СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Крај поклоничког пута и живота
 
Има једна пословица коју Срби често употребљавају: