ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ – СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О БОРБИ СА СТРАСТИМА

 

ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ
Светоотачко учење о борби са страстима

 

 
АНАЛИЗА ЉУДСКИХ СТРАСТИ. ТЕЛЕСНЕ СТРАСТИ
 
Намеравајући да приступимо анализи људских страсти користимо једну опаску преподобног Јована Касијана. Он каже: “Пошто се свих осам страсти једна кроз другу своде на два главна начела, очигледно је да су сваке две страсти које се налазе једна поред друге у ближем узрочно-последичном односу између себе него са другима. Притом је уочљиво да је блудна страст посебним савезом сједињена са чревоугодијем, гнев са среброљубљем, униније са тугом, а гордост са таштином.[1] На основу ове опаске страсти ћемо поделити на четири групе (“савеза” или “споја”) и почећемо да их разматрамо од првог “савеза” – од телесних страсти: чревоугодија и блуда.
У аскетској литератури, код светих отаца, разликује се неколико облика чревоугодија у складу са различитим приступима човека у односу на узимање хране. Преподобни Јован Касијан сматра да има три врсте чревоугодија, од којих потичу најразличитије и најгоре болести душе.[2] Ава Доротеј разликује два облика ове страсти.[3] Оваква разлика међу њима је условљена тиме што је други имао у виду појаву неумереног осећања насладе у односу на количину и квалитет хране у човеку, а први је осим тога такође имао у виду неисправан однос према времену узимања хране како би се човек приликом тога наслађивао.[4] Постоје две врсте чревоугодија, каже ава Доротеј. Прва је када човек тражи да храна увек буде пријатна и када не жели увек да једе много, али жели да поједе укусно; и дешава се да када такав једе јела која му се свиђају до те мере буде побеђен њиховим пријатним укусом да задржава храну у устима, дуго је жваће и због њеног пријатног укуса се не одлучује да је прогута. Ово се на грчком назива laemargia – гортанобесије. Другог, опет, савладава многоједење и он не жели добра јела, и не брине се за њихов укус, али без обзира да ли су добра или не жели само да једе и не прави разлику међу њима; он се брине само о томе да напуни свој стомак што се назива gastrimargia – чревобесије[5]. Постоји и други облик чревоугодија када монах окуша храну пре прописаног сата и притом то чини тајно од других; тада се то назива тајноједењем (latrophagia).[6]
Сва ова три облика чревоугодија сведоче о томе да човек у датом случају не узима храну због “потребе”, већ углавном ради “насладе”, ради задовољавања осећања сластољубља што подлеже осуди. Овим се заправо и карактерише чревоугодије као страст, која се ствара на направилном односу наше психичке стране према питању задовољењу храном.[7]
Ово питање дефинише саму страст: његово правилно решавање штити човека од чревоугодија, а погрешно – води у саму страст. Храна је због животних услова неопходна човеку.[8] Наравно, у овом акту се не може проћи без задовољства, јер уздржање и пост помажу да човеку чак и насићивање хлебом изгледа као блаженство.[9] Али пошто су врста и количина хране код сваког човека у знатној мери субјективна ствар од његове воље зависи да установи норамалан, правилан однос према акту узимања хране и да учини себе слободним и независним од слатољубља у односу према храни[10]. Јести из потребе и јести ради наслађивања укуса – је иста ствар, а грех се садржи у намери.[11] Зато је важно да се одреди да ли је осећање задовољства, које је везано за процес окушања хране питање другостепене важности или оно ступа у први план и у потпуности заокупља човекову пажњу. У страсти чревоугодија ово задовољство избија на прво место. Зато, каже свети Василије Велики страст чревоугодија обично своју силу не открива у многобројним јелима, већ у жељи и малом окушању са осећањем задовољства.[12] Дакле, за страст чревоугодија није крив сам природни акт узимања хране, већ је крива човекова воља која дозвољава духу да буде греховно поробљен телу у његовом служењу задовољствима. И саму ову страст су оци-аскете исправно дефинисали као болест развраћене воље.[13]
