ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ – СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О БОРБИ СА СТРАСТИМА

 

ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ
Светоотачко учење о борби са страстима

 

 
ПОСЛУШАЊЕ ЂАВОЛУ
 
Човек у вечне обитељи Оца Небеског не иде глатким и удобним путем, већ тесним, уским и трновитим путем борбе и мука, и труда, након одваљивања камења којима смо сами себи заградили улаз у Царство Небеско, након откривања страсне нечистоте којом је преоптерећена наша душа.
Грехопад наших прародитеља је за живот васцелог каснијег човечанства имао принципијелан значај: њиме се дефинише сав каснији живот у свом основном смеру и суштинском садржају. Кроз пад у грех се у човеков живот уносе начела туђа Богом сазданој човековој природи. У човековој души се отварају другачији извори – у њима тече други живот и тече другим коритом. Сам грехопад човекову природу чини оштећеном и ово оштећено стање представља извор страсти.
У својој суштини он је представљао “свестан и слободан покушај тварне природе да се учврсти у својој аутономији.”[1] “Иако је сатана саблажњавао наше прародитеље он није везивао слободу, већ је само мамио; управо зато су они, када су преступили заповест, згрешили слободно, сами.”[2] “Адам је по сопственој вољи преступио заповест и послушао ђавола,” каже преподобни Макарије Велики.[3] Човек је заправо згрешио тиме што је средиште свог живота и делатности са Бога пренео на самог себе: на место Божије воље он је ставио своју вољу. Човекова самосталност се изразила у “његовој тежни да постане бог без Бога”[4].
Последица овакве тежње је била то што је “Адам преступио заповест Божију и послушавши лукаву змију продао и предао себе у својину ђаволу, и у душу – ову прекрасну твар – обукао се лукави”[5]. Појављивање у човековој души новог, њему до тада непознатог стања – греха – било је први моменат нарушавања воље Божије и послушања ђаволу. Грех је ушао у човека непосредно након преступа. Сама душа, као створена по образу и подобију Бога, није поседовала грех[6]. Он јој је био понуђен у акту ђавоље преваре, а човек га је примио у акту нарушавања воље Божије – у преступу. “Лукави кнез је душу обукао грехом.” “Овај неопходан део човека, овај неопходан члан његов – обукао је у злобу, т.ј. у грех.”[7] И није само душу увукао у грех, кроз грех је “лукави оскрнавио и увукао у себе читавог човека”[8]. “Грех га је (човека) узео под своје – и ушавши унутра, завладао пашњацима душе до њених најдубљих тајних одаја”[9]; “свецелу њену природу и сву њу је оскрнавио, сву је заробио у царство своје, није у њој оставио слободним од своје власти ниједан део њен… већ ју је обукао у порфиру таме”[10]. “Услед тога је у њу (у душу) ушло лукавство тамних страсти”[11]. Сада је “владичански ум његов (човеков, прим.прев.), који може да види Бога, рањен и помрачен. И очи су његове сада, када су им недоступна постала небеска блага, прогледала за пророке и страсти.”[12] Човекова душа “не може онолико колико жели да воли Бога, ни да верује онолико колико жели, ни да се моли онолико колико жели”[13]. “Види се како она много и ужасно страда, како је свака страст вуче тамо-овамо на кулук и на свако дело прекорно. Добијајући заповест од демона она беспоговорно чини оно што јој је заповеђено”[14], “зато што је оно, од времена када је први човек учинио први преступ противљења (Богу), и јавно и тајно, али у свему овладало нама.”[15] “Тада је мало помало почело да расте зло и завладала је смрт”[16], јер је “у грехопаду човек умро за Бога; он пак живи својом сопственом природом”[17], која му је постала противприродна. И “када је човек пао подвргао се растројству са свих страна и сам у себи и у својим односима”[18].
У невиној човековој природи која је изашла из Творчевих руку све потребе, све човекове тежње, које изражавају природу и особености његових саставних сила, биле су хармоничне и међу собом усклађене, – ниже су служиле интересима виших и њима су биле регулисане, а над свим се узвишавао и владао дух[19].
