ТЕОДУЛ
УВОД
ПРАШИНА
Седи, Теодуле. Ајд’ да седнемо обојица, да се одморимо од прашине. Питаш, на шта да седнемо? Седнимо баш овде на друму, на прашину. Седнимо на оно што одавно седи на нама, на драгу нам прашину, која нас је и заморила. Седнимо сами за себе.
Не мршти се, Теодуле. Зар ти је немила ова друмска прашина? Гле од те исте прашине сачињено је и тело твоје, најмилија ти од свих прашина у свету. Од те исте прашине саздана су сва тела, све очи, све руке, све главе, сва срца; од ње су и све звезде.
Ниси ли чуо на опелу умрлих песму: “Споменух се пророка који вапијаше: ја сам земља и пепео?” Ниси ли и ти ходио по неком старом гробљу па газећи по уједначеним гробовима питао се: “ко ли је цар, а ко је воин; ко ли је богаташ а ко је сиромашак?” Гледао си у прашини уједначено све што је некад било из прашине уздигнуто разједначено.
Том уједначењу гредимо и ја и ти; хитно, незадрживо ходећи “куда све живо ходи” у прашину, у пепео, у покој без аваза, у подножје нових путника, двоногих, четвороногих, стоногих. Прашина нашег мозга неће мислити. Прашина нашег срца неће осећати. Нити ће прашина наших очију гледати, ни прашина ушију слушати, ни прашина језика говорити. Бићемо истоветни са овом друмском прашином, на којој сад седимо и на коју се ти тако мрштиш, Теодуле мој.
Зашто се мрштиш на ову друмску прашину, путниче из незнаног града у незнани град, зашто се на њу зловољно мрштиш, а не мрштиш се на прашину тела свога, лица свога, очију и уста и језика и руку и ногу својих? Није ли исто и једно и друго, баш све свеједно? Доследан би био кад би обе прашине подједнако или волео или мрзео, или пак према обојим равнодушан био.
Упрљаћеш се, велиш? Шта ћеш упрљати? Хаљину тела свога, хаљину хаљине своје? Најспољашњије може да упрља само оно што је најспољашњије. Оно што прља, оно и пере. Ако маст прља, сапун од масти пере. Зар и вода није прашина? Ако ти друмска прашина упрља хаљине, вода ће их опрати, Ако ли се пак унутра у теби нешто упрља, само нешто унутрашње може то да опере. Но сад засад нећемо говорити о унутарњем прљању и чишћењу. То је нешто високо и далеко. Него седимо спокојно, прашина на прашини, и разговарајмо о прашини.
Напомена: Ове две књиге писао је Владика Николај као фашистички сужањ: Теодул – у време интернације у манастиру Љубостињи од Петровдана (12. јул) 1941. до децембра 1942; Кроз тамнички прозор – у злогласном концентрационом логору Дахау у Немачкој од 15. септембра 1944. до 8. маја 1945. године.