Последицу овога представља то што душа, ова, о речима светих отаца – “господарица тела” због чулних задовољстава постаје његова слушкиња, а само “наслађивање тела постаје погубно по душу”[14], јер она, оптерећена лошом навиком тела постаје неплодна.[15] Све што чини човеков духовни живот постепено слаби због тога што је он у власти отрова чревоугодија. Стање греховне поробљености духа телу носи већ у себи самом залог (семе) духовне смрти – потпуне безосећајности душе; и утроба постаје извор свих зала[16]. Стомак који је презасићен храном рађа семе сладострашћа, и дух, притиснут тежином презасићења не може имати моћ расуђивања,[17] јер онај ко храни плот свога тела храни зле похоти и срамне помисли неће одступити од њега.[18] Кроз одебљавање свог тела човек ствара погодан терен и чини чревоугодије “мајком” – родитељком многих других страсти[19]. Ум човека који је препуштен овој страсти постаје груб;[20] разум, потчињавајући се чулности, којом је “на известан начин растворена сила греха” губи свој господарећи положај и више “не влада” у души.[21] Кроз слабост духовних сила ум пада у дубок сан,[22] срце постаје безосећајно,[23] цела душа постаје заробљеница и затвара се у тамницу тела из које она жели да изађе и да стекне слободу духа, па вапије уздајући се у милост свог Спаситеља: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, падам пред Тобом и молим: погледај ме и смилуј ми се; изведи ме из тамнице безакоња и нека заблиста зрак светлости у мом разуму зато што слушам демоне који ме сластољубљем лове у погибељ.[24]
Овакво је чревоугодије по својим последицама. Још погибељније по душу постаје у јединству са другом телесном страшћу, која се назива блудом, и која је првој сродна, зато што увек заједно нападају човека.[25] “Чревоугодију је више од свега сродно сладострасно кретање,” каже преподобни Нил Синајски, “и сама природа, желећи да покаже сродство ових страсти оруђу спајања је одредила место испод стомака, означавајући овом близином њихову тесну повезаност.”[26] Сила обе ове страсти се објашњава тиме што оне потичу из човекових природних, премда и развраћених потреба.
Почетак блуда, “мајку блудне похотљивости”, “врата” кроз која смело и бодро улази блудна страст, по мишљењу отаца-аскета, представља чревоугодије.[27] Сладострашће, које се рађа од презасићења било каквом храном рађа “похотно горење”; навика која се ствара у чревоугодију, рађа “назаситост”, “презасићење – нечистоту”, и уопште цела страст представља основу за лошу навику блуда[28]. Спољашњи повод за настанак ове страсти често представљају “виђања са женама”[29], један поглед жене за људску слабу вољу представља “отровну стрелу”, смело обраћање са женским полом свакога лако хвата у страст блуда[30]. Ова и многа друга спољашња искушења због слабости наше воље утичу на стварање грешних представа и затим уводе човека у саму страст.[31]
Понекад стварању страсти блуда претходе други поводи, чисто унутрашњи, који зависе од нашег духовног нерада, од непажње коју користи непријатељ (ђаво) лоповски се прикрадајући у душу и насађујући у њој слике блуда, подстиче “распламсавање страсти”[32]. Само греховно (страсно) расположење настаје уобичајеним путем развијања помисли које, када наша воља се препушта искушењима овог унутрашњег непријатеља излазе напоље испољавајући се у нечистим поступцима. Свети Јован Лествичник нам овако приказује слику насађивања страсти блуда у нама на тлу презасићености стомака. Након нашег преједања нечисти дух који је нападао наш желудац, одлазећи од ситог стомака шаље на нас блудног духа; он му говори у каквом смо стању остали и каже: “Иди, нападни тог и тог: његов стомак је пун и зато ти неће бити потребно много труда.” Овај се, дошавши осмехује везавши нам руке и ноге сном, и онда с нама чини шта хоће, скрнави душу мрским маштањима и тело истицањем”[33]. Другу слику стварања ове страсти видимо код Исака Сирина. “Прво помисао,” каже овај свети отац, “вуче