ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ – СВЕТООТАЧКО УЧЕЊЕ О БОРБИ СА СТРАСТИМА

 

ТАЈНА ЉУДСКЕ ДУШЕ
Светоотачко учење о борби са страстима
 

 
ПУТ КА БОГООПШТЕЊУ
 
Као што се физички болесник, чак и ако је његова болест дуготрајна и опасна нада да ће му се здравље повратити тако и човек-хришћанин, ма каквом јачином духовне губе (страстима) био обузет, није лишен наде у помоћ благодати Божије и у то да ће оздравити своју душу. Он са чежњом чека своју вишњу отаџбину у којој је Бог. Он као болесник замишља древну отаџбину, владичански боравак у њој и сацарствовање са својим Владиком. Само тамо, само у Њему он види сврху и циљ свог постојања; у Ономе одакле је потекао и од Кога је добио своје Божанствено благородство. “Иако је душа изранављена ранама срамних страсти, иако је заслепљена духовном тамом, она ипак има вољу да завапи ка Исусу и да Га призове да дође у учини јој вечно избављење.”[1]
Од отаца-аскета нарочито јасно формулисано учење о циљу човека налазимо код преподобног Макарија Египатског. Последњим циљем и највећим благом човека он сматра богоопштење; “нема друге такве благости и узајамности као што имају душа и Бог и Бог и душа”, каже свети отац. Ова блискост се огледа у томе што Бог није ступио у општење са тварју коју је Он створио, већ само са човеком и само у њему почива као на свом престолу. Човек кроз овако блиско општење са својим Богом постаје Његов сродник.[2] Бог је постао Женик душе, она – божанствена невеста.[3] Зато човек и не налази мир нигде осим у Богу.[4] У таквом сродству с Богом човек се налази због свог првобитног назначења у творевини. Имајући тако узвишен циљ човек му је био прилагођен већ приликом стварања, у стварању је био стављен поред циља живота[5]. Први људи су заиста и били у Богу, и имали су велика преимућства и добра, јер су “били обучени Божијом славом”[6]. Човек је имајући чист ум созерцавао свог Владику и царовао над својим помислима и у блаженству био покривен Божанственом славом[7]. Сама Реч која је пребивала у њему је за њега била све: и човек је био у части и чистоти, туђ је био демонима, чист од греха или од порока – био је Божије подобије[8].
Када је човек пао, онда се слободно раскинувши сродствени савез са Богом, удаљио од Извора живота – Истинитог Бога. Преступ је унео у природу његове богоподобне душе зло, које је тако јако растројило душу, да је ради васпостављања хармоније која је у њему раније постојала и ради васпостављања сродственог савеза са Богом требало да у телу на земљу дође и пострада сам Син Божји. Христос Господ је извршио спасење човека: вратио га је Свом Оцу давши му и потребну благодат Светог Духа. Сада човеку преостаје да изађе из ограничености своје природе и да се поново претвори у Божанствено јестаство. Душа која истински верује у Христа из данашњег порочног стања мора да пређе у друго стање – Божанствено, и да постане ново јестаство уз помоћ силе Светога Духа[9]. Отуда су мудре девојке (Мт. 25, 1-12) оне које теже ка ономе што је необично за нашу природу, а луде су људи који су остали при сопственој природи[10]. Човек који се приближио савршенству постаје нешто веће од самог себе зато што се обожује и постаје син Божји[11]. Његова душа сједињујући се са Духом Светим постаје светлост, сва постаје око, сва – дух, сва – радост, сва – успокојење, сва – радовање, сва – љубав, сва милосрђе, сва благочестије и доброта[12]. Они који су достигли овај степен савршенства јесу синови Господа и богови, цареви и владике[13]. Силом Духа они не само да се враћају првобитном Адамовом савршенству, већ постају изнад њега зато што постају обожени[14].
