ТЕОДУЛ

 

ТЕОДУЛ
 

 
ДОМАЋИН
 
Знаш ли ти, Теодуле, откуд проистичу, највеће несреће мећу људима? Ако не знаш, ја ћу ти казати: отуда што су људи изгубили дух домаћински. Изгубили су дух домаћински, мој Теодуле, а запојили се духом најамничким. А најамник нити уме своју кућу да кући нити хоће туђу да кући.
Спаситељ света јавио се са духом домаћинским, најширим и најпотпунијим какав је само Бог могао показати, и какав је једино могао помоћи да се раскућена кућа човечанства опет скући.
Пре свега Он испуњава законске прописе мање важности ради више сврхе. Избегава препирке и сукобе због тих прописа. Обрезује се; то и није ништа, Он ће установити једно ново обрезање, које ће значити обрезање срца од зла. Не јавља се као учитељ пре своје тридесете године, мада је био у стању да у својој дванаестој години задиви све старце и мудраце јерусалимске. Крштава се водом на Јордану као и други људи крштењем Јовановим, док Он не допуни то крштење духом и огњем. Плаћа порез кад му траже, иако није баш дужан да плаћа. (Матеј, 17, 25.) Подвргава се искушењима демонским за четрдесет дана, с постом и молитвом, да као домаћин покаже пример својој чељади како се треба борити у искушењима и одолети са тани.
Ај, Теодуле, нисам почео од почетка: рађа се у каменој пећини а не у царској палати, да покаже како Он цени високо и најјевтиније место на земљи, јер је Он створио то место. Узима мале рибаре за велике апостоле и евангелисте своје спасоносне науке, да покаже, да су њему драги и најмањи људи, које је Он створио. Дружи се са последњим грешницима и цариницима, које надувени свет презире и што му се уписује у погрешку. Али Он као брижни домаћин увиђа, да је продрто решето, којим свет решета разне вредности, и да кроз то покварено решето пада у плеву много чисто зрно. Та одбачена зрна Он домаћински скупља и чува.
Не одбацује старо него одабира и везује са новим. Ни сам, вели, дошао да покварим закон и пророке него да испуним. Његово је и старо и ново, и Он, као мудар домаћин, износи из своје скривнице ново и старо. (Ма теј, 13, 52.) На Тавору кад се преобразио пред њим стоје апостоли а поред њега Мојсеј и Илија. Дакле благовесници новога и носиоци старога, али све у његовој Божанској и домаћинској светлости.
Као домаћин Он је пример трудољубља и вредноће. Он жури. Зна да му је одређен кратак рок делатности на земљи. А коме није? Он хитно проходи сву Галилеју, Сама рију и Јудеју, по неколико пута у току три године, и посећује пределе Приморске, где живе незнабошци, и Гадаринске, с оне стране језера. Хођаше по свијем градовима и селима, учећи и приповиједајући Евангелије о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ по људима. (Матеј, 9, 35.)
Као домаћин Он себе мучи само да би било добро свој чељади његовој. Гладује често и жеђује, и умара се и зноји од дуга пута, и ноћује тамо где и омркне, под ведрим небом, на земљи, под дрветом, са каменом под главом. Од бриге за свој народ Он проводи многе ноћи без сна и одмора, у молитви Оцу своме, у бдењу и размишљању.
Најбољи домаћин, Он је у исто време најбољи лекар. На њему се потпуно испуњава пророчанство славнога Исаије пророка: Он немоћи наше узе и болести понесе. (Исаија, 53, 4.) Слепима повраћа вид, глувима слух, неми ма збор. Раслабљене подиже на ноге, губаве чисти од гу бе, бесне стишава, падавичаре исцељује, згрбљене усправља, лудима повраћа ум, поседнуте ослобађа од злих духова, мртве васкрсава, неутешне теши, уплашене храбри, по кајаним прашта. Свима је све, да би све спасао. Као отац једне породице; као домаћин једне куће. Сви који нису смели отворити своја уста пред људима, исповедају се ње му, с вером да ће их Он разумети и помоћи. Сви који су узалуд тражили лека код људских лекара прибегавају ње му и добијају оно што траже.