човека на неуздржање у храни, а након пада у нарушавање свог уздржања човек упада у неумереност и разврат. Прво одолева жељама (боље је рећи да то у његовим очима изгледа неважно) да погледа наготу свог тела или неку другу лепоту својих удова када скида одећу са себе или када излази због телесних потреба или по воду, и он раслабљује своја осећања или смело ставља руку испод своје одеће и почиње да препипава своје тело, а затим се у њему буди једно по једно[34]. Дешава се и да многоискусни ђаво ако неко не пази на себе брзо напада, лоповски се прикрада човеку и рањава наше душе стрелом своје злобе мамећи очи лепим младим лицима и слатким осмесима у једнима, а у другима распламсава горење страсти. Када му већ пође са руком да превари и наговори на нечисту љубав онда напада и на онога према коме овај осећа страст, како би га острастио и створио страсно расположење према првом; затим иду узајамна давања и узвраћања погледа и гледања, душевна изливања и сладострасна горења; а на крају, ако не дође нарочита Божија помоћ – наступа погибељ: содомско изгарање и гоморско истребљење.[35]
У вези са различитим испољавањем блуда преподобни Јован Касијан разликује три врсте блудне страсти: прва се дешава кроз спајање два пола; друга се дешава без спајања са женом, због којег је Господ смрти предао Онана, односно онанизам; трећа (врста) се дешава у уму и срцу, о чему Господ у Јеванђељу каже: Ко гледа жену са жељом већ чини прељубу са њом у свом срцу (Мт., 5, 28).[36] Преподобни Нил Синајски уопшавајући све врсте блуда које постоје обједињује исте под два назива “телесни блуд и духовни блуд”.[37] Духовни блуд је по мисли Макарија Великог унутрашње наслађивање нечистим огњем, који се ружно разгорео у срцу, а када зло пронађе себи храну онда је то јавни блуд;[38] и чак и ако би човек наизглед сачувао своје тело од развраћања блудом али уз унутрашњу прељубу и блуд у помислима он постаје прељубник пред Богом и тада ни девствено тело не доноси корист[39].
Моралној осуди блуд и чревоугодије не подлежу као природне потребе организма[40] (јер “није храна зло, већ чревоугодије, није рађање деце зло, већ блуд”), а као психичка стања пада подлежу осуди управо онолико колико се блудна и чревоугодна помисао раствара са нашим духом, пошто се наша душа спаја са замамном представом у њој.[41] Дајући опаску о сладострашћу очију Исус Христос, каже преподобни Јован Касијан не разобличава толико њих колико оно унутрање осећање које лоше користи њихове услуге, срце болесно и рањено стрелом похоте.[42] И греховност ове страсти се у суштини састоји управо у томе што наша воља преноси тежиште са духовног живота на тело и претпоставља интересе тела интересима духа. Последицу ове ненормалне појаве природно представља велика штета по душу[43]. Овом страшћу се нарочито уништава чистота тела и душе; губи се невиност; тело, противећи се сугестијама душе потчињава себи свог владара – дух, а човек који је нечист телом неће видети Бога,[44] јер скрнављење тела кроз блуд – “развраћање храма тела” јесте нечистота и срца[45] и бестелесног ума који се од тела скрнави и помрачује.[46]
Дакле, у страстима телесног карактера човек своју природну потребу свесно и слободно претвара у повод и извор самонасладе ширећи је на потпуно изопачење и потпуно превладавање над осталим странама своје природе, односно руководи се начелима грубог егоизма и изопаченог самољубља.[47]
Све што је створио Бог створено је предивно и сразмерно. Ако се по својој вољи бавимо чулним и препуштамо или једењу или храни који прекорачују меру по количини или зближавању са женама, гледању на њих и разговорима о њима – чиме се распламсава и брзо шири у телу огањ похоте, онда природно кротко кретање у телу мењамо овим свирепим и неукротивим овим прекорачивањем природних победа због побуда своје воље. Очигледно је да обе телесне страсти чине “болест развраћене воље”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Иеромонах Феодор. Аскетические воззрения Иоанна Кассиана Римлянина, примеч., 172.
