ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
СИНОВИ ЦАРСТВА
 
Сада ћу ја тебе да питам, Теодуле. Доста си ти мене питао. Шта мислиш: ако разбојници одведу чељад из куће у мрачне шуме и беспутне провалије, па их оглобе, испрљају, изгладне, израњаве и поцепају, шта ће чинити до маћин, отац куће?
Велиш, прво ће ударити на разбојнике да њих разбије и веже. Добро си рекао. То смо ми и раније рекли. Господ Исус, Спаситељ и Месија, прво је ударио на главног не пријатеља рода човечјег, на сатану и његову мрачну војску. И сатана је побегао од Њега одуван као од страшног небесног ветра, а сатанини војници, пакосни и смрадни де мони, излазили су из људи са криком и виком великом где год се појавио Он, Изгонитељ демона. Тако је Спас итељ чинио прво оно што је прво.
Кажи ми, Теодуле, шта ће даље чинити домаћин пошто је разбио непријатеља и чељад ослободио? Да ли ће одмах увести у кућу ослобођене, онако прљаве, гладне, рањаве, поцепане, избезумљене од страха?
Велиш, неће. Него ће их прво опрати, очистити, нахра нити, залечити, оденути, охрабрити и окадити. Заиста, небо и земља не могу дати бољи одговор. Јер такав одговор на делу дало је небо кроз свога посланика, Господа Исуса Христа.
Прво је прво, а друго је друго. Али и оно прво било би бесциљно без другога. Управо, главни циљ је у ономе другоме, у овом случају, да чељад буду приправљена и удостојена да уђу у дом оца својега. Кажем удостојена за то што су и чељад много крива за своје одвођење и робо вање. Јер су се отпадила од домаћина и повела као некад Ева за лажним и голицавим обећањима разбојника, док их ови нису замамили у мрачне шуме и беспутне дебре и учинили од њих гладне аргате и оковане робове своје. И то аргатовање и робовање трајало је хиљадама година по свима земљама и народима до појаве Спаситеља света.
Врло мало разговарао је Господ Исус са демонима, и то мало колико ради људи, да би људи познали непријате ље што их муче. Иначе не би ни тако мало разговарао. Није Он као Буда, који с демонима прави пријатељство и благонаклоно предлаже им своју нирванску науку спасења. Нити је он као мађионичари египатски, који се предају демонима у потпуну власт само да би помоћу демона мо гли учинити неко чудо. Нити је Он као јоги индијски, ко ји чине оно исто што и мађионичари египатски, и оно ис то што и питије делфијске. Не и никако. Он је цар све тлости, и Он неће да има никаквог пријатељства са та мом; никаквог ортаклука, никаквог савеза са лажовима и човекоубицама. Бор не тражи помоћ од трна, ни планин ски ветар од стрвинских испарења.
С киме онда Он разговара? С киме Исус води разгово ре хиљаду дана и хиљаду ноћи, Теодуле? У тајности са Оцем својим небесним, а у јавности са људима. О чему говори Исус са људима? Углавноме о три предмета:
прво о царству небесном, дотле људима непознатом;
друго о себи као јединоме истинском пријатељу и све моћном спаситељу људи а непријатељу демона;
треће о припреми људи за царство небесно, за синов ство Божије, у које се не прима нико ко је неверан, охол, нечист, земљан, страшљив, непокајан, небратољубив, и та ко редом.
Пошто смо говорили о прва она два предмета, задржи мо се на овом трећем и последњем. Шта спада у припре му за синове царства небесног?
Покајање пре свега.
Покајте се јер се приближи царство небесно, гово ри Господ.
Покајте се и верујте Евангелије. Ако се не покаје те, сви ћете тако изгинути.
О поступању са грешником Он овако заповеда:
Ако ти сагријеши брат твој, накарај га; па ако се покаје опрости му.
На питање Петрово: Господе колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? Да ли до седам пута? Рече му Исус: не велим до седам пута него до седам пута седамдесет.
Кажем вам: већа ће бити радост на небу за једно га грјешника који се каје него ли за деведесет и де вет праведнпка којима не треба покајање.
Јер ја нијесам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.
Синови царства покајањем дреше се драговољно од ве зе са сатаном који их је заварао и завео, исправљају се и повраћају Цару Оцу свом небесном. Свима Бог остави по кајање за спасење, а и незнабошцима даде покајање за живот (Дела 11, 18). Ко се покаје, томе Бог прашта и прима га за чедо своје у царству свом небесном.
У беседи на Гори Господ је назвао блаженим или сре ћним оне који су ништи духом, који плачу, који су кротки, који су гладни и жедни правде, који су милос тиви, који су чиста срца, који су миротворци, који су гоњени правде ради, који су исмевани и клеветани Христа ради. Таквима Он говори: Радујте се и весели те се, јер је многа плата ваша на небесима.
Такви треба да су синови царства, синови Оца небесно га и браћа међу собом.
Јер је у вас један Отац који је на небесима; један учитељ Христос, а ви сте браћа међу собом.
Ви сте со земљи.
Ви сте свјетлост свијету.
Нека се свијетли ваша свјетлост пред људима, да виде ваша добра дијела, и прославе Оца вашег који је на небесима.
У припремној школи, тј. у Старом завету, речено је: не уби. У високој школи Христова Евангелија заповест се удубљује, па се чак забрањује и гнев на брата својега; чу па се корен из кога произилази убиство.
У припремној школи речено је: Не прељуби. На висо кој школи Христовој ова заповест удубљује се до корена и семена прељубе. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу своме.
У припремној школи још је речено: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. На високој школи Спасовој иде се далеко дубље и забрањује се заклетва уопште. А ја вам кажем не куните се никако… Нека буде ваша ријеч: да, да, и не, не. Јер кад брат брату говори у присуству Оца, заклетва је не само непотребна него увредљива.
Још је речено у припремној школи: Око за око, зуб за зуб. На високом универзитету Христовом то се сматра за другарство; мећутим за братство је потребна нова запо вест. А ја вам кажем да се не браните од зла, него ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други.
То значи братство. Јер Отац небесни са свима својим небесним ангелима гледа и памти.
Још је речено у припремној, мањој школи: Љуби ближњега својега а мрзи на непријатеља својега. То је само нешто од добра, али није савршено добро. На ви соком универзитету Месијином пак то се сматра недово љним. Због тога Месија заповеда: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне. Јер људи који су вам непријатељи и који не братски поступају према вама не знају шта раде; не знају да их против вас гони зли дух, убица људи, богоотпадник и крвник. Кад би то знали, застидели би се; заиста застидели би се што су постали оруђе и слуге онога стрвинара против браће своје. А ви сте сви синови цареви, Домаћинови, па треба да гледате у брату брата а не не пријатеља. Јер човек не може бити човеку непријатељ, до кле га сатана на то не ободри и не покрене.
То је висока наука високе школе Месије света. Што је боров луч према електричној светлости, то је она припре мна школа према високој школи Христовој. И што је жртвовање јараца и овнова према жртви јединородног Си на Божјег, то је она мала школа према овој великој. Оно је почетак ово је крај. Оно је символ, ово је стварност. Оно је зора, ово је подне.
На високој школи Месије света презире се и одбацује свако лицемерство и свако славољубље. Ја не тражим славе од људи, рекао је Он. И синови царства не треба да траже никакве славе од људи. Шта су људи? Неуки и варљиви сведоци онога што уствари јесте. А Отац небесни види све и зна све, и од њега се не може ништа сакрити.
Правду своју не чините пред људима да вас виде.
Кад чиниш милостињу, нека не зна левица твоја шта чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; а Отац твој који види тајно платиће теби јавно.
Будите милостиви као што је милостив Отац ваш.
Тако у погледу милостиње према слабој и немоћној браћи својој. Исто тако и у молитви. Немој се молити због људи, да те људи виде. То је лицемерство и глупост. То је као кад би се обраћао једноме човеку за помоћ а очекивао помоћ од другога. Значи, варао би обојицу. Али људе можеш и преварити, Бога никада. Зато син царства кад се моли Оцу небесном, он заборавља људе и не мисли на њих, по заповести Господњој.
А кад се молиш Богу, не буди као лицемери, који на раскршћу по улицама стоје и моле се да их људи виде… А ти кад се молиш, уђи у келију своју (тј. у срце своје) и затворивши врата своја (тј. сва чула своја), помоли се Оцу својему који је у тајности. И Отац твој који види тајно платиће ти јавно.
Стражите и молите се да не паднете у напаст.
Овај род, (тј. демонски) изгони се само молитвом и постом.
Заповест о молитви важи и за пост. Синови царства не смеју постити на показ људима, као да од људи очекују неку хвалу и плату, него:
Да те не виде људи гдје постиш, но Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно платиће ти јавно.
Синови царства не смеју бити двоједушни, не смеју би ти подељена срца, те служити два господара, као синови таме:
Не можете служити Богу и мамону.
Ослобођени од робовања сатани, синови царства морају сада мислити о повратку својој кући, о своме Оцу који их чека са родитељском љубављу. Али ма колико да их Он жељно чека, неће примити оне који су прљави, непокаја ни, лицемерни, двоједушни и за земљу прилепљени. Зато Љубитељ људи даље заповеда:
Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари и гдје лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи благо на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер где је ваше благо ондје ће бити и срце ваше.
Прави син царства, трезвено и свесно, заборавља све што је било, па устремљено гледа само у Цара Оца свог небесног и жури се њему у наручја. Украшује се и кити свим врлинама, да би био познат и признат на прагу цар ства небеснога, и нема времена да се обзире на туђе мане и безакоња, нити да замера и суди недела њихова.
Не судите да вам се не суди.
Јер каквим судом судите, тако ће вам се судити. И ка квсш мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити.
Зашто гледаш трн у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш?
Све што хоћете да вама чине људи, чините и ви њима. То је закон и то су пророци.
Не осуђујте и нећеше бити осуђени.
Опраштајте и опростиће вам се.
Дајите и даће вам се.
Синови царства морају се чувати од лакомства и брига овога света:
Пазите и чувајте се од лакомства, јер нико не живи онијем што је сувише богат.
Чувајте се да срца ваша како не отежају ждера њем и пијанством и бригама овога свијета, и да вам онај дан не дође изненада. Јер ће доћи замка на све који живе по свој земљи.
Душа је претежнија од јела.
Не брините се душом својом шта ћете јести ни тијелом својим у што ћете се обући.
Зна и Отац ваш небесни да вама треба све ово.
Нека буду ваша бедра запрегнута и свијеће запаљене.
Синови Божји треба да ишту од Оца свог пре свега царства небеснога, тј. оно што је највећи дар од Цара Бога, а кад ишту оно што је највеће, све остало додаће им се као узгредно.
Са вером, трпљењем и љубављу враћају се деца из па кленога ропства Оцу своме и дому своме.
Са вером – у кога? У Спаситеља свога, Господа Ису са Месију. Он говори сваком покајаном грешнику и свакој уцвељеној или устрашеној души: Не бој се, само веруј.
Вјера те је твоја спасла.
По вјери вашој нек вам буде.
Све што иштете у молитви са вјером, добићете.
Имајте вјеру Божију.
Све је могуће ономе који вјерује.
Богу тако омиље свијет, да је дао Сина својега је динороднога, да ниједан који га вјерује не погине.
Који Њега (Христа) вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен.
Ко вјерује Сина, има живот вјечни, а ко не вјерује Сина, неће видјети живота.
Који мене вјерује неће никад ожедњети.
Заиста, заиста вам кажем: који вјерује мене има живот вјечни.
Ја сам васкрсеније и живот; ко вјерује мене, ако и умре живјеће.
Ако вјерујеш, видјећеш славу Божију.
Док видјело имате вјерујте видјело, да будете си нови видјела.
Ово је дјело Божије, да вјерујете Онога кога Он посла.
Ко вјерује и крсти се, спасиће се; а ко не верује, осудиће се.
Заиста вам кажем: ако се не повратите и не бу дете као дјеца, нећете ући у царство небесно.
Мислим, Теодуле, ово је најјаснија слика праве вере коју Спаситељ тражи од људи. Незнабошци су као луда деца поклонила сву веру сатани, који их је заводио и у пропаст одводио. Спаситељ тражи сада од људи који желе ослобо ђење и спасење од сатане да као мудра деца имају савр шену веру у Њега, онако савршену веру какву деца имају у своје родитеље.
О трпљењу говори Путовођ овако:
Трпљењем својим спасавајте душе своје.
Ко претрпи до краја, тај ће спасен бити.
Ко не узме крста својега и не пође за мном није мене достојан.
У свијету ћете имати невољу; али, не бојте се, јер ја надвладах свијет.
Ове и друге речи о трпљењу и страдању најбоље су схватили свети апостоли Христови, који су и били први страдалници и мученици. Трпљење је страшно за онога ко не очекује на крају награду. Страдање и мученичка смрт неподношљиви су за онога ко не зна за Оца небесног, за царство небесно и за живот вечни. О томе ди вно говори страдални Павле, који за себе каже: “више пу та био сам у тамници, много пута долазио сам до страха смртнога; од Јевреја примио сам четрдеет мање један уда рац, три пута сам био шибан, једном су камење бацали на мене, три пута се лађа са мном разбијала – у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом, у труду и послу, у многом неспавању, глади, жеђи, посту, зими и голотињи” (2. Кор. 11, 23) – о томе говори он, преискусни овако:
Страдања садашњег времена нијесу ништа према слави која ће нам се јавити. Историја света није запам тила сјајнији ореол црном страдању људском него што је овај.
Најзад љубав – на врху врхова љубав. Као светлост сунца што чини излишном светлост свију звезда, тако љу бав кад засветли чини излишним све остале заповести и све законе у свету.
Цео Нови Завет је у знаку љубави. Месија је Бог љу бави. Очинство Божије јавља се кроз љубав према људи ма; синовство људи јавља се кроз љубав према Богу Оцу небесном.
Месија света не урезује више десет заповести на две камене таблице него две заповести урезује у срца људска:
Прва заповест: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом.
А друга је заповест: Љуби ближњега својега као себе самога.
После многовековног страха од лажних и пакосних богова и после многовековне мржње човека према своме ближњем, ове две заповести изгледале би заиста неверова тне и фантастичне, да Он најприје не показа љубав према нама, како пише свети Јован Евангелист, и не по сла Сина свог Исуса да нас, робове демонске, не спасе по цену свога живота; и даље још да Син Божји са крста у самртним мукама не изрече оне никад нечувене речи: Оче, опрости им јер не знају шта раде.
Стећи љубав према Богу и ближњем највећи је задатак после ослобођења од сатане. Јер кога је год Христос ослободио од сатане, а он није себе очистио, опрао, пре обукао, уљудио, обожио, и љубављу осветлио и загрејао, тај остаје и надаље безаконик. Прво је прво, а друго је друго. Прво је извлачење из катрана а друго очишћење; прво ослобођење од гадних демона а друго привођење Оцу светлости. Без онога првога не би било овога другога, а без овога не би било ништа.
Многи ће рећи мени у онај дан: Господе, Господе, нијесмо ли именом твојим ђаволе изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? Тада ћу им ја казати: никад вас нисам познавао; идите од мене који чини те безакоње.
Јасно је, дакле, из овога, Теодуле, да није довољно са мо престати бити ђавољи него је неопходно потребно пос тати Божји.

Comments are closed.