Због отуђивања од Бога – Највишег Извора живота и битија – у човековој природи је дошло до дубоког растројства његових потреба, снага и способности, што се углавном испољило у нарушавању њихове хармоничне усклађености[20]. Дисхармонија сила је заменила хармонију; дух више није могао бити владар и регулатор душе, а кроз њу и тела, већ је сам био претворен у силу оруђа[21], јер су душевне и телесне потребе почеле да се испољавају упорније и опипљивије. И човек је свим својим бићем утонуо у чулност. У њему су превласт задобиле душевност и телесност и човек је постао душеван и телесан. “Нашавши лажно задовољство у сопственој слободи и одбацивши служење Богу душа се лишила тога да јој се тело повинује као раније; и исто као што је по сопственој вољи оставила највишег Господа, она није могла да задржи под својом вољом најнижег слугу, и ни на који начин није више није могла да држи тело у потчињености као што би увек могла да га има да је сама остала у потчињености Богу. Јер је тада тело почело да војује против духа” (Гал. 5, 17)[22]. “И сада осећања управљају разумом на уштрб његовом утицају на делатност воље; срце се не потчињава аргументима разума и између њих у човековој души долази до потпуног разилажења.”[23] Захваљујући таквој унутрашњој дисхармонији у души првог човека је створено повољно тле за развој “лоших навика” – страсти. Са грехом је Адам “преступивши заповест примио у себе квасац злехудих страсти”[24], “погодно тле да демони у нас сеју зло”[25]. Такво тле представља “похот” (concuspiscentia), која је по речима Антонија Великог “корен страсти, сродних тами”[26]. Преподобни Јован Касијан управо на похот гледа као на унутрашњи и заједнички узрок свих порока, страсти и жеља и управо то изражава њено називање законом греха[27], слашћу греховном[28] или такође и првородним грехом[29]; или, како каже наш руски аскета епископ Теофан – самост. Уједно, чим човек у себи донесе одлуку: “тако ћу сам уредити”, пао је у самост, и у овој самости је примио семе злих страсти, које исходе из ове самости и немају корена у природи.[30] Овај “квасац страсти” је постао својствен и читавом љуском роду, јер није само “Адам примио у себе квасац злехудих страсти, већ и рођени од њега, и читав је род Адамов по наследству, постао заједничар тога квасца.[31] И тако је квасац злехудих страсти уквасио род старог Адама.[32] Зато сви ми, синови овог помраченог, сви учествујемо у овом истом смраду. Од какве болести је пострадао Адам пострадали смо и сви ми који потичемо од Адамовог семена.[33] Грех је сада већ урођен; и он у свакој (души) од детињства заједно с њом расте, васпитава је и учи свему лошем”[34]. Дакле “зла и страсти по природи нема у човеку”[35]. “Душа је по природи бестрасна. Страсти су нешто додатно и за њих је крива сама душа”[36]. “Греховне страсти нису законом у нас усељене. Бог је нашу природу створио чистом од страсти. Оне излазе и рађају се директно из самости и ни на шта природно се не ослањају[37]. Григорије Ниски каже: “Неправедно је приписивати прве почетке страсног расположења људској природи створеној по образу Божијем”[38]. “Свако од нас на свет долази само са семеном свих страсти – самољубљем. Ово семе се затим у току живота слободном делатношћу развија, расте и грана се у велико дрво које својим гранама покрива сву греховност нашу.”[39]
Краће, суђења аскета могу бити формулисана на следећи начин: страсти су својствене природи сваког човека због заједничког (наследног) порекла од праоца Адама који је згрешио; као друго, у Адаму оне представљају карактеристично изражавање целокупне природе Богом сазданог човека, која је поремећена у грехопаду.