  2. Ин.Кас., Соб. 5, 11.
  3. Авва Дор. Поуч. 15, 171.
  4. Уп. Ин.Кас., Соб. 5, 22 и Авва Дор. 15, 171.
  5. Исто.
  6. Ис. Сир., 75, сл. 373.
  7. В. Ин.Кас., Толк. на Посл. 1 Тим. (4, 3), 330.
  8. Варс. и Ин. Доброт., 2, с. 579, 69. Еп.Феофан. Толк. на Посл. 1 Тим. (4, 3), 330.
  9. Евагр.м. Доброт., 1, с. 571, 7.
  10. Еп.Феофан., претх.цит.
  11. Авва Дор., 15, 172.
  12. Вас. Вел., Твор., т.. 5, с. 46.
  13. Ин.Кас., Соб. 12, 2; уп. Ис.Сир. Доброт., 2, с. 738, 243.
  14. Ант.Вел. Доброт, 1, 82, 101.
  15. Ефр.Сир. Доброт, 2, 382, 47.
  16. Григорий Богослов. Сочинения. МДА, 1889, т. 1, с.143.
  17. Ин.Кас. Соб. 5, 6; Ефр.Сир. Нил Син. Доброт, 2, с. 379, 21, 26.
  18. Ефр.Сир. – Доброт., 2, с. 674, 94.
  19. Ин. Леств., 14, 36; Нил Син. – Доброт., 2, 232, 41; Ис.Сир., Слова…, 75, 370.
  20. Ефр.Сир. – Доброт., 2, с. 379, 26; Нил Син., исто, с. 230, 13; Ефр.Сир., О борьбе с чревоугодием, Доброт., 2, с. 381, 41.
  21. Макс. Исп. Доброт., 3, с. 255, 107.
  22. Нил Син., Доброт., 2, с. 230, 19. Ефр.Сир., Твор., 4, т. 91.
  23. Ефр. Сир. Твор., 4,, т. 21.
  24. Ин.Леств., 14, 26-27.
  25. Нил Син., О чревоугодии. Доброт, 2, с. 233, 42.
  26. Нил. Син., О блуде. Доброт. 2, с. 233, 1; Ин.Кас., Соб. 4. Борьба плоти и духа, Доброт. 2, 12; Ин.Леств. 14, 5; 36.
  27. Ин.Кас., Књ. 5, 6; Григорий Палама. К старице Ксении, Доброт., 5. с. 269, 26; Ис.Сир. Доброт., 2, с. 674; Ин.Леств., 14, 36.
  28. Нил Син., О блуде. Доброт., 2, с. 233, 2.
  29. Исто, гл. 14, 7.
  30. Ефр.Сир. Твор., 3, 172; Ефр. Сир. О борьбе с блудной страстью. Доброт., 2, 382, 49-50; Феод.Студ. Доброт., 4, с. 100, 3.
  31. Феод.Студ., исто.
  32. Ин.Леств. Сл. 14, 26-27.
  33. Ис.Сир., Слова…, Сл. 75, 373; уп. Феод. Студ. Доброт, 4, 593, 2.
  34. Феод.Студ. Доброт., 4, с. 100, 3.
  35. Ин.Кас. Соб., 5, 11.
  36. Нил Син. Доброт, 2, 236, 24.
  37. Св.Мак.Вел., 15, 48.
  38. Исто, 26, 13.
  39. Макс. Исп. Доброт., 3, с. 196, 4.
  40. Нил.Син. Доброт., 2, с. 236, 24.
  41. Ин.Кас. Књ. 6, 12.
  42. Ин.Кас., Соб., 5, 14.
  43. Ин.Кас., Књ. 6, 2; 15, 16.
  44. Ефр.Сир. Доброт., 2, 383, 63.
  45. Ин.Леств., 14, 28; 15, 51; уп. Ин.Кас., Књ. 6, 12.
  46. Макс. Исп. Доброт., 3, с. 205, 56-57.
  47. Ис. Сир. Доброт., 2, с. 738, 243.

Comments are closed.