Најбољи лекар, Он је у исто време најбољи пастир ста да људскога. Каква срећна мисао: назвати људе овцама! Ваистину доста је човек био човеку вук. Доста су људи узимали вука за идеал. Курјачким пореклом поносили су се Римљани. Римски ћесари надметали су се један с другим у курјачкој ћуди. У Египту су обожавани прождрљиви крокодили, у Индији одвратни мајмуни, на острву Јави и у многим другим земљама отровне змијурине, негде опет дивљи бикови, негде орлушине. Сва је земља представљала један зверињак, и то зверињак као пантеон људски и зверињак као друштво људско. Нигде у свету није овца обожавана, нигде за идеал сматрана. Овчија кротост сматрала се за слабост и чак за порок. Он је предузео нешто нечу-вено и небивало: да зверињак претвори у тор овчији. Њега су пророци назвали Јагњетом Божјим, а Он је себе назвао пастиром оваца Божјих. Зверски пантеон требало је испразнити од зверова, очистити и окадити, па у њ уселити Јагње Божје, а зверско друштво људи прекратити, и претворити га у стадо кротких оваца Божијих. Народ је то појмио и одушевљено прихватио. Познале су овце глас Доброга Пастира и похрлиле су за њим. Три године није му народ давао мира ни дању ни ноћу. Јурили су за њим у хиљадама, тискали се око њега и уз њега, као дуго неосољене овце на слану руку чобанина. А њему се сажали на народ, јер беху као овце без пастира. (Матеј, 9, 36.) Он жали и за стотом изгубљеном овцом, па домаћински забринут оставља деведесет и девет оваца и иде да тражи ону стоту док је не нађе. Он купа овце своје од сваке не чистоте а губаве лечи од губе, не као најамници који стрижу и музу, до крви и липсања. Он душу своју полаже за овце своје. (Јован, 10, 15.)
Речима истине Он храни људске душе, а личним приме ром и чудесима потврђује речи истине. И народ у гомила ма, као талас за таласом хита к њему. Он призива к себи све којима је живот земаљски, иако кратак, постао тежак и претежак. Ходите к мени, говори Домаћин својим укућанима, сви који сте уморни и оптерећени и ја ћу вас одморити.
Али Он зна – Он све зна – па зна и то, да је теле сним људима потребна и телесна храна. Њему је жао на рода који три дана ништа не једе него само њега слуша. Зато Он ствара хлеб, у два маха, и сам узима хлеб у своје руке и благосиља и даје народу да једе.
Њему је жао људи који су у смртној опасности на бури морској, и Он утишава буру и спасава људе од смрти.
Њему је жао што рибари целу ноћ лове па ништа не улове. Па их као домаћин упућује на дубину, где им се мреже препуњају рибом.
Њему је жао удовице у Наину, која иде за ковчегом свога умрлога јединца и плаче. Па јој говори: не плачи. И васкрсава јој сина.
Жао му је и Марте и Марије, сестре умрлога Лазара, његовог верног пријатеља. Па кад се сестре расплакаше за умрлим братом, и Он заплака, и васкрсе Лазара из мртвих.
Он није дошао као судија. Доћи ће у своје време као такав. Него је прво дошао не да суди него да спасе, и да предложи спасење свим људима. Дошао је најпре као Сејач, а у своје време доћи ће као Вејач. Због тога Он опрашта жени грешници, која у покајању лије сузе на његове ноге. И док је фарисеји, проклети најамници, осуђују иако их нико није поставио за судије, Он јој опрашта, теши је и храбри. И кад хтедоше исти фарисеји да каменују жену блудницу, ухваћену у греху, Он се јавља као бранилац те бедне жене и говори онима који држе камење у рукама: Ко је од вас без греха, нека се први баци ка меном на њу. А њој опрости и рече: Иди и не греши више.
Он спасава људе од демона и људе од људи где год стигне и стане. Његова су чељад; Он је Домаћин.
Гадаринци жале своје свиње; није им стало до једног полуделог човека. Али Он цени човека више од свих свиња. И да би спасао једног човека, Он чини да две хиљаде свиња буде потопљено у море. Злочинци због једне свиње убијају човека. А Он мирно упропашћује две хиљаде – упропастио би и два милиона – свиња за једног јединог човека.