У човеку који је од свог прародитеља наследио готово тле за страсти, који је од њега примио “квасац злехудих страсти”, сам њихов развој представља дело слободне личности. “Позивања на ово или оно греховно потичу из развраћености наше природе, али је у нашој вољи да их задовољимо или не”.[40] Заједничко плодно тле за насађивање и развој страсти, као што смо већ раније рекли, представља општељудска греховност природе[41]. Оци-аскете посебно указују на ум “склон помислима”[42] и на његову “греховну уобразиљу”[43], на ум из којег првобитно ничу страсти[44]. Свети Григорије Ниски тврди да све оне, т.ј. страсти потичу из лошег делања ума, из помрачења разума.[45] “Лоше делање разума” представља тле, неопходан услов, суштински фактор рађања, учвршћивања и развоја страсти.[46] Главни елемент који сачињава и ствара страст, такорећи “семе” из којег касније израста читаво страсно дрво јесте “лоша помисао и наслађивање њом”[47]. “Када прихватиш маштање о неком чулном задовољству, чувај се да те оно одмах не зароби,”[48] саветује Антоније Велики. У овом смислу су “помисли” по речима Григорија Синаита, “речи демона и претече страсти,[49] јер напади страсти почињу тананим помислима.[50] Управо кроз ове помисли које су оци-аскети називали “злим и лошим помислима”, “нечистим, срамним”, “плотским, страсним” и томе слично свака страст постаје господар човека који је њом поробљен. “Ако срце падне у мрак нечистих помисли њега већ и против воље и насилно мами страсно дело”[51]. Зато се од подвижника захтева будност и опрез како он приликом напада лоших помисли не би овим мислима дозволио да дођу до срца, јер од лоше помисли већ потиче грех.[52] Као што се првобитно зло наших прародитеља састојало у томе што су људи по сопственој вољи скренули од дужних помисли, и душа, која је изгубила везу са Божанственом благодаћу испунила се великим смрадом лукавих помисли[53] и срамних страсти. Дакле, почетни моменат формирања сваке страсти представља “лоша помисао”.
Све “лоше помисли” као “злотворно семе срамних страсти”, по учењу аскета, код човека потичу од ђавола. “Непријатељ убацује у нас нечисте помисли: високоумља (надмености), таштине, зависти, клеветништва…”[54] Јевагрије-монах говори да демони у душу уносе представе о чулним стварима и да се по овим представама може сазнати који демон се приближава[55]. Отуда се и саме помисли називају “демонским”[56], “ђавољим насадом”[57]. Код отаца-аскета наилазимо на прилично детаљну демонологију – учење о дјествима демона на човека. И сви они признају да већину помисли, и то најопаснијих, прикривених привидом добрих дела сугерише ђаво.[58]
Испразне, лоше помисли нас узнемиравају против наше воље и готово без нашег знања нас маме, улазећи у нас тако неприметно и лукаво да тешко можемо да их препознамо. Њихово рађање не зависи од нас, али је у нашој вољи да их примимо или одбацимо.[59] “Да ли помисли узнемиравају душу или је не узнемиравају – то не зависи од нас, али да ли оне остају у нама кратко или не, да ли покрећу страст или не покрећу – то зависи од нас.”[60] Никога ђаво не може да превари без његовог пристанка.[61]
“Демони у нас убацују само помисли[62], покушавајући да уз њихову помоћ душу подстакну на грех.”[63] “Лукава помисао, ако нађе приступ души, наслађује душу лукавим помислима како би је касније умртвила; и лукава помисао постаје као мрежа у души и ничим се не може истерати из душе осим молитвом, сузама, уздржањем и бдењем.”[64] И ако је човек не истера, ако не удаљи од себе лукаве помисли, оне ” уврежујући се у нама” постају погибељне за човекову душу и пре свега “помрачују ум”, а затим “га бацају у свепогибељност и пропаст.”[65] “Помисли нас, бодући душевно око, заслепљују како бисмо и најбоље заповести користили на најгори начин”[66]. Оне “забављају ум земаљским и трулежним, не дозвољавају човеку да заволи Бог или да се сећа Господа”[67]. Оне “односе разум срца” и предају душу на пљачкање[68]. Дакле, страсна помисао постаје “извор и ослонац за развраћање наше душе”[69] и самом својом пријатношћу помисли чине нас својим заробљеницима.[70]
Главних помисли углавном има осам, од којих потичу све друге помисли. Прва помисао је помисао чревоугодија (прождрљивости), и после ње – блуда; трећа је среброљубља, четврта туге; пета – гнева; шеста – унинија (очајања, чамотиње); седма таштине, осма гордости[71]. Њихову потпуну карактеристику даје монах Јевагрије.[72]
Помисао чревоугодија, каже овај отац, сугерише монаху (или подвижнику уопште) да одустане од подвижништва, представљајући му какве од тога све разне болести могу да настану – желуца, јетре, слезине, водена или нека друга болест, затим, оскудица лекова и одсуство лекара. Наводе га да се сећа примера браће која су се због оваквог уздржања подвргла истим таквим болестима. Понекад непријатељ сугерише самој браћи која су пострадала од уздржавања да дођу код онога ко пости и да му испричају шта им се десило због претерано строгог уздржавања.
