декларативног хришћанина враћају паганизму и незнабоштву. Ми и да хоћемо да покренемо “литургијску обнову” нећемо моћи, зато што је нисмо никада ни желели. Реформисани, али не и “обновљени”, славословићемо (служићемо) оно што сад раде линијом мањег отпора: хедонистички и у јурњави за временом у мундијалистичком схватању квалитета живота и духовности. Дакле, све условљава “материјализам”, тј. мамона, и већ се види ко газдује нашим савременим животима што открива и већинска политичка настројеност нашег већинског народа. Човек све мање има времена за живот, и у тој трци се руши све хришћанско, почев од породице а завршавајући са нашом круном свега – Литургијом. Ко је газда нашег времена, а са њим и свега у нашем животу? Онај ко нам не дозвољава дуално служење, а у убеђењу да ми служимо Богу! Ко има времена за богослужбени и други подвиг који данас одређени православни теолози – научници, истраживачи, “литургички археолози”, чак објављују душевно болесним стањем? Зато што га се ситничарски суптилно боје. Како се ми то враћамо Светим Оцима? Чиме ћемо “законски” подржавати Заједницу првих хришћана, и искуство прве Цркве Христове које је описано у Д.А. 2, 42. Како ћемо то искуство да “обновимо” и приближимо народу ако се непријатељски односимо према саборном систему и уређењу како се испуњава Литругија дана: вечерња, јутрења, часови, проскомидија и Анафора…
Дух реформе управо долази од Шмемана, и код нас се он са великим закашњењем претвара у еуфорију, а у самој Православној Цркви у Америци он је усахнуо. Она сада у свом изгубљеном идентитету грца у проблемима са већ два скандалозно пензионисана митрополита и нејасном будућношћу, седећи на неколико столица неизвесности канонског статуса свог црквеног живота. Данас се њихово свештенство осећа изузетно запуштеним и остављеним, и пониженим, а народ је просто љут на вишу црквену власт која не може да се извуче из скандала. Наш Србин – бивши епископ Аљаске, његово преосвештенство Николај, умировљен је само зато што је био “строг” тражећи подвиг било какав.
Подвиг није “самоправедност”, или егоцентрична сигурност, или наше егоистично добро осећање у њој како нам то наши шмеманисти Шмеманом пребацују, него је то добро осећање које доноси наше “сарадништво” (Црква га често поје) са Христом; то поистовећење у љубави са Оним којег волимо. А љубав тражи и дела, а не само пусте речи. У свакој љубави потребна су дела а не празна слаткоречивост и елоквентност, и празни осмеси! Хришћанска радост је стваралачка, а не пасивна, и у том стварању наше радости ми се “радујемо у Господу”, у то нашем сарадништву као труду које се описује у четвртој глави посланице Филипљанима. Мудри Соломон на мудрост позива: “Радост човеку је његово доброчинство” (Приче, 19, 22). Митрополит Антоније Храповицки пише: “да поверује у Христа може само онај чије срце жели праведности; онај ко произвољно (слободно) стреми према добру, а замара се злом”. Свети Пророк Исаија открива појам радости у Господу, у том одрицању угађања “својим прохтевима и празнословљу…”, и у одбацивању “уобичајених послова…” (Упореди: Гл. 58, 13-14). На другом месту овај Пророк Господњом поруком једноставно нас учи да се наша “душа весели у Богу” када се она одене у ризу “правде”.
Сведочити о “правди” данас није људска радост него је мука, и то тешка. Али у муци се духовно рађамо! Дакле, та радост није суптилно и лично схватање, нити је лично опажање у задатим личним нормама (опростите на изразу: “када се чешемо где нас сврби”). Него је она покрет наших стваралачких енергија у Богу који је усмерен да “сараднички” тучемо грех у нама и око нас, и само тако да “уђемо у радост Господа нашег” (Лк. 19, 11 – 27)! Без стварања нема радости, чак се и Господ обрадова и “виде да је добро”. Ми смо позвани да са радошћу одбацујемо смрт, иако тај процес у људској норми и није баш радост, него чешће страдање и нека туга, сета (унутрашња борба – невидимая брань), јер симптоми смрти у овим нашим обманутим очима изгледају лепи и слатки, “радосни”. Радост није хемијска реакција саглашавања са нашим од смрти и греха уморним телом, која из њега произлази; јер када се саглашавамо са “телесним човеком” нама је “лако” – јер се предајемо течењу, струји, стихији, и поистовећујемо се са њом, и постајемо део ње (једноставно нема супротстављања). “Радост у Господу” је у нашим силама одбацивање смрти и греха – “да упразднится тело греховное”. Дакле, једноставно и просто неслагање са њима! Ми се радујемо само једном – Васкрсењу Христовом, али кроз наше поистовећење са Њим. Једино тако можемо да објаснимо радосно корачање у муке и смрт многих мученика. Живети Христом у овом преображеном и изопаченом свету, и међу људима који су предати тој стихији смрти и није нека радост. А како би била када свакодневно гледамо трагедију људску и духовно слепило? А чему се Богочовек радовао? Него је Он туговао и сажаљевао, жалио, и увек био озбиљан, јер “никада га нису видели да се смеје”. “Можете ли пити чашу коју ћу ја пити…?” Одговорили смо му: “Можемо”!
Дакле? Подвиг не постоји за неке сталне жалопојке новијих теолога.
 
Веселитеся о Господе, и радуйтеся праведнии, и хвалитеся вси правии сердцемъ!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Зет о. Александра Шмемана је отац Томас Хопко, а син Сергије Шмеман.

 


Припремио:
Иван Ташић

Comments are closed.