Он теши оне којима је неки сродник умро или је бо лестан: не бој се! И опет другом приликом говори: Не бој се, само вјеруј! Овај живот је ужас и грозота, мрак и очајање, без Домаћина. Али Он се јавља као грудобран, као сунце и као свемоћни пријатељ људи, и све обраћа у радост.
Малу групу својих сталних следбеника Он храбри говорећи: не бој се, мало стадо. Тумачи им вољу Оца свог, што је и његова воља, да ће им се дати бесмртно царство небесно. И кад им описује страхоте последњег времена, пред крај света, Он их опет храбри да се не би срце њихово уплашило кад наиђе то време и вели: ни длака с главе ваше неће погинути. (Лука, 21, 18.) Јер и оно што погине и падне, пада у руке Бога Сведржитеља, и Бог ће то васкрснути и васпоставити још у већој слави и красоти.
Као прави домаћин, чије је све време и све пространство, Он се брине о свима људима до последњих дана и до свог другог доласка. Зато опомиње: Стражите дакле, јер не знате кад ће доћи господар од куће (читај: Домаћин, а то је Он), да ли увече или у поноћ или у пијетле или ујутру. Да не дође изненада и да вас затекне а ви спавате. Па завршује овом опоменом, која се и на нас односи: а (ово) што вама кажем, свима кажем: стражите. (Марко, 13, 35.) То јест: будите спремни и
приправни, да дочекате кад ја поново дођем у сили и слави да судим свакога по делима његовим: Ај, кад устане домаћин и затвори врата, чувајте се да не останете на пољу и не чујете страшан глас изнутра: не познајем вас од куда сте; одступите од мене сви који чините не правду. (Лука, 13, 25.)
Као домаћин Он није равнодушан ни према коме и ни према чему. Када неки одгоне децу од њега да му не сме тају, Он одлучно говори: Пустите дјецу нека приђу к мени; па опомиње ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небесно. Он воли и благосиља децу. Рећи ћете: па ко не воли децу?
Али Он воли и онога кога нико не воли и на кога се нико не осврће као на сињи камен. Он се осврће на онога бедника, који узет лежи не мање него тридесет и осам го дина, и очајава у бањи Витезди, одбачен и заборављен од свију. И њему прилази Домаћин и ословљава га, не као ствар него као човека. Хоћеш ли да будеш здрав? Изненађен и радостан што се неко и на њега осврну, он одговори: Да, Господе, али немам човјека да ме спусти у бању. Но ево нађе се Човек, Човек Домаћин, који му рече: Устани, узми постељу своју и иди. И човек устаде и би здрав.
Нити је Он равнодушан према оскврњењу храма Божијега, где се продавало и трговало и цењкало и викало као на вашару. Он узе бич и истера из храма и трговце и стоку и подвикну: Носите то одавде, и не правите од дома Оца мојега дом трговине. (Јован, 2, 15.)
Најмање је Он равнодушан према угњетачима и завођачима народа Божијег. Он брани стадо своје од опаких старешина народних, лицемера, варалица и пијаница; против вукова у овчијој кожи, који немају љубав према народу, нити ишта осим презрења и апетита. Иако бивају постиђени његовим одговорима у свакој препирци са њим, они продужују до краја несавесно плести му замке служећи се лажима, подмићивањем и насиљем. Најзад га убијају и на влаче проклетство на себе и своје потомке за навек.
Али Он зна, да ће победити смрт и да ће вечно живе ти и живот давати. Пред своју смрт Он даје својима тело и крв своју као вечни печат неразлучне љубави. И обећава бити с њима до краја времена. То јест: Он ће и по одласку из овог света ипак бити у овоме свету као једини савршени и свесилни Домаћин света. Сви који хоће да жи ве као људи а не као зверови морају гледати у њега, Домаћина, следовати њему и бити запојени и одушевљени његовим домаћинским духом.

Comments are closed.