Блудна помисао узбуђује телесну похот и пријатношћу узбуђености одвраћа подвижнике од уздржавања, сугеришући им да од тога неће имати никакве користи. Скрнавећи душу она је подстиче на срамна дела и чини да подвижник пред очима као да има ово дело и као да види и чује неке речи. Притом га приморава да мисли како је тешко задржати ватру природе, чинити насиље над природом, да чак и ако се грех деси, човек може брзо и да се покаје по заповести, јер је хришћански закон човекољубив: лако се опрашта грех човеку који се каје. Притом ради веће убедљивости свог преварног савета може да наведе примере како су неки пали од ове страсти, покајали се и били спасени.[73]
Помисао среброљубља указује на дугогодишњу старост, немоћ да се човек бави рукодељем, глад, болести, тугу због оскудице и на то како је тешко примати од других оно што је неопходно за задовољење телесних потреба.[74]
Помисли туге покушавају да подсете (подвижника) на кућу, рођаке, ранији начин живота. Када виде да се душа не супротставља, већ да се, напротив, наслађује пријатношћу успомена – тада је погружавају у тугу, зато што замишљених предмета нема, а не може их ни бити по уставу оног живота који подвижник води. “И сирота душа, што се са већим занимањем разливала у првим помислима тиме је више побеђују и уништавају друге.”
Помисли гнева се брзо покрећу и распламсавају против онога ко нас је оклеветао или ко нас је само наизглед оклеветао. Оне све више и више душу чине суровом; нарочито за време молитве краду ум и живо представљају лице која нас је растужило. “Бива да понекад оне (помисли) угнездивши се у нашој души и претворивши се у непријатељство ноћу изазивају узнемиреност, мучење тела, ужасе смрти, нападе отровних гмизаваца и дивљих животиња.”
Демон унинија, који се такође назива “полуденим” (Пс. 90, 6 – т.ј. подневним) јесте најтежи од свих демона. Он приступа монаху (подвижнику) око десет сати ујутру и “ковитла његову душу до осам сати” (два поподне). Он га приморава да често гледа кроз прозор или да чак излази из келије да баци поглед на сунце како би сазнао колико је још остало до девет сати, а притом неће пропустити да му сугерише да погледа и овамо и онамо да нема можда неког од братије. Овде он изазива нерасположење и према месту и према самом начину живота и према рукодељу. Затим га наводи на жељу да потражи друга места где би се могло мање радити са више добити. Притом често сугерише и мисли да угађање Господу не зависи од места. Човек свуда може да се клања Богу. Повезује са тим успомену на раније изобиље, пророкује дуг живот, представља му труд подвижништва и користи свакаква лукавства како би монах на крају, оставивши келију, побегао са попришта.
Помисао таштине је најлукавија. Она се појављује пред онима који исправно живе, и почиње да објављује њихове подвиге и да им скупља данак похвале код људи, представљајући како вичу истерани духови, како се од њега исцељују жене, како се гомиле народа гурају да се дотакну његове одеће; предсказују му, на крају свештенство, доводе пред његова врата и оне који га траже и који га, зато што он то одбија, одводе везаног и против његове воље – и пробудивши у њему на тај начин празне наде, одлазе, остављајући да га даље искушава или демон гордости или демон туге. Дешава се овог, недуго пре тога “поштованог и светог јереја” предаје и демону блуда,.
Помисао гордости сугерише души да не исповеда Бога за свог помоћника, већ да самој себи приписује своју исправност и да осећа надменост пред браћом као незналицама зато што о њој имају погрешно мишљење.
