СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ

 

СВЕТООТАЧКО БОГОСЛОВЉЕ vs ХУМАНИСТИЧКО ФИЛОЗОФИРАЊЕ
 
Протестантизација Православља или О “новој” светости
 
“Евхаристијска еклисиологија” и “евхаристијско-литургијско-есхатолошко богословље” увелико рађају своје плодове. Један од “бољих” је и богословље Б. Пантелића. Лишено аскетике, која рађа покајање, преумњење, православно богословље постаје папистичко или протестантско. Без благодати Божије предањско, светоотачко богословље се преображава у хуманистичко филозофирање. Богословље постаје професија, од откривењског унижава се до академског, научног, салонског, симпозијског; од молитвеног оно се претвара у мисаоно, силогистичко, спекулативно-рационалистичко[1]. Заборавља се смисао и сврха богословља. У време ране Цркве, у саборско доба, током читавог средњег века богословље је служило за одбрану од јереси, брусећи и дограђујући при том догмате вере. Након саборског периода, све до краја средњег века, до Св. Григорија Паламе и Св. Марка Ефеског, од 9. до 14-15. века, само је Св. Симеон Нови Богослов богословствовао, и он у химнама боговиђења, не ради одбране учења Цркве од јереси, већ против посветовњачења исте. Тада су се сви молили, а ретки богословствовали. Данас је, нажалост, однос обрнут. Захваљујући прихватању академског западног образовања, Православље рађа и куса горке плодове свога посветовњачења. Данас сви богословствују а нико се не моли Богу. Немају кад од ћаскања на “православним” интернет форумима. Без аскетике, молитве, поста и покајања, тј. без благодати Божије, која се само покајањем и Св. Причешћем задобија, “евхаристијска еклисиологија” рађа позападњачено богословље, више не папистичког, већ протестанстког типа. Разлика између о. С. Булгакова и Б. Пантелића је у начину богословствовања: први је умни мистик који ствара латинску мистичку схоластику, а други је увелико рационалиста, протестантског типа. Б. Пантелић није усамљен. Наше академске богословске установе образују младе позападњачене богослове. Реч је о својеврсном приближавању, изједначавању, укидању разлика између источног и западног, православног и јеретичког богословља, наравно, на штету првог; ово изједначавање има програмски карактер и неодвојиво је и у служби екуменистичког покрета. У питању је, свесна или несвесна, незаустављива припрема за унију, где би, преко укидања догматских разлика, безблагодатни “православни” богослови прихватили безблагодатне западне јереси. Пред нашим очима савршава се процес колосалних размера и катастрофалних последица, наравно, не по Цркву, већ по оне који ће помоћу њега завршити ван ње…
Уочена је сличност у методологоји извлачења из контекста, погрешног тумачења и навођења делова Светог Писма и Светих Отаца код о. С. Булгакова, вл. Игнатија (Мидића) и Б. Пантелића. То нам је скренуло пажњу на могућност прављења једног духовног родословног стабла, на чијој би се вертикали поређале покољења једног истог духовно-богословског наслеђа, прејемства – од о. С. Булгакова до Б. Пантелића. Обликовање овог стабла, међутим, треба почети од духовних корена самог о. Булгакова. По његовом личном сведочењу његови су узори, а самим тима и духовни оци, В. Соловјев и Ф. Достојевски. Окултна софијанска мистика В. Соловјева има три извора: пагански гностицизам, кабалу и позну папистичку мистику. Духовно чадо о. С. Булгакова је био о. Н. Афанасјев, који је од свог духовног оца преузео латинофилство и латинофронство, адогматизам и антиномизам, да би на тој основи дошао до своје, по речима о. Д. Станилојеа, “само његове”, евхаристијке еклисологије. Његов духовни наследник и следбеник је био о. А. Шмеман, сада већ у протестантском духу, либерални модерниста, судећи по његовом Дневнику антиисихаста и антиаскета, изумитељ, тачније, преносник протестантске литургијске обнове и литургијског богословља. Духовни баштиник и следбеник наслеђа и духа о. А. Шмемана је митр. Јован (Зизијулас), а онда, његов духовни и богословски следбеник је вл. Атанасије (Јевтић), који је својевремено у Атини написао панагирик о његовој “новоправославној” есхатолошкој теологији[2], а на њихово духовно сродство упућују чињенице да је старије духовно чадо вл. Атанасије, вл. Григорије, докторирао на богословљу митр. Јована, а млађе, вл. Максим, је најревноснији преводилац митрополитових дела на српски. При врху стабла долази затим вл. Игнатије, који је најбољи и највећи преносилац мисли Митрополита пергамског, и, умногоме, следбеник вл. Атанасија. После укидања етике долази до укидања догматике, да би, на крају, остала само козметика. И коначно, надамо се и на крају, као младица у врху крошње овог духовно-генеолошког стабла и низа, које се, верујемо, ни мало случајно, сакупило око једне, овде истраживане, може се рећи, ексклузивне теме, ниче уредник богословског часописа Отачник и директор Хришћанског културног центра др Радован Биговић у Београду, студент и духовни ђак вл. Игнатија.
