ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
ТАЈНА РАСВЕТЉЕНА
 
Тајна смрти од памтивека била је за људе већа од тајне живота. (Смрт је санскртска реч и означава смрад). Ваљда због тога што су људи мислили да боље разумеју живот него смрт. У једноме су били сагласни сви народи на земљи, како културни тако и дивљаци, наиме, да са смрћу тела не умире у човеку оно тајанствено биће у телу што се називало душа или дух; што је било привремено венчано с телом и што је давало телу живот и покрет.
Шта бива са тим тајанственим бићем по смрти телесној? Кад тело падне и усмрди се, шта бива са душом човечјом?
Душа продужује да живи, некако и негде. Човечанство Целе ове планете било је одувек сагласно у томе, да душа продужује да живи, али није било сагласно у томе како и где живи.
Почнимо, Теодуле, опет од Индије, од те расне колевке човечанства. Као што смо већ споменули, Индија је у том погледу живела одувек својом теоријом, својом заблудом. По смрти тела душа човечја, као неумрло биће, тражи
друго тело, човечје или животињско, сходно својој Карми, својим делима, да се усели у њ и да продужи живот свој. Ова теорија, баш због своје једноставности и привидне моралне логичности, толико је постала укорењена у индијској философији, да ју чак ни Буда није покушао да оспори. Ништа није Гаутама Буда додао прастаром индијском веровању, записаном у Ведантама и у народном предању, него само метод, како да се душа ослободи живота уопште и пређе у неживот, у несељење, у Нирвану. Тај метод јесте метод претешке аскезе, какву свет није нигде запамтио ни забележио. Ослободити се од живога тела – шта има лакше? Један комарац у стању је убити тело. Али ослободити се од живе душе најтежи је задатак који је икада човечанство себи кроз Индију поставило. Буда је веровао, да је тај задатак решио. Ми то не верујемо. Ми не мислимо да тај задатак треба решавати, пошто је по грешно постављен. Не постоји пресељење душе из тела у тело, те према томе не постоји ни постављени задатак. Но за нас није најважније како је Индија, кроз своје мудраце ведантистичке и будистичке, решила тај задатак, тј. како се може учинити крај пресељењу душе, метапсихози; за нас је најважније то, да су хиљаде и хиљаде милиона Индијана кроз векове веровели, па и дан данас верују, – а ту веру они називају Знањем, Жнани – да душа човечја живи и после смрти тела. Толико. И још, да живи јадно и жалосно, па било да се сели у тело махараџе или у тело мајмуна. Увек јад и жалост.
Пођимо сад, Теодуле, у Египат и размотримо фараонске пирамиде, храмове, гробнице и саркофаге, од Делте и Мемфиса до Карнака, уздуж и попреко те земље где је река Нил важила као велико божанство а крокодили нилски једва што мања. Шта казује нама у двадесетом веку та култура смрти од пре три, четири и пет хиљада годи на? Казује нам, да су стари Египћани сматрали тајну смрти већом од тајне живота. Оно што живот овај доноси и носи нестално је и брзо пролазно, као таласи на реци Нилу, а оно што смрт прима под свој тајанствени вео не променљиво је и трајно. Сву велику и за око величанствену културу египатску инспирисала је смрт, а не живот. Тамо где се на жаркој врућини све брзо расцветава али и прецветава и спарушено пада у бездано крило смрти, тамо се тајна смрти јавила као далеко већа од тајне живота. И Египат је, као и Индија, кроз векове решавао не тајну те ла него тајну душе, и не тајну живота него тајну смрти.
Решење је, да сав човек не умре са смрћу тела него да нешто од њега продужује да живи и после. И томе нечему, томе неумрломе духу, посвећен је сав труд живих, сва једна огромна, оригинална и као пролеће расцветана култура.
Стари Јелини веровали су у подземни Хадес, у тартар где бог Плутон влада над духовима умрлих. Од прилике то је место сумрака, између светлости и таме, сиво и тужно, без наде и радости. Истина тамо су и Елевсијска поља, која личе више на свануће него ли на сумрак, нешто слично Мухамедовом Џенету, но нетелесно и аветињско више од Џенета. Главно је да су и незнабожни Јелини ве ровали, да душе људске не умиру са телом, но живе и по смрти тела, ма и животом псећим, по изразу јелинских песника.
Стари Германи такође су веровали у Ад, но они су маштом од Ада створили Валхалу, подземна места одмора и увесељења ратника.
Код Јевреја ад се називао Шеол. Али у суштини Ад и Шеол су једно и исто: место таме и очаја. само што Јевреји нису то место ни толико спомињали нити га маштом описивали и шарали као Јелини. Ад преиспољни спомиње се код Мојсеја. (V Мојсејева, 32, 22.). А Псалмист у јези од да вапије к Богу: Нећеш оставити душе моје у Аду (Псалм, 16, 10.). Стварно постојање Ада потврђено је и Новим Заветом. Сам Господ је рекао: Сазидаћу цркву своју и врата Адова неће јој одољети (Матеј, 16, 18.). А у визији светог Јована говори Онај, који себе назива Алфа и Омега: Имам кључеве од Ада и од смрти (Откровење, 1, 18.). Но по врло ретком и штуром спомену Ада у Старом Завету може се закључити, да су Јевреји, мимо све друге народе у свету, најмање мислили о животу после смрти. Такви су они остали до данас, изузев оних који су се крстили у име Христово.
Духови предака јачи су од живих потомака по сазнању великог Китаја, Јапана и свих народа и племена на острвима Тихог Океана, и међу црвенокожарима у обе Америке као и код црначких племена у Африци. Смрт има власт само над телом али не и над духом човечјим. Само што код ових народа и племена не сматра се подземни Ад као место пребивања душе и духова људских него површи на земље, шуме, брда, пећине, планине, реке, стене, језера и најближа околина домова где су некад живели у телу.
Ти плачеш, Теодуле мили? Ваистину, јесте за плакање. Стање рода човечјег до Христа Исуса ваистину је за плакање и ридање. Нигде зрачка светлости, ни у овом животу ни у оном. И тешко је рећи, који је живот за људе био очајнији, овај у телу или онај без тела, пре смрти или по сле смрти, на земљи или у Аду. Нека непријатељска сила, нека гнусна неман, притискивала је људе у оба живота. И људи по целој земној планети живели су под бременом од два страха, под страхом од овога живота у телу, и под страхом од живота душе без тела. Па ипак се живот по сле смрти, живот душе без тела, сматрао грознијим од живота пре смрти. Отуда од Адамовог изгнања из Раја ова се планета посведневно купала у сузама за умрлим; и кукњава за мртвим заглушивала је сваку другу песму и музику. Да, тако је то кроз векове и векове, и миленијуме и миленијуме. Док наједанпут, усред тог свеопштег мрака и очајања, није свануло и сунце грануло.
Свануо је дан Божји, родило се Сунце правде, озарила се земља, засијао се Месија Спаситељ, засветлила Његова појава, блеснула Његова реч, заблистала Његова дела, разгорео се огањ, светлоносни и лучезарни, разбуктао се пламен Његове истине и љубави, тросунчани пламен вечне истине и вечне љубави, пламен неодољиви, несавладиви и неугасиви. И Радосна вест пошла је са обала Генисаретског језера од уста до уста, од срца ка срцу, подневцима и упоредницима целе планете земаљске. И непрестано иде, иде без станка и престанка. И никаква сила, ни адска ни земаљска, није могла да је заустави и угуши ево већ две хиљаде година, нити је могла нити може. Јер је свет био пресићен жалости, пресит нерадосних вести. О чему говори Радосна вест Христова? О царству и само о царству.
Не о царству земаљском. Шта су сва царства земаљска? Свети Бенедикт видео је у једној тренутној визији сва царства земаљска као једно огледало, као једну тачку. И кога су од смртних усрећила царства земаљска са свим својим трошним богатством и смешном славом? Кад се знало, да се сва тела сручују у прашину а душе у мрачни Ад, какву би радост могао јавити људима некакав месија који би хтео стварати једно ново царство земаљско? Ни какву. Таквих месија било је пуно пре правог Месије, но ни један од њих није рекао: Радујте се и веселите, јер је велика плата ваша на небесима.
Где су небеса? Свет је знао само за подземни Ад, за тужни Шеол, у коме душе продужују да живе, управо да битишу, без и најмање радости и весеља. И богови незнабожног света нису на небесима, него или у Аду или по планинама, по водама и облацима. Они су само утолико сматрани за срећније од људи, што су се могли тобож дићи из Ада по својој вољи на земљу, на ваздух и светлост овог физичког света. Једино су старозаветни пророци били удостојени, да у визији виде жива небеса са Господом Богом над војскама ангелским. Но та величанствена и жива небеса Божија била су само за Бога Саваота и његове бестелесне и безбројне војске а никако за људе. Какви људи? У пророцима је нестајало снаге те су од страха, као Данило и Језекиљ, падали на земљу само од виђења небесног света и славе Господње. А велики Исаија кад је видео небеса зајаукао је од страха: Јаох, мени, погибох! Јер сам човјек нечистијех уста, и живим усред народа нечистијех уста, јер гле цара Господа над војскама видјех својим очима (Исаија, VI, 5.). Није тај небесни свет за људе, далеко од тога, мислили су пророци визионари. Људи су нечиста бића, за њих је Земља и Шеол, а никако небеса.
