ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА (ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)

 

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ТАЈНЕ ВЕРЕ И ЖИВОТА
(ОСНОВНО БОГОСЛОВЉЕ)
 
СВОЈСТВА ЦРКВЕ
 
Из саме природе Цркве и њеног циља истичу својства Цркве: јединство, светост, саборност и апостолност.
1. Јединство Цркве. – Црква је једна, јер је једно духовно тело, које има једног оснивача и једну главу, Господа Христа, и које оживљава један Дух Божји, и које има једну веру, једну истину, једну благодат, једне свете тајне, једну јерархију.[1] Као што је тело једно, иако има многе удове, тако је и Црква, као тело Христово, једна, иако има многе чланове, јер се у њој једним Духом сви крштавају у једно тело и једним Духом сви напајају.[2] То чини те су чланови њени једно. Стога ап. Павле и пише хришћанима: “Ви сте тело Христово, и уди међу собом[3]; ви сте сви једно у Христу Исусу”.[4] Ово јединство Цркве простире се на све чланове Цркве, и они су позвани да узајамном љубављу чувају “јединство духа у свези мира”[5]
Јединство између земаљске и небеске Цркве несумњиво постоји. Оно се састоји у томе што небеска и земаљска Црква имају једну заједничку главу, Господа Христа, што живе једном благодаћу Светога Духа и непрекидно опште међу собом. Средство којим оне опште међу собом јесте молитва вере и љубави. Чланови земаљске Цркве обраћају се у својим молитвама Светитељима који припадају небеској Цркви. На молитву вере Светитељи одговарају љубављу: усрдно се моле Богу за оне који им се обраћају. И пошто молитва праведнога може много помоћи,[6] то Светитељи на разне начине помажу оне који им се молитвом обраћају, помажу их видљиво и невидљиво, јављањем или неким другим начином. Зато ми православни поштујемо, славимо и молитвено призивамо Светитеље, а уз то поштујемо и њихове свете иконе и свете мошти.
Јединство Цркве не нарушава се ни тиме што постоје засебне, такозване помесне Православне Цркве, као: Јерусалимска, Руска, Грчка, Српска и др. Све су оне органски делова једне Саборне Васељенске Цркве Христове. Подела Цркве на разне области, народе и државе јесте спољашња административна подела. Али у духовном погледу оне су саставни делови једног и недељивог тела Саборне Васељенске Цркве. Њихово се јединство у Христу и Духу Светом изражава једнаким исповедањем вере, истине и заједничким општењем у молитвама и тајнама.
Из учења о унутрашњем, органском јединству Цркве природно и логично истиче и учење о јединствености праве Цркве. Црква је, дакле, не само једна него и једина. Као што у Христа не може бити неколико тела, тако је немогућно да постоје многе цркве. По својој богочовечанској природи Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос – један и једини. Црква је увек била и остала једна и једина, само су се у разна времена одвајали од ње и отпадали разни јеретици и расколници и тиме престали бити чланови праве Цркве. Православна Црква је та једна и једина Христова Црква, јер је потпуно сачувала све што су јој њен Оснивач Христос и Његови Апостоли дали и оставили. Зато се и зове Православна Католичанска (или Саборна) Апостолска Црква.
 
2. Светост Цркве. – Црква је света, јер је свет Спаситељ, глава њена, јер у њој стално борави Дух Свети; јер је свето све њено: и учење, и благодат, и тајне, и богослужења.
Својом светошћу Црква освећује верне, чини их домом Божјим, храмом Божјим[7]. Њени чланови сачињавају народ свети[8]; они су деца светлости[9]; они су свети[10]; они су сажитељи светима и домаћи Богу[11].
Својим гресима хришћани не сметају Цркви да буде света, не нарушавају и не уништавају њену светост. Црква је дуготрпељива према грешницима, поучава их, побуђује на покајање и еванђелски живот и они се у Цркви увек могу очистити од својих грехова светом тајном покајања. Само они грешници који су упорни у злу и не кају се одлучују се од Цркве или невидљивим дејством Спаситеља или видљивом влашћу Цркве. Јер је такво право и такву власт Спаситељ дао Цркви, рекавши: “Ако ти сагреши брат твој, иди и покарај гa у четири ока. Ако те послуша, добио си брата свог. А ако те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу. Ако и њих не послуша, кажи Цркви; па ако не послуша ни Цркве, нека ти буде као незнабожац”.[12] А св. Павле наређује хришћанима: “Извадите злог између себе”.[13] Такви су били углавном јеретици који су искључивани из Цркве.
3. Саборност Цркве. – Црква је саборна, католичанска, васељенска, јер садржи у себи све Божје дарове за спасење и окупља сва Божја створења, те се не ограничава ни местом, ни временом, ни народом, него обухвата хришћане свих времена, места и народа. На ову саборност Цркве указују Спаситељеве речи, упућене апостолима: “Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа”.[14] И ап. Павле указује на то када каже да у Цркви Христовој: “Нема Грка не Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос”.[15]
Црква је саборна с обзиром и на време, јер важи за сва времена. А важи за сва времена, јер је саборна и васељенска по своме учењу о свима предметима који су неопходни за освећење и спасење свих људи свију времена. Цркви је Спаситељ обећао да ће бити са њом у све дане до свршетка века и да јој ни врата паклена неће одолети (Мт.28,20; 16,18).
Саборна, католичанска, васељенска била је, јесте и увек ће бити само Православна Црква, јер је у свој чистоти и целости сачувала еванђелску васељенску веру, коју су проповедали свети Апостоли и утврдили свети Васељенски Сабори и Свети Оци.
4. Апостолност Цркве. – Црква је апостолска; зато што су је раширили и утврдили Апостоли и што непрекидно и неизменљиво чува учење и предање светих Апостола. Апостоли су раширили Цркву по свету и утврдили је после силаска Светога Духа. Они су свима који верују у Христа предавали божанско учење Спаситељево, а пастирима Цркве – дарове Светога Духа кроз свештено рукоположење за епископе, свештенике и ђаконе.
Својим радом на ширењу Цркве свети Апостоли су постали темељ Цркве. Зато ап. Павле и вели хришћанима да су “назидани на темељу Апостола и Пророка, где је камен од угла сам Исус Христос”.[16] Живот у Цркви је живот по апостолском учењу и предању. Ко припада Цркви дужан је да се строго држи апостолског учења и предања и да се клони свега што није у сагласности са њим[17].
Апостолска служба у Христовој Цркви продужава се непрекидно кроз апостолске наследнике: епископе и свештенике као пастире и учитеље Цркве, тј. кроз црквену јерархију.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Еф.4,4-6.
  2. 1.Кор.12,12-13.
  3. 1.Кор.12,27.
  4. Гал.3,28; ср. Кол.3,11.
  5. Еф.4,3.
  6. Јак.5,16.
  7. Јев.3,6; 1.Пет.2,5; 4,17; Еф.2,21.
  8. 1.Пет.2,9.
  9. Еф.5,9; 1.Сол.5,5.
  10. Рим.1,17; 1.Тим.5,10.
  11. Еф.2,19.
  12. Мт.18,15-17.
  13. 1.Кор.5,13.
  14. Мт.28,19.
  15. Кол.3,11.
  16. Еф.3,20.
  17. 2.Сол.2,15.

One Comment

  1. hvala