И тако је папистички корен родио протестантски плод, либерализам модернизам, самовоља посветовњачење, антиетика козметику, антимонаштво монденство, антистарчество припадност џет-сету; од маске, преко личности, стигло се до копије и плагијата, као увод у последњу фазу апостасије и апокалипсе – доба клона. Исцртано родословно стабло је вертикала протестантизације Цркве, духовно стабло самовоље и непослушности Предању и Цркви, бунт и протест против монаштва, против исихазма, против старчества, против аскетике, против етике, против канона, против догматике, против Литургије, против светости… Свако је покољење том стаблу додавао нешто “мало” своје, свако је по “мало” доприносио расту тога стабла. А као основни сок који струји од корена до плода, који спаја и напаја почетак и крај и просторно и временски храни стабло и доприноси његовом расту и рађању јесте “ново” поимање светости:
Најпре је посејано зрно сумње у о. С. Булгакову, у време његовог кримског, католичког искушења, у виду сумње у светост Св. Фотија Великог и Св. Марка Ефеског, као да су они, тобож, канонизовани због свог антилатинства[3], у које је после додата одбојност према православном аскетском наслеђу, без које светости нема: “Тело треба да одговара духу, а не да буде, само по себи, равнодушно. То одговарање може бити различито: код тих полубајковитих, полуварварских аскета, који су стајали у блату, предавали себе комарцима, или на столпу, који се нису умивали, и, очигледно, потом тако заударали да је чистом човеку било немогуће им се приближити, у томе је била херојско-варварска аскетика – покорење тела”[4].
Из таквог семена никла је младица протестанског веровања о. Н. Афанасјева, духовног чада о. Булгакова. Код њега су се испрепрела веровања у опште свештенство свих крштених – царског свештенства, у општу светост – народа светог (1. Петр. 2,9), општа достојност за причешћивање, непотребност додатне припреме за њега и разликовање индивидуалног (терапеутског) и црквеног (евхаристијског) пута[5]: ако смо сви свештеници и свети, и спашавамо се и постајемо свети већ самим Крштењем и Причешћем, онда, поново, нестаје потребе за аскетиком, без које, понављамо, светих нема. Реч је о својеврсном спуштању светости са њених небеских висина, доле на земљу, из посебности у општост, њена популизација, демократизација: она припада свима, а не као изузетно својство и власништво појединаца.
Онда је следбеник и наследник о. Афанасјева, о. А. Шмеман, развијајући и разрастајући ово необично духовно-генеолошко стабло, никао са граном отвореног протестантског непоштовања светости: “У најопштијем смислу ова промена се може одредити овако: са сакраментално-есхатолошког ‘нагласак’ је у том култу прешао на освећујући и посреднички смисао поштовања светога. Остаци светога, а затим и предмети који су му припадали, или који су били у додиру с његовим телом, почели су да се доживљавају као свештени предмети, који имају способност да дају своју моћ ономе ко их дотакне… Рана Црква окружује остатке мученика великим поштовањем – али нигде се не види, пише О. Delahaye, да се тим остацима у то време приписивала нека посебна моћ, или да се од њиховог додира очекује неки натприродни резултат! Крајем IV века, бројна сведочанства показују да у очима верника нека посебна сила истиче из самих остатака. Том вером се у знатној мери објашњавају за нову епоху карактеристичне чињенице обретења моштију, као и њиховог комадања, преношења и целокупан развој поштовања ‘секундарних светиња’ – то јест, разних предмета који, захваљујући свом додиру с моштима, постају, са своје стране, извор освећујуће силе”[6]. Исто важи и за Свете Оце, а, вероватно, са њима и за светитеље: “Како чудно вријеме, колико тога је једноставно измишљено – свођење свега у Православљу на ‘Свете Оце’ и ‘духовност’! направили су од њих карикатуру, идоле, универзални лијек за сва зла. Тријумф данашњег секташког ‘само’! Само Свети Оци, само ‘Добротољубље’, само типик. Досада, осредњост и одсуство озбиљности и талента у свему томе”[7].