Свим овим и сличним помислима непријатељ покушава да увуче душу у грех, да у њој настани зло и да је преда погибељи. Међутим, није свака помисао, која је дошла од ђавола човеков грех, већ само она помисао коју човек дуго задржава у себи, јер је “гајење срамне помисли”, по речима Нила Синајског, исто што и идолопоклонство.[75] Помисао, која промиче брзо не остављајући греховних трагова у човеку сама по себе није грешна; само помисао задржана у тајности може бити греховна.[76] Овде постоји опасност од тога да помисао доспе у област срца и да, пошто се тамо учврсти, пређе у страст. Свети Петар Дамаскин каже: “Када страсна помисао дуго остане у срцу, ствара се такозвана страст.”[77] И то је тако зато што оци-аскете сматрајући срце средиштем човекове духовне делатности истовремено на њега гледају као на извор из којег “излазе помисли зле које га скрнаве”[78]. По речима Макарија Великог, у човеку постоји зло које обитава и делује у срцу, сугеришући му лукаве и нечисте помисли”[79]. Зато “помисли које су се против наше воље угурале и угнездиле у срцу” у нама постају толико јаке попримајући греховни карактер, да их обично из дубине помисли срдачне изглађује само молитва Исусова која се твори са трезвеношћу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Зарин С.М., Аскетизм по православно-христианскому учению. СПб., 1907, т. II, стр. 220. (Даље у фуснотама: Зарин. С.Аскетизм…).
  2. Епископ Феофан. Начертания христианского нравоучения. Стр. 146. (Даље у фуснотама: Еп. Феофан. Начерт.)
  3. Св.Макарий Великий. Беседа 12, вопрос (питање) 8. (Даље у фуснотама: Св.Мак.Вел.; наводе се само бројеви беседа и питања).
  4. Зарин. С.Аскетизм…, т. II, c. 221.
  5. Св.Мак.Вел. 1, 7.
  6. Исто.
  7. Исто, 2, 1.
  8. Исто, 2, 2.
  9. Исто, 41, 1.
  10. Исто, 2, 1.
  11. Исто, 1, 7.
  12. Исто, 20, 4.
  13. Исто, 21, 2.
  14. Феодор Студит. Наставления монахам (162, 12). (У даљем тексту: Феод. Студ. Наст.). Добротолюбие, т. IV, 328, с. 12. (У даљем тексту: Доброт.).
  15. Св.Мак.Вел. 21, 2.
  16. Преподобного отца нашего Аввы Дорофея душеполезные поучения и посланиа. Калуга, 1895. (У даљем тексту Авва Дор.Поучения)
  17. Св.Мак.Вел. 12, 2.
  18. Еп.Феофан.Начерт., 49.
  19. Исто, 210.
  20. Иоанн Кассиан Римлянин. Собеседования египетских подвижников. Собеседование 23, гд. 13, (У даљем тексту: Ин.Кас., Соб.).
  21. Зарин С. Аскетизм… 230.
  22. Блаж.Августин. О граде Божием. Киев, 1907; 13 кн. гл.XIII.
  23. Ин.Кас. Соб. 23, 13.
  24. Св.Мак.Вел. 24, 2.
  25. Доброт., I, 167, 46-48.
  26. Доброт., I, 91, 157 (уп. Доброт., II, 375, 8).
  27. Иеромонах Феодор. Аскетические воззрения Иоанна Кассиана Римлянина, с. 113 (уп. Ефрем Сирин. Творения, т. II, с. 168. (У даљем тексту: Ефр.Сир., Твор.) Еп.Феофан. Начерт., 2. 282).
  28. Феодор Эдесский. Доброт. III, 320, 7.
  29. Ин.Кас., Соб., 23, 12.
  30. Еп.Феофан. Толков. на Посл. к Римл. (7, 14). Творения Феофана Затворника. Толкование Посланий Апостола Павла, с. 423; (уп. исто, с. 431-459).
  31. Св.Мак.Вел. 24, 2.
  32. Исто, (уп. Ин.Кас., Соб. 23, 12).
  33. Исто, 30, 8.
  34. Исто, 41, 1 (уп. 5, 3).
  35. Преподобного отца Иоанна Лествичника, игумена Синайской горы. Лествица (У даљем тексту: Ин.Леств.) С-Посад, 1898. Слово 26, 27 (уп. 26, 105).
  36. Исаак Сирин. (У даљем тексту: Ис.Сир.) Доброт., II, с. наставл. 25. (Уп. Иже во святых отца нашего Аввы Исаака Сирина. Слова подвижнические, с. 28, 4).
