Таштина

Питање:
Pomaze Bog Oci, kako se boriti sa tastinom u sadasnje vrijeme, kada se sve gleda i cijeni kroz materijalno, izgled, frizuru, odjecu… Htjela bi zivjeti sto skromnije, skromno se oblaciti, ne sminkati se, ne uredjivati se, ali ne uspijevam. Svi me poznaju kao dotjeranu, sredjenu, lijepog izgleda, u dobro situiranom braku, ali od kada pocinjem zivjeti crkvenim zivotom, sve to mi je nistavno. Kao da sablaznjavam sviju, pa vidim u njihovim ocima rijecikako je ne dotjerana, i onda mi se desi da provedem sate pred ogledalom sredjujuci se, sminkajuci, da dobro izgledam u ocima drugih. Poslije toga uvijek i uvijek shvatim nistavnost svega toga, ali to se stalno ponavlja. Kako prevazici samu sebe, kako se izboriti sa svom tom tastinom i sujetom? Hvala i svako dobro!
Zana


Одговор:
Бог помого сестро. Опростите али мислим да уопште нисте убедљиви када кажете да ви заиста схватате ништавност свега тога. Ви умишљате да схватате али сте далеко од тога сазнања као духовне дисциплине. Једноставно речено да схватате не би све то понављали. Ваше “схватање” подразумева реално сазнање да то више није проста и свакидашња ствар него опака страст. Само се страсти понављају, када ми робујемо њима када на први погледом на њих добијамо убеђење да смо немоћни. Дакел, ви болујете од страсти, од те жеље да будете “дотерани”, са том сујетом да чујете похвале о вашем спољашњем изгледу. Како да се борите са тим? Са том страшћу? Одбацујте је црквеним животом, јер је страст погрешно употребљен дар Божији. Она је ваш онај “заклопан талант” којег сте препустили рђавштини и трулењу, када тако заборављен он се изобличава и добија другу форму. Црквени живот се не почиње па стане, па опет почне, него једноствно ви њим живите са свим тим духовним урвинама устајња и падања. Ви вероватно себе убедите да живите црквени животом, да би одмах затим очекивали да “добро” изгледате у очима других. У самој ствари ви желите жељено да изгледате можда и не лошим побудама али са сигурним исходом смућивања и саблажњавања. Добро је да видите да нешто није уреду. И питате: како да се изборимо са самим собом? Ех, то је питање на које би свако пожелео једноставан одговор. Па смирењем, мислим? Јер се ви храните гордошћу да сте спољашње лепи и да чак желите још лепши да будете, а унутрашња лепота вредности човека у вама је запостављена? Колико је она лепа? Ако ми упоредимо пажњу коју ви дајете физичкој наспрам духовној лепоти, јасно је да је она запуштена. Да ли марите због тога? Очигледно је да не, јер се “свакодневно не дотеравате”, а то дотеравање је жеља за добрим и богобразним човеком у нама. Та свакодневна жеља за исправљањем наше унутрашње лепоте и чистоте, са правилно проведеним даном, у којем смо искористили наше време на добро. Смирење пред Богом је уништење наше величине, па и те физичке лепоте, или те констатне жеље за њом. Када човек, а посебно дама, у убеђењу свог лошег изгледа проведе сате на изградњи те своје спољшње лепоте, аналогно томе факту треба смирено да се призна да смо духовне наказе и ругобе. Када би барем сразмерно уложеном времену на физичку лепоту покренули и то духовно “шминкање” и дотеравање, и од тога би било велике корсти. Јасно је све: ми све љубављу чинимо, и оно што више волимо томе више и поклањамо пажње. Борба је уобичајена, и она има смисла кад се човек разним духовним методама смирује и из маштарија и лебдења спуста на чврсто тло наше реалности. Исповест, пост, присуство на богослужењима од почетка до краја; добра занимања и хобији, помоћ ближњима и људима око себе, чак и “даљним”…, све је то православна методика која води у смирење а њиме и у богопознање. Отприлике ово вам је мој савет: Трудите се да у почетку одвојите исто време за молитву и хришћанска добра онолико колико га улажете на саму себе, и видећете да ће временом да преовлада та жеља, та љубав за духовном лепотом која ће природно донети и нова сазнања о вама. Пођите од старе истине да је физичка лепота пропадљива и краткотрајна а духовна вечна. Не треба човек да се запусти али он не сме ни да идолизује себе. Поздрав оЉуба

Comments are closed.