Отуда са неоспоривом убедљивошћу следи да човек може да живи само онда када уђе у живо општење са својим Богом Који је истински и самобитни Живот и пунота добара. Ван овог благодатног општења, ван учествовања у овом Животу човек не може да живи: одступање од Бога је смрт[15]. “Ако је Бог Светлост,” каже преподобни Теодор Студит, “Живот и Истина, како да човек не стреми жудно ка Њему, како да не тражи живо општење са Њим како би га достигла!” Дакле, пред сваким од нас лежи живот и смрт. Определимо се за живот, определимо се за бесмртност; бежимо од таме, мрака и погибељи да бисмо се удостојили Царства Небеског у Христу Исусу Господу нашем[16].
Човеков пут ка оваквом богоопштењу треба да се састоји у његовом развијању свих оних духовних дарова у себи, које му је Творац обилно дао кроз достизање чистоте душе, која је “првобитни дар наше природе”[17]. Достизање ове неопходне душевне чистоте на земљи ометају управо људске страсти. Страст представља закључана врата пред Чистотом. Ако неко не отвори ова врата неће ући у непорочну и чисту област срца[18]. Међутим, чистота душе чини једини неопходан и обавезан услов за достизање созерцатељног сједињења са Богом[19]. Онај ко није победио греховне страсти, у коме још макар мало живе телесне страсти не може да види Бога, као што Он Сам каже: “Не возможеши видјети Лица Мојего.”[20] Као што је немогуће да неко види своје лице у мутној води тако и душа ако се не очисти од туђих (т.ј. страсних) помисли не може созерцатељно да се моли Богу[21]. “Зато,” каже свети Григорије Богослов, “прво треба очистити себе, па тек онда беседити са Чистим[22]. Треба истребити у себи паганске народе (страсти) и тада ушавши у обећану земљу човек може да нађе мир у светилишту Божијем.”[23]
Дакле, ако страсти ометају душу да буде чиста пред Богом и ако служе као преграда скривених добродетељи душе[24], кроз чије упражњавање она може да достигне ову чистоту, која је по њу спасоносна, – борба са њима је неизбежна и неопходна[25].
Овај неизбежни пут борбе са страстима и пороцима по учењу отаца-аскета чини саставни дао свег човековог истински хришћанског живота. Ова борба мора бити непоколебљива и постојана[26]: она не сме бити прекинута чак ни онда када човек достигне бестрашће кроз победу над страстима и зато је истински хришћанин док је у телу води – до смрти[27].
Из овога што је речено се већ очигледно открива да је човеку за достизање циља богоопштења неопходан пут борбе са самим собом, са својим домаћим непријатељима – “страстима”. Овај пут борбе представља негативан пут приликом човековог остваривања сопствене воље. Када би човек могао да иде право, само путем позитивног развоја и усвајања садржаја, који нуди хришћански морал, онда би, наравно, и подвижништво било сувишно, али се испоставља да је због стања његове пале природе неопходно прибегавање вештачким мерама гушења стеченог садржаја живота у себи самом[28]. Међутим, овај (негативни) пут борбе сам не може да доведе човека ка томе да достигне савршенство на земљи и потпуну бестрасност, која је дворац Небеског Цара[29]. “Свако ко жели да се спаси мора не само да не чини зло, већ је обавезан да чини и добро, као што је речено у Псалму: “уклонисја от зла и сотвори благо”[30]. Дакле, човек истовремено у току своје борбе мора да се брине о неговању добродетељи: потребан је позитиван пут који директно води у Вишњу Отаџбину. Овде се истовремено одвија двоструки рад: разарање и стварање, сађење и искорењивање, јер се пороци побеђују супротним добродетељима и икорењивање порока није ништа друго до засађивање добродетељи и оно се врши само под овим условом. Земља срца не остаје и не може да остане празна и онолико колико добродетељи улазе у њен посед искорењују се пороци[31]. Зато постоји потпуна могућост сједињења у процесу религиозно-моралног усавршавања хришћанина и ка овом савршенству воде два пута: позитиван и негативан[32]. Чак и више од тога, негативни моменат човековог аскетског делања је нераскидиво-органски повезан са позитивним моментом и добија своју праву силу и значење у духовном животу управо због напредовања у њему у складу са његовим истинским остваривањем[33]. Дакле, корен потребе за подвижништвом се, по мишљењу отаца-аскета, налази у дубини палог човека и јесте неопходно живљење по начелима душе, превасходно у интересима човековог моралног усавршавања.