  37. Еп.Феофан. Толк. на Посл. к с. 485, толк. на Рим. 8, 13. Авва Дор., с. 144, Авва Исаия
  38. Григорий Нисский. Сочинения. В 8 т. МДА, 1861-1872. Т. 1 “Об устроении человека” – гл. 18. с. 149.
  39. Еп. Феофан. Начерт., с. 169.
  40. Еп. Феофан. Начерт., с. 169-170.
  41. Ин.Кас.Соб. 24, 15. Ефр.Сир., т. 3, с. 261
  42. Прп. Исихий. (Доброт., 2, 189, 145). (Уп. Ин.Кас. т.3, с. 261).
  43. Евгарий-монах (у даљем тексту: Евагр.м.). Доброт., 1, 584, 48.
  44. Ис.Сир. Слова подвижнические (у даљем тексту: Слова…), 81, 389.
  45. Исто, с. 151.
  46. Исто.
  47. Ин.Кас… Книги постановлений… (у даљем тексту: Кн.) 6, 3.
  48. Доброт., 1, 93, 67.
  49. Доброт. 5, 191, 67.
  50. Нил Синайский (у даљем тексту: Нил.Син.)/Доброт., 2, 296, 69. Евагр.м. (Доброт., 1, 608, 23, с. 619, 69. Ис.СИр., СЛова… 39, 170. Сл. 39, 170. Сл. 48, 214.
  51. Исто, 294, 64 (уп. 286, 5).; Еп.Феофан. Путь ко спасению, с. 276.
  52. Св.Мак.Вел., 16, 1.
  53. Исто.
  54. Ефр.Сир., 1, 71.
  55. Евагр.м. О различных порочных помыслах. (Доброт. 1, 619, 2).
  56. Исто. Григорий Синаит: “Помисли су речи демона” (в. Доброт., 5, 191, 67).
  57. Нил.Син. (Доброт., 2, 273, 50).
  58. Ин.Кас.соб., 1, 19, 20; 7, 9.
  59. Исто. Соб., 1, 17; уп. Ефр. Сир. (Доброт., 2, 374, 10; Феодор Эдесский, Доброт., 3, 321, 9.
  60. Евагр.м. (Доброт., 1, 603, 1 (“О восьми помыслах”)
  61. Исто. Ин.Кас., Соб. 7, 8; уп. “Цветник Духовный”, 1 ч. 186 стр.
  62. Евагр.м. (Доброт. 1, 630, 19)
  63. Исто. 634, 23.
  64. Ефр.Сир., Твор., 1, с. 351.
  65. Евагр.м. (Доброт., 1, 577, 46; 581, 64; уп. исто, 626, 13.
  66. Нил.Син. (Доброт., 2, 291, 46)
  67. Св.Мак.Вел., 15, 13.
  68. Нил.Син. (Доброт., 2, 292, 56).
  69. Иоанн. Карпафский. “Увещательные главы”. (Доброт. 3, 85, 36).
  70. Ефр.Сир. 1, 110.
  71. Евагр.м. (Доброт., 1, с. 603, 1; 608, 23 (уп. Ефр.Сир. Твор., 2, 390; Нил. Син., 1.т., 201; Ин.Кас. Соб. 5, 2). Иоанн Дамаскин. Точное изложение православной веры, пер.А.Бронзова, СПб., 1894г., гл. 14 и 15. Разлика између светих отаца је та што Јевагрије-монах и Јован Дамаскин на четврто место стављају тугу, а на петом гнев, а сви остали обрнуто.
  72. Евагр.м., Об осьми помыслах к Анатолию. (Доброт., 1, с. 603-605.)
  73. Нил. Син. (Доброт., 2, с. 237, 31.)
  74. Уп.Ин.Кас. књ. 7, 7-11.
  75. Нил.Син. (Доброт., 2, 294, 63)
  76. Исто.
  77. Петр Дамискин. Творения. Киев, 1905. Кн. 1, с. 218.
  78. Григорий Палама. К старице Ксении, о добродетелях и страстях. Доброт. 5, с. 270, 26.
  79. Св.Мак.Вел. 16, 4; 4, 4.

Comments are closed.