Следећа грана на стаблу је настављач, између осталог, популарисања и омасовљавања “нове светости” или “новог поимања светости”, митр. Јован (Зизијулас)[8]. Преко неколико нетачних премиса он долази до непредањског и несветоотачког закључка о светости: “Све ово значи да светост није за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да бисмо постали свети. Оно што се тражи јесте да себе, што више можемо, испразнимо од самосигурности и самослављења – што није лако с обзиром да је корен свих страсти самољубље, видљиво или не – тако да прославимо Бога у нашем телу и у нашем духу, и да се тако причестимо Светошћу коју нам Бог пружа са телом и крвљу Сина Свога. Све ово није лако, али оно што је људима немогуће Богу је могуће. Наше доба презире светост зато што на хиљаде начина негује у нама самољубље. То наше друштво и културу неизбежно води у самоуништење. Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет”. Две хиљаде година Црква није знала шта је светост, и ево, при самом крају историје, појавио се митр. Јован и објавио тако дуго скривану тајну, скривану чак и од Светих! У основи, међутим, овог “приземљивања” и “о(во)земљавања” светости лежи потреба да се укидањем етике и аскетике, а позивањем само на Евхаристију и есхатологију, оправда сопствени неподвижнички, конформистички, у основи, протестантски, живот и дух.
У крошњи овог стабла еп. Атанасије (Јевтић) се, када је “нова” светост у питању, нашао због следеће мисли: “По древном сазнању и предању Цркве: сви који су преминули у заједници Цркве, заједници вере и благодати – дакле у канонско-литургијском општењу = Причешћу, они су спасени. Између њих и прослављених Светих нема битне разлике, једино што Бог Свете пројављује кроз Цркву и истиче их њој, тј. вернима, за пример и следовање, за мољење њима, и тако се одржава тешња веза између Небеске и земаљске Цркве”[9]. Нетачно је и једно и друго, а по духу мисао израста из учења претходника[10].
Еп. Игнатије (Мидић) се у крошњи овога стабла нашао због протестантског неверовања у чуда светих и због, исто тако протестантског, укидања етике и аскетике, без којих, морамо то још једном поновити, нема ни спасења, а камо ли светости: “Чуда која су описана у житијима светих, будући да се не могу историјски потврдити и логички оправдати, постала су за многе људе без обзира да ли су верујући или не, обичне бајке”[11]. “У заједници са Христом, тј. у Цркви постоје и морално грешни људи, али то их не чини мање светима неголи оне у Христу који су ‘морално безгрешни’. Зато што их светим чини заједница са Христом, тј. Евхаристија, а не њихова делатност у етичком смислу. Они који су изван заједнице са Христом ма колико били морално безгрешни, нису и не могу бити свети, јер се једино у Христу као личности, тј. у Цркви остварује светост, односно бесмртност. Зато, човек није могао сам својим самоусавршавањем да достигне бесмртност”; “Чланови Цркве не постају свети на основу свога моралног понашања и подвига којим се уподобљавају Христу као својој глави следујући га на путу за Царство Божије, већ сједињењем с њим… Наравно, сједињење хришћана са Христом не искључује подвиг. Подвиг човека се састоји у томе што се он слободно одриче себе да би га Дух Свети сјединио са Христом” [12].
И на крају, плод стабла: Б. Пантелић, као духовно чадо својих претходника, наставника и духовних отаца, довршавајући оно што су они започели: преко сумње, омасовљавања, непоштовања, приземљивања и релативизовања, њему је припао најважнији и најтежи задатак: да држи лекције светитељу: о. Софроније (Сахаров) је један од највећих дарова које је Бог дао Православној Цркви у прошлом веку, заједно са Св. Патријархом Тихоном, Св. Јованом Кронштатским, Св. Јованом Шангајским, Св. Николајем Србским, Св. Јустином Србским, Св. Павлом Србским и другима. Био је и остао редак пример спајања молитве, духовништва и богословља: молитвом је задобио дар боговиђења, духовног руковођења поверених му душа, и дар објављивања и тумачења богословских истина. Али, при “новом”, либерално-модернистичко-популистичком схватању светости, његова “конзервативно-предањска” му није била од помоћи – морао је у ђачку, а, можда, чак и на оптуженичку клупу – јер се дрзнуо да говори против “једног од највећих теолога у историји црквеног мишљења” – и да, за казну, слуша лекције младог теолога Б. Пантелића…