Сада се само по себи поставља питање о томе где подвижник да тражи средства за борбу са овако многобројним и јаким непријатељем (јаким зато што су на страни покварене људске природе са њеним страстима и пороцима велики помагачи зле силе – демони)[34]. Као одговор на ово служи учење отаца-аскета о човековој природној способности за добро и о благодати Божијој као неопходном средству за спасење. По учењу преподобног Макарија Великог човек за развијање духовног живота има у себи извесну количину оних сила које му је Бог дао на почетку и које после пада у грех нису изгубиле могућност да га усмеравају ка добру. Неправедно, каже овај свети отац, неки тврде да је човек коначно умро и да уопште не може да чини добро[35], јер зло није потпуно умртвило човека[36]: у њему је после пада у грех остало виђење[37], остао је и ум који живи, расуђује, има вољу[38], остала је у човеку и слобода коју му је Бог дао на почетку[39]. Зато, наставља свети отац, приликом расуђивања о усрдности према добрим делима нико нека се не изговара да нема снаге да чини дела која спасавају душу зато што Бог Својим слугама не заповеда било шта што није могуће, већ је показао тако преизобилну и богату љубав и благост Божанства, и у Његовој је вољи да свакоме да могућност да чини нешто добро и нико од оних који имају усрдност не остаје без могућности да се спаси[40]. Дакле, човек није изгубио способност да бира између добра и зла.
Ипак, уз сву ватрену жељу и јаку решеност човек само својим силама не може да обезбеди себи успех у борби са страстима. Уз помоћ своје слободе он може да се супротставља ђаволу, али не може притом да има власт над страстима и да их се ослободи, и не може да се ослободи ни од борбе са помислима[41], јер зло у нама ипак делује са свом снагом и очигледношћу[42]. Грех је тако дубоко продро у читаво човеково биће да он с њим може да се бори, може да га чини слабијим и да спречава да се испољава у делима, али човеку није дато и он не може да га искорени сопственом силом: ово може да учини само Божија сила[43]. Овде је потребна Божанска помоћ; човеку је потребна благодат Светог Духа, која нам се даје због заслуга Сина Божијег, коју је човек “обавезан да призива” како би имао успеха. Обраћање Богу зависи од нас. Брже и на прави начин, каже преподобни Макарије Велики, обратимо се Богу тражећи Његову помоћ, а Он је спреман да нас спасе, зато што очекује ватрену, по мери наше снаге, тежњу наше воље ка Њему. Иако је душа изранављена ранама срамних страсти, иако је заслепљена греховном тамом, ипак има вољу да завапи ка Христу и да Га призива да Он дође и учини души вечно избављење. Слепац и крвоточива нису могли да се исцеле сопственим силама. Они су могли само да желе исцељење и да вапију Божанственом човекољубљу за помоћ. Дакле, ако неко не приступи Господу по сопственој вољи и ако Га не буде преклињао по својој жељи са несумњивом вером, неће добити исцељење ни од страсти чак и ако у то уложи много усрдности и много труда[44]. Делање самог човека не може да донесе достојне плодове Господу ако се човек ограничи само на своје делање и ако се не буде надао да ће примити нешто друго, и ако на душу не почне да дува ветар Светог Духа, ако се не појави небески облак, ако не падне са неба дажд[45], т.ј. ако му не помогне Божанствена благодат.
Божанствена благодат, ипак, помаже човеку онда када Господ види његову “добру вољу”, и “добру жељу”, када човекова душа објави истинску решеност: и када она ма шта да јој буде нането, и када међу хиљаду искушења све трепећи говори: ни ако умрем нећу Га (т.ј. Господа) оставити како бих угодила греху и непријатељу[46]. Ова решеност ће се изразити тако што ће човек осудити преступност својих страсти и порока, што ће их омрзнути и ударити чврст темељ свом непријатељском односу према греху. По речима светитеља Теофана, могућност, основа, услов за све унутрашње победе јесте прва победа над собом – у прелому воље и предавању себе Богу са непријатељским одбацивањем свега греховног. Овде се рађа нељубав према страствености, мржња и непријатељство које и јесте војна духовна сила и која сама замењује сву војску. Где ње нема тамо је и без борбе победа већ у рукама напријатеља; насупрот томе, где она постоји тамо често освајамо победу и без борбе. Отуда се види да је полазна тачка наше позитивне делатности наше унутрашње расположење, јер је оно полазна тачка и борбе, само са друге стране. Дакле, преламање сопствене воље ка добру и мржња према греховности страсти, према свим својим пороцима, према свим поводима за њих чини један од основних услова за успех у борби са страстима[47]. Господ, каже преподобни Макарије Велики видећи такву жељу и добру намеру човека показује према њему Своју милост, избавља га од непријатеља његових и од греха који у њему живи испуњавајући га Духом Светим[48].
