СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ
Уместо Закључка
И нама не преостаје ништа друго, до да Б. Пантелићу и, нарочито, његовим професорима, препоручимо речи које је митр. Јеротеј (Влахос) упутио једном од њихових колега: “Пренаглашавање Тајни – Крштења, Миропомазања и Св. Причешћа – без аскетског живота, израженог исихастичко-умним предањем и разноврсним искуствима славе Божије, јесте један формалистички живот који не спашава. Наше учествовање у Тајнама Цркве без неопходних припрема, како је утврђено читавим Предањем Цркве, бива ‘на суд и осуду'”; “Унутар Цркве, поред различитости дарова треба да постоји јединство, које, међутим, треба да се заснива на читавом Предању Цркве. Потреба је, дакле, да сви ми, клирици, професори, богослови, монаси, лаици прихватимо црквено предање, да изучавамо све црквене теме унутар целокупног наслеђа наше Цркве, израженог код Пророка, Апостола и Отаца Цркве, а не да преносимо страна учења у црквени простор. Треба да избегавамо да се учимо од младих клирика и богослова, који користе мишљења старије протестантске теологије, која су духовни ‘микроби’ и разболевају удове Цркве. Наравно, једно је да знамо мишљења различитих протестантских школи ради разликовања православног богослословља од инославних, а друго да их изучавамо као да сачињавају и изражавају православно богословље. Требало би да ова богословска пометња данас, након толиких изучавања, престане да постоји, и зато смо у обавези да стојимо са пуно поштовања према православном Предању, и према онима који га живе искуствено и изражавају богословски”[1]. “А грехота је да се они који живе у богатом Предању Православне Цркве окрећу ватиканизованом или протестантизованом хришћанству”[2].
НАПОМЕНЕ:
