ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

 

ТАЈНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ
Заборављени пут Истинског Богопознања – о унутрашњем Хришћанству
 

 
Из дневника старог свештеника
 
Желим да испричам о неколико духовних јављања из загробног света које сам на јави имао у току свог дугог живота.
 
1874. година.
Моји родитељи су живели у Халгауску (Видземија). Имао сам седам година. Било је поодмакло јутро. Ја се ваљам по кревету и не устајем. У суседној соби сестре пију кафу. “Вања! Устај да пијеш кафу”, зову му сестре. “Нећу да устанем”. “Устај, устај”. “Бога ми, нећу”. И оставише ме на миру. Али, треба устајати. Било ми је криво што сам се заклео, али заклетву већ не могу да не испуним. Брзо устадох, обукох се и кроз друга врата шмугнух у очев кабинет, те клекох пред иконама и почех да се молим: “Бого! Опрости што сам се заклео”. Због нечега погледах у прозор са десне стране. Са оне стране окна видео сам мноштво белих анђелчића, који лете час горе, час доле. Очито, анђели су се радовали покајању малог грешника.
 
5. јануар 1899. године.
Марцен у Видзимију. Посни дан уочи Богојављења. Одслуживши прописану службу у цркви са освећењем воде, ја сам се вратио кући и леђима наслонио уз топлу пећ. Одједном ме обузеше грешне, али упорне, помисли. Смутих се што ми поган улази у главу. Из неког разлога погледах у угао. Пред иконом Спаситеља где је горело кандило клечао је мој покојни отац и молио се. И грешне мисли ишчезоше.
 
Септембар 1912. године. Вентспилс.
Олуја је изломила ограду на старом градском гробљу. Унајмих радника који је наместио нову ограду и премазао карбалином. Ограда до данас стоји.
У девет и четврт изјутра ја журим у реалну гимназију да одржим веронауку. Пролазим поред гробља. Ни сам не знам зашто гледам надесно и јасно видим тројицу свештеника (који су тамо сахрањени) како стоје у белим одеждама и гледају ме. Желећи да проверим да виђење није обмана вида или комбинација јутарњих боја ваздуха, ја сам много пута пролазио поред гробља и изјутра, и дању, и предвече. Међутим, виђење се није поновило.
Схватио сам да су ми пастири били захвални за нову ограду.
 
Октобар 1925. године. Рига.
Био сам у Цркви светог мученика Тирса, која се налази у Садовниковском сиротишту, и служио свеноћно бденије. Поју штићеници дома. Стари читач Лавров је прилично попио, те заплиће језиком, чита и пева и смета другима. Стојим пред престолом и секирам се. Служба тек предстоји. Нисам издржао. Кренух према јужним дверима како бих изашао из олтара и рекао да одведу Лаврова. Одједном је преда мном са подигнутим рукама стао покојни протојереј сиротишта отац Ф. М. Либеровски, пресецајући ми пут. Ја се уздржах и стадох на своје место. Отац Ф. М. је био у црној раси. Јасно је да ме је упозоравао да се не узбуђујем.
Треба да додам да отац Либеровски увек присуствује у олтару за време богослужења. Уколико га неки пут и не видим, ја увек јасно осећам да је поред мене.
 
Август 1927. године.
Са женом сам живео у Риги у улици Л. Пилсиела бр. 14, стан 4, на другом спрату. Прозори су гледали на бивши владичански двор до М. Пилсиела. Било је око пола десет изјутра. Ми стари смо се око нечега споречкали. Жена оде у другу собу и залупи вратима. Ја се окренем према прозору и гледам. Одједном, здесна, са оне стране прозора појави се дух таме: огроман, три метра висине, сав у црном крзненом капуту од главе до ниже ногу. Леђа су му иза угла прозора, а спреда је видљив. Он стоји, слуша и помало се њише у ваздуху. Између нас је метар растојања. Ужаснуо сам се. Облио ме хладан зној. Хоће да ме сажеже погледом. Хтео бих да се помолим, али не могу. Свестан сам да ми паралише вољу. Принудих се и прошаптах: “Оче наш”… Дух се сакрио иза угла прозора.
Дуго нисам могао да дођем себи. Ето, мислим, ко прислушкује наше свађе.
 
1929. година. Рига. Црква свих светих.
Служим четрдесетодневни помен за новопрестављеног проту Цркве свих светих – оца Арсенија Андрејева. Десет је сати изјутра. Стојим пред престолом, са леве стране. Траје други део Литургије. Ђакон и читач певају за певницом. Због нечега погледам на десно и видим како ме отац Арсеније озбиљно посматра. Следећег дана, у исто време он ми се јавио по други пут. Био је одевен у сиви вунени подрасник. Због тог двоструког јављања ја се нисам кандидовао за место старешине Цркве свих светих, премда сам у три наврата већ прислуживао у тој парохији, тј. седамнаест месеци био заменик и заволео парохију, као и она што је навикла на мене.
 
Рига. Црква светог мученика Тирса.
За време служења Литургије, у суботу [тј. на задушнице] пред Тројицу ја стално и јасно видим једну исту слику. Десно од престола стоје два митрополита са белим камилавкама: један је висок, а други средњег раста. Сада се јављају у сребрним одеждама и са сребрним митрама. Лица им сијају белом светлошћу, премда не могу да се препознају. Иза њих, колико поглед допире, мноштво лица стоје у белим, чистим, и не сасвим чистим одеждама и у црној одећи. Исто виђам и на остале задушнице, премда не подједнако јасно.
 
Од многих пророчких снова које сам имао, испричаћу један.
 
Фебруар 1919. године.
Дошао ми је генерал Н. Д. Фалејев и каже да је при Саборној цркви формирана парохија и [црквени] одбор, али немају свештеника. Потом пита да ли бих ја хтео да се прихватим. Радо сам се сложио. У то време сам био физички радник. А овде [је прилика] за стан са грејањем и приходе. Следеће ноћи у сну ми се јавио отац и одречно махнуо главом. Стога нисам отишао у Саборну цркву. После две седмице зове ме г. Фалејев на седницу црквеног одбора. Ја одем с посла. Заседају г. Н. Д. Фалејев, његова жена Е. М., А. И. Трофимов (председник одбора), А. С. Герасимов и још двоје. Ја сам био са радничким изгледом, услед чега се појавила сумња код оних који ме нису знали. А. С. ме испитује са колико просфора се служи Литургија. Положио сам испит. Црквени одбор ми предложи место свештеника при Саборном храму. Сложих се. И мислим: “Мој отац се нешто не слаже, а ја се са породицом смрзавам и гладујем”. Те ноћи опет ми се јавио отац и подједнако одречно одмахнуо главом. И без обзира на свој положај физичког радника у доба варварске власти бољшевика у Риги, ја нисам смео да не послушам оца. Стога и не одох у Саборну цркву. Г. Фалејев ме приликом сусрета прекорео: “Преварио си нас”. Каснији догађаји у Саборном храму су показали да је отац био у праву и ја не жалим што сам отказао.
Ја пишем верујућима ради утехе, а онима који сумњају ради потврде загробног живота.
 
Протојереј ришких затвора Јован Журавски
 
(Узето из часописа “Вера и живот”, 1936. година, стр. 267-269.)

Comments are closed.