– Јесте, јесте, тај небесни свет, та слава и светлост, та красота и милина, коју су праведни пророци видели у визијама, све је то и за људе. То је царство Оца мојега, из кога сам се ја спустио на земљу, да људе уведем баш у то царство. У мене су кључеви од небеса и од Ада, и ко га ја хоћу уздићи ћу са земље и извести из Ада и увести у то небесно царство.
Ово је нов језик, нова стварност, ново откровење, не чувено и небивало. Радост свадбена, духовна опијеност, незапамћена од Адама. Бог се спустио међу људе, не један од стотине завађених богова индијских, и не неко од стотине животињских богова египатских, нити неки од “великих духова” кинеских и мексиканских, нити пак неко од оне неморалне ганге олимпијске, него баш Онај који једи ни има право да се назове Богом, и који и јесте прави Бог.
Шта је Господ Исус, уствари, открио и објавио очајним становницима земље објавом царства небеснога?
Прво, да постоји само један Бог, који је на небесима и који је Отац. Сама та реч Отац разгони страх, брише сузе, убија заблуде, разгони таму и уноси радост у залеђена срца људска. Отац ваш небесни. Тако говори једини и јединородни Син Оца небеснога људима, који су били отпали од Оца и заборавили Оца, па су пали у ропство демона и у таму крајњу. Плачи, земљо, од радости! И ви, људи свих раса и назвања на земној планети, који сте ве ковима плакали од туге, плачите сад од радости. Благо онима који плачу од радости чујући реч Отац, јер ће се утешити. Отац ће их утешити, Отац мој, говори Син Божји, и Отац ваш небесни. Отац светлости и сваке утехе. Распадајте се, лажни пантеони незнабожачки! Увлачите се, змије, у своје рупе! Бежи, тамо, од светлости! Ускликни Господу сва земљо, запој песму имену Његовом! Покајте се, људи, јер се приближи царство небесно. Навалите да уђете у то царство живота и радости. Тајна Божанства расветљена је. Нема много богова него је само један Бог. И тај Бог је Отац а не тиранин; Бог љубави а не злобе.
Друго, постоји само један Син Божји, јединородни, рођен од Бога Оца у вечности – и чим је у вечности не пита се кад, јер вечност нема времена. Тако возљуби Бог Отац људе, па посла Сина свог јединородног у свет да спасе свет, посла га онда када већ би близу кончина времена. И јави се Бог Син Божји у личности Исуса Христа, рођеног телесно од пречисте Деве Марије, да као човек поживи међу људима, да из љубави према људима прими на себе све горчине овога живота и сва страдања, како би тиме показао и доказао своју љубав према људима и разгорео љубав људи према Себи и Оцу своме. Јави се Исус Месија, не као великаш и император, окружен перјаница ма, него као Теодул, као слуга Божји, да покаже људима пример како љубав треба да служи Богу и људима. Јер љубав се посведочава само службом и страдањима, давањем себе и на смрт за љубљенога. Љубав Оца према људима јавила се и кроз љубав Сина према људима. Због те љубави човек Исус Христос, посредник између Бога Оца и људи, постао је једина двер, кроз која се може прићи Оцу и ући у царство небесно. У царство небесно може ући само онај ко верује у Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Ево врата отворених. Ево тајне расветљене. Нека беже у пакао Шива и Хорус и Плутон, у своје право обиталиште. Радуј се, земљо. Пробуди се, Индијо. Запевај, Египте. Играјте Кинези и Тибећани. Веселите се, црнокошци и црвенокошци. Христос не гледа на боју коже него на љубав у срцу вашем и на веру и поверење ваше у Њега, јединога Спаситеља вашег.
Треће, Христос је објавио посинаштво. То јест, Он је отворио упис у синове и кћери Божје за све оне који то желе. Не приморава. Не насиљава. Приморавање и насиљавање је ствар хималајских и олимпијских ђавола а не Оца светлости и не Христа, Сина Божјег, Теодула, слуге Оца небесног, Месије. Тако и тако и тако чините, да бу дете синови Оца вашега који је на небесима.
Будите милостиви као Отац ваш што је милостив.
И бићете синови Свевишњега, јер је Он благ и не благодарним и злим.
Који вјерује Сина, има живот вјечни, а ко не вјеру је Сина неће видјети живота.
Отац је сав суд дао Сину. Јер Отац и Син једно су.
Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Јер Отац и Син једно су.
Да се прослави Отац у Сину. Јер Отац и Син је дно су.
Отац љуби Сина.
У царству Божјем – тамо ће се назвати синови Бога живога. (Римљанима, 9, 26)
Сви сте ви синови Божји вјером у Исуса Христа, говори апостол Павле (Галатима, 3, 26).
Четврто, Господ Исус, Син Божји, послао је Духа Све тога на следбенике своје, Духа истине и утешитеља, кога свет није познавао. То је Бог Дух Свети, који од Оца ис ходи и кроз Сина се низводи на људе. Једнобитан са Оцем и Сином, Дух Свети све очишћава, све освећује, све осветљује и просвећује, све сједињује, све снажи и бодри и радује и обнавља и препорађа, и све верујуће у Сина при према за синове царства небеснога. Као што су Отац и Син у вечности испуњени Духом Светим тако су и сви ангели на небесима испуњени Њиме, и тамо морају бити испуњени Њиме и сви људи, синови царства небеснога. Јер Дух Очев дејствује све у свему, руководи све ка добру, раздељује дарове као сокровишче благих, као ризница свих добара, Господ је Дух, и где је Дух тамо је слобода, тамо сила и слога и братство и нада и љубав и радост и песма и слава Божја. Као што су Отац и Син у вечности запојени једним Духом Светим, тако морају бити запојени тим истим Духом и сви синови Божји, који љубе Бога тројединога и који желе имати царство небесно унутра у себи и ући у бесмртно царство Божје. Свето Тројство у јединству на небу; свето тројство унутра у човеку; свето тројство у јединству међу људима; – све на живот и радост и спасење. Да ли Индија може разумети овај језик? И кад ће се тужни синови Индије обратити у синове Божје вером у Оца љубави и у Сина светлости и у Духа Светога? И кад ће завапити Господу Исусу да их спасе од Карме и Нирване; од бремена Карме на леђима и од празнине нирванске пред лицем њиховим? Само крштење у име Свете Тројице може смакнути сву Карму са њих, и
само поглед у отворено царство небесно, царство вечног живота, може да избрише из њихове свести демонску маштарију о некаквој Нирвани.
Пето, Господ Син Божји отворио је пред људима и за људе царство небесно. Од праоца Адама то царство било је затворено за људе. Зато видовити пророци, којима је дато да виде небеса Божја, видели су на небесима само Бога Саваота и ангеле Божје али не и људе. Јер од Ада ма људи су се окренули од Бога и пошли својим путевима да траже истину и срећу. Шта су нашли? Самсару, Карму, Хадес и Шеол. И место једног истинитог Бога нашли су хиљаде лажних богова. Или место једног Светог Тројства у јединству нашли су несвету и подељену триаду од некаквих уортачених богова. Но нигде нису нашли Бога као милостивога Оца, нигде Сина Божјег који страда за људе да би их учинио синовима Божјим, нигде Духа светиње, истине и јединства, и најзад, нигде светлог царства небесног, царства живота и радости, где ангели са синовима људским ликују и весело славе Творца и Оца свога.
Знаш ли, Теодуле, коме је Спаситељ обећао дати кључеве царства небеснога? Простим људима. Рибарима галилејским, као што је рекао Петру: И даћу ти кључеве од царства небеснога. (Матеј, 16, 19.) И дао је кључеве од нечувеног и неслућеног царства небеснога простацима, који су као деца, чедно и срдачно, Њега примили, у Њега поверовали, за Њим пошли и за Њега живот свој положили. А није дао те благословене кључеве ни јогама индијским, ни мађионичарима египатским, нити питијама делфијским, ни философима јелинским, ни газдама римским, ни мандаринама кинеским, ни фарисејима јеврејским. За што? Зато што су они веровали у себе а не у Бога. И за то што су леђима својим стали пред врата царства небесног, па нити су сами улазили у њ нити су дали другима да уђу.
Ето зашто, Теодуле, мој.

Comments are closed.