ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ – СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О БОРБИ СА СТРАСТИМА

 

ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ
Светоотачко учење о борби са страстима

 

 
ВОЈНИЦИ ХРИСТОВИ
 
Осим заједничких основа, поретка и средстава у борби са искушењима од страсти оци-аскете указују још и на неке појединачне методе и, такорећи, правила ове борбе које сваки подвижник лично мора да примени на себе. Иако осам порока искушава читав људски род они ипак не нападају све људе на исти начин. У једном човеку преовладава дух блуда, у другом гнев, у трећем таштина; тако да иако све страсти нападају свакога, човек није свима потчињен подједнако. Отуда проистиче правило да главну пажњу треба обратити на искорењивање главне страсти, “уперујући против ње копља свакодневних постова, сваког трена бацајући у њу стреле срдачних вапаја и уздаха, непрестано проливајући сузе у молитви Богу, стално и усрдно молећи Га да прекрати борбу”[1]. Победивши најјачу страст или неколико најјачих страсти човеков дух постаје јачи и ускоро ће имати успеха у борби са слабијим страстима.
Уосталом, треба се пазити да човек борећи се против главне страсти и не обраћајући пажњу на остале не буде од њих изненада рањен. Зато се захтева стална нарочита будност и главно је да се не треба ослањати на своју снагу, већ чекати добре резултате од помоћи Божије[2]. Последње оци-аскете нарочито истичу. Они кажу: нико не може да се у потпуности очисти од телесних порока ако не постане свестан да сав његов труд и старање не могу бити довољни за достизање оваквог савршенства. Јер ма како велики напор човек да уложи у то да добије тако величанствену и тако изванредну награду за чистоту и непорочност, ма какав труд поста, бдења, читања, осамљивања и отшелништва да буде употребљен, човек не може бити достојан да је добије по заслугама свог старања или труда. Јер, сопствени труд или људско старање никада неће заменити Божанствени дар ако он по милосрђу Божијем не буде дат ономе ко га жели[3]. Благодат Божија нам даје снагу да се учврстимо не само у природном стању, већ и у свакодневној изградњи нашег спасења, јер нас благодат ослобађа од непријатељских напада, помаже нам како бисмо могли да победимо телесне пороке, покрива нас од опасности, а да ми то ни не знамо, ограђује нас од пада у грех; понекад нас чак вуче ка спасењу посећујући својим казнама, упућује нас на пут добродетељи[4].
Ипак, и уз учествовање благодати задатак подвижника је заиста подвиг, јер захтева од њега стални труд и телесни и духовни. Преподобни Јован Касијан каже да пре него што достигнемо мир од страсти треба да издржимо многа искушења[5]. Па и саму благодат Бог даје за труд и подвиге само ономе ко се труди[6].
Дакле, човек путем непрестане борбе са својим греховним пороцима, путем труда, уз помоћ благодатног озарења Светог Духа може да оствари победу над својим страстима; може да доспе у друго, ново стање које се на језику отаца-аскета назива “бестрасношћу”. Бестрасан је онај ко је извојевао победу подносећи страдања у многим борбама, каже преподобни Нил Синајски[7]. Бестрасност је први цвет делатног живота[8].
Оци-аскете бестрасност карактеришу као стање потпуно супротно страсном: када у човековој души одсуствују елементи својствени страстима човек постаје безосећајан према свему што га окружује, пошто је, надајући се да ће увек бити са Богом, с Њим у потпуности сједињен[9]. Као показатељ бестрасности служи то када ум почиње да види своју сопствену светлост: кад постане спокојан у односу на сањива маштања и лако (и тачно) да разуме ствари. Када постане толико јак да се за време молитве више не расејава и не уображава ништа мирско; и када мало или више уопште не осећа кретање неразумног дела душе, јер га знање (созерцање) уздиже горе и одваја од чулног[10]. Душа бестрасног човека не само да се не плени мирским стварима, већ приликом сећања на њих остаје неузнемирена; она је дивно прозорљива и одмах уочава ђавола и прогања његове сплетке; ум спознаје своје силе и уочавајући шта му смета (својом оштећеношћу) тражи заповест која је за њега лековита[11]. Бестрасност је мирно стање душе у којем је она непокретна за зло.