Дакле, победа над страстима мора да се остварује уз следећа два услова: са стране човека – уз његову слободну вољу (која се изражава у делатном подвижништву); са стране Бога – у испуњавању човека благодаћу Светог Духа. У датом случају је људска воља веома битан услов. Ако нема воље сам Бог ништа не чини иако и може по Својој слободи. Зато од човека зависи хоће ли Дух нешто учинити[49]. И добра жеља самог човека већ служи као тачка за привлачење дејства благодати као унутрашње силе и у доброј жељи као да се открива место за спајање две силе – воље и благодати.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Мак.Вел., Беседы…, 20, 7.
2. Исто, 45, 5.
3. Исто, 49, 5.
4. Исто, 45, 5. Ис.Сир., 56 сл.
5. Исто, 46.
6. Исто, 12, 8.
7. Исто, 45, 1; 15, 23; 12, 6.
8. Исто, 26, 1.
9. Исто, 45, 5.
10. Исто, 4, 6, 8.
11. Исто, 15, 33.
12. Исто, 18, 10.
13. Исто, 17, 1, 27, 3.
14. Исто, 26, 2.
15. Григорий Нисский. Против Евномия, 8, књ. 5, 135..
16. Феод.Студ. Доброт., 4, с. 345.
17. Ис.Сир., Слова…, 54.
18. Ис.Сир., Слова…, 4.
19. Исто, 58, 305; 32, 152.
20. Ин.Кас., Соб. 1, 15.
21. Древн.пат., гл. 13, 16.
22. Григорий Богослов. Творения. МДА, 1889, ч. 3, 39 сл. 213.
23. Мак.Вел., 25, 7.
24. Ис.Сир., Слова…, 72.
25. Мак.Вел., 15, 11; уп.Ефр.Сир., Твор., 3, 72, 365.
26. Ефр. Сир., Доброт. 2, с. 465., 102; Ис.Сир., Доброт., 678, 103.
27. Ин.Кас., Књ. 5, 19; 4, 37; Евагр.м. Доброт., 1, с. 574, 25.
28. Иером.Феодор.Аскетич.воззр. И.Кассиана – 118 стр.
29. Ин.Леств. 19, 14.
30. Авва Дор. поуч. 12, 152.
31. Ин.Кас., Соб. 5, 23; Ис.Сир., Слова…, 54.
32. Еп.Феофан. Путь ко спасению, 266-267.
33. В.Зарин. С. Аскетизм…, ч. 2, 307.
34. Феод.Студ., Доброт., 4, с. 314, 1; Мак.Вел., 26, 12; Ин.Кас., 1, 19, 20.
35. Мак.Вел. 46, 3; (уп. Ин.Кас., Соб. 13).
36. Исто, 12, 2.
37. Исто, 12, 8.
38. Исто, 26, 1.
39. Исто, 15, 38.
40. Исто, 15, 38.
41. Св.Мак.Вел., 16, 1.
42. Исто, 3, 4.
43. Ефр.Сир. Доброт., 2, с. 436, 21.
44. Ин.Леств. 15, 25; 26, 34.
45. Св.Мак.Вел. 26, 19.
46. Уп.Св.Мак.Вел. 26, 19; уп. Св.Мак.Вел. 26, 19; 26.
47. Еп.Феофан. Путь ко спасению, 267.
48. Ис.Сир.Доброт., 2, s. 732, 230.
49. Исто, 37, 10.