И ради подсећања и поуке свете речи Светог Оца о Светима: “А ако се, пак, Саздатељ свега и Господ назива Цар царева и Господар господара те Бог над боговима, свакако да су и светитељи богови и господари и цареви… Но, називам их боговима и царевима и господом, не по њиховој природи, већ због тога што царују и господаре над својим страстима, те што су подобије божанскога образа, по коме су и створени, сачували непатвореним – јер царем се именује и образ царев – као и због тога што су, сјединивши се по својој слободној вољи са Богом и примивши Га да се усели у њих те заједничарећи са Њим, благодаћу постали оно што је Он по природи. Како онда да не поштујемо оне који су постали служитељи и пријатељи и синови Божији? Јер част указана изабранима међу слугама којима и ми припадамо, знамен је благонаклоности према заједничком Владици”[13]. И још речи савременог светог – светог по светом богословљу – о светости: “Црква са побожном пажњом прати све пројаве благодати, које сведоче о земаљском подвигу упокојених и које га потврђују. Црква, својим унутарњим увидом, препознаје праведнике и међу живима и међу упокојенима. Свештенство Цркве запечаћује то осећање Цркве. У овоме препознавању своје браће и чланова који су ‘стекли савршенство’ јесте мистичка суштина онога што се на хришћанском Западу назива ‘канонизацијом Светих’, а што се на православном Истоку поима као њихово прослављење, узвеличање и блаженост. То је, пре свега, прослављање Бога ‘Дивнога у Светима Својим’… Дух Свети учи свакога верника да молитвом прославља Свете не само да би од њих добио помоћ, нити да би они посредовали молитвено за њега, већ и зато што ово призивање Светих, кроз заједничење у молитви, продубљује свест о католичанском јединству Цркве. Ми кроз призивање Светих пројављујемо меру наше хришћанске љубави и изражавамо живо осећање једнодушности и силе јединства Цркве. И, обрнуто, сумња или неспособност да осетимо благодатно посредовање и заузимање Светих за нас пред Богом сведочи не само о слабљењу наше љубави и братских и црквених веза и односа, већ и о умањењу пуноте вере у васеленску вредност и силу Ваплоћења и Васкрсења”[14].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп.: З. Пено, Интелекутализам као богословски проблем, Богословље LXXIII, 1, 2014, 222-233.
  2. Еп. Атанасије (Јевтић), Есхатологија у савременој православној теологији, Загрљај светова, Србиње 1996, 113-127.
  3. Булгаков С. (протои.), У стен Хирсониса, 95-96.
  4. Письма о. Сергия Булгакова Юлии Рейтлингер, у: Мень А. (протои.), Умное небо, Москва 2002, http://krotov.info/library/13m/myen/3reylingbulgakov.htm (29. 03. 2014.). О. С. Булгаков размишља материјалистички и рационалистички као паписти. Фарисејски се саблажњава “нехигијеном” древних подвижника, заборављајући да нам објасни како су тела-мошти истих благоухала и мироточила…
  5. Прот. Н. Афанасјев, Трпеза Господња, превод: К. Кончаревић, Цетиње 1996, 134-138; исти, Црква Духа Светога, превод: К. Кончаревић, Краљево 2008, 29-100.
  6. Шмеман А. (протопр.), Введение в литургическое богословие, Париж 1961; http://www.shmeman.ru/modules/myarticles/topicstopicid33.html (27. 07. 2013.). О. М. Помазански наведено место кратко коментарише са: “подвуцимо: под пером православног писца ови описи одишу посебном примитивизацијом и непобожношћу”, Помазански М. (протој.), Критика литургијског богословља Александра Шмемана, http://svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/PomazanskiSmeman.htm (19. 06. 2013.).
  7. Дневник оца Александра Шмемана, превод: И. Колак, Београд 2007, 201.
  8. Митр. Јован (Зизијулас), Обожење светих као икона Царства Божијег, превод: јрђ. М. Васиљевић, Видослов 20, 2000, 17-28. Уп. критику: Р. Лазић, Схватање светости митроп. Јована Зизјуласа у светлу предања Православне Цркве, http://borbazaveru.info/content/view/5220/30/ (04. 01. 2015.).
  9. Јрм. Атанасије (Јевтић), Предавања о Литургији, Краљево 2008, 225, нап. 26.
  10. Овом би се духовном родословном стаблу “нове светости” могли придодати и о. Александар Мењ и митр. Амфилохије (Радовић); прво по томе што је веровао да је о. С. Булгаков свет (Мень А. (протои.), Отец Сергий Булгаков, http://www.vehi.net/bulgakov/men.html (02. 07. 2013.).), а потоњи по својој канонизацији митр. Петра 2. Петровића Његоша; в.: Архим. Никодим (Богосављевић), О канонизацији Петра 2. Петровића Његоша, Рибница 2014.
  11. Еп. Игнатије (Мидић), Сећање на будућност, 175.
  12. Исти, Биће као есхатолошка заједница, 93-94, 153-154.
  13. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, 323-324.
  14. Протој. Г. Флоровски, О црквеном поштовању Светих, превод: М. Арсенијевић, Црква је живот, Београд 2005, 494-495.

Comments are closed.