Оци-аскете разликују неколико врста бестрасности[12]. Прва бестрасност, каже преподобни Никита Ститат, бива када након успеха у разноврсним трудовима подвижништва у подвижницима умиру страсти, када остају пасивна стремљења плоти и силе душе почињу да делују по својој природи, а ум се узводи у своје првобитно стање – да се разумно поучава у Божанственим стварима. Затим нам, с почецима природног созерцања очигледно долази друго, савршеније бестрашће, у којем се ум због тиховања помисли узводи ка мирном устројству и стиче моћ да види и постаје прозорљив: може да види када су у питању ствари Божанствене – и да види још боље, откривају му се тајне Божије; он постаје прозорљив када су у питању људске ствари које тек долазе и тек треба да се догоде. У оба ова облика бестрасности делује исти дух који у првом моћно држи и везује, а у другом разрешава слободу вечног живота, како каже апостол Павле (Рим. 6, 22)[13]. Исти овај свети отац нам најкарактеристичније приказује личност бестрасног човека. Он каже: “Онај ко се приблизио границама бестрастности… има лепо мишљење о свима, све види као свете и непорочне и доноси прав суд о стварима Божанским и људским. Ништа не воли од ствари од овога света о којима се људи тако старају; већ се, обнаживши ум од сваког мирског осећања уздиже ка небу и ка Богу, чист од сваког блата земаљског и слободан од сваког ропства; сав се предаје умном благу у једном духу и видећи Божанствену лепоту воли да боголепно пребива мислено у Божанственим местима блажене славе Божије и неизрецивом ћутању и радовању и изменивши се свим осећањима као Анђео у вештаственом телу невештаствено општи са људима[14].
Да бестрасност коју подвижник стекне не би била нешто пролазно и нестабилно, сваки подвижник мора да се побрине да учини ово благодатно стање сталним уделом свог расположења. Ово добродетељно расположење, по речима преподобног Јована Касијана, стиче само онај ко потпуно искорени ових осам порока који носе у себи сву укупност човекових греховних и порочних дејстава[15]. Истинску основу добродетељног расположења, по мишљењу светих отаца-аскета, чини смирење[16] које се испољава у трпљењу, одрицању од своје воље и љубави према ближњима. Смирење, каже исти овај отац, јесте путовођа свих добродетељи; оно је најчвршћи темељ небеског здања[17]. Дело подвижника ће бити несигурно и труд његов узалудан ако у темељ не буду положене “чврсте основе простоте и смирења како би здање које оне подржавају могло да стоји непоколебљиво.” Када ово здање, каже преподобни Јован Касијан, буде утврђено на таквим основама, нека се пролије киша страдања, нека навале у ужасној бујици реке прогона, нека налегне свирепа бура одвратних духова, оно не само да неће пасти, већ неће претрпети никакву штету од ових напада[18]. Спровођење наведеног начела – “смирења” у животу подвижника и условљава његово остваривање свог најближег задатка – достизање бестрасности, а кроз њу, поновно сједињење са Богом у чистоти срца јер је “смирење” чврста основа у борби са свим искушењима и уколико оно постоји имају значај све појединачне методе и средства.
Дакле, у суштини, сав живот подвижника јесте стална борба са искушењима: од сопствених страсти, од помисли, од ђавола и разних животних околности које такође често настају због злобе ђавола. И само кроз победу над овим искушењима стиче се квалитет добре, моралне постојаности и праведник постаје попут дијаманта, врши се очишћење његовог срца и прелазак из царства ђавола у царство Божије[19].
Човек у току борбе (у току труда) побеђујући страсти очишћује своју духовну природу, рашчишћава терен и ствара основу за даљу изградњу храма добродетељи у којем чистим срцем може да гледа свог Бога, јер се “бестрасношћу” самом по себи ни из далека не исцрпљује хришћанско савршенство, већ она служи само као неопходна претпоставка, као прелиминарни услов. По речима светог Григорија Ниског бестрасност служи као почетак и основа добродетељног живота[20]. Сав каснији хришћански живот насађивања добродетељи представља само наставак, развој и афирмацију оних духовних елемената који су били утемељени за време труда – борбе са страстима, само са разликом што се у овом другом периоду област зла у људској природи постепено сужава, а сфера добра се истовремено шири.
Ипак, и за то време, у току бестрасности, ипак морамо да бдимо над собом, јер у суштини борбу са ђаволом водимо до смрти, пошто он не спава и бори се до смрти и ми “не смемо скидати руке са оружја, како злобни непријатељи спремни на сплетке не би претворили наш мир у случај за напад и како нас не би освојили без проливања крви”[21]. Зато ћемо свој рад завршити речима преподобног Теодора Студита: “Подвизавајмо се као војници Христови и своје време не сматрајмо ни за шта друго до за време борбе са непријатељима када се чују само фијуци стрела и ударци мачева: “ибо мнози борјушчија нас с висоти” (Пс. 55, 3), као што је написано, који цео дан нападају и воде борбу, постављају мреже, копају јаме, праве заседе и сваке друге замке. Ко ће их избећи, ко ће се сакрити од њих, ко се неће спотаћи и пасти у њихове мреже? Нико други осим онога ко има смиреномудреност у заједништву са послушањем, молитву без лењости, усрдност за рад, беспоговорну покорност, покретност без роптања, стално будну трезвену пажњу за одбацивање срамних помисли и прихватање добрих созерцања бдење и псалмопоје, метаније. Свим овим и томе сличним наш унутрашњи човек се затвара као у тврђави и непријатељ немајући снаге да делује против њега одлази[22].
Поставивши себи за циљ да у светлости светих отаца-аскета решимо питање о страстима у њему смо углавном видели морално питање. Али колико интимних доживљаја је пролазило пред нама, колико драгоцених мрвица подвижничке психологије! Трудили смо се да их изложимо и сумирамо. А зашто смо се обраћали управо њиховом вођству? У светим оцима-аскетама видели смо пионире у хришћанском духовном животу, дакле наше незамењиве искусне руководиоце, наше путовође према хришћанском савршенству, који су нам оставили многобројне записе о овом путу, којим су они корачали и о оним поукама и појавама са којима смо се сретали и које смо имали прилике да доживимо[23].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ин.Кас. Соб. 5, 14.
  2. Исто, гл. 14-15.
  3. Ин.Кас. Соб. 5, 14, 15; Ин.Кас. Књ. 12, 13, 14; уп. Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 358, 1.
  4. Ин.Кас. Соб. 5, 18.
  5. Ин.Кас., Соб. 12, 6.
  6. Ин.Кас. Соб. 12, 12.
  7. Нил Син. Доброт. 2, с. 286, 3.
  8. Евагр.м. Доброт., 1, с. 578, 53; уп. Ис. Сир. Доброт., 2, с. 652, 31.
  9. Ин.Леств. 29, 10.
  10. Евагр.м. Доброт. 1, с. 576, 36-38; (В. преп. Каллист и Игнатий. Доброт., 5, с. 405).
  11. Евагр.м. Доброт., 1, с. 577, 39; 607, 16; с. 578, 54.
  12. Макс.Исп. Доброт., 3, с. 277, 187-188. (в. преп. Каллист и Игнатий. Доброт., 5, с. 406; Ис. СИр., Доброт., 2, с. 680, 110.
  13. Прп. Никита Стифат. Доброт., 5, с. 107, 89.
  14. Исто, с. 107, 90; уп. Ин.Леств. 29, 3; Блж.Диадох, Доброт., 2, с. 71, 98; (в. преп. Каллист и Игнатий. Доброт., 5, 404, 86, 87.)
  15. Ин.Кас. Соб. 5, 16.
  16. Феод.Студ. Доброт., 4, с. 304, 156; исто., с. 156; исто., с. 81, 2 и др.
  17. Ин.Кас. Соб. 15, 17.
  18. Ин.Кас. Соб. 9, 2-3.
  19. Иером. Феодор. Аскет. воззр. Иоанна Кассиана. с. 214.
  20. Григ.Нисск. Соч., т. 4, гл. 6, с. 23.
  21. Нил Син. Доброт., 2, с. 293, 61.
  22. Феод.Студ. Доброт. 4, с. 316, 4.
  23. Иером.Феодор. К вопросу о христианском аскетизме. Казань, 1903, с. 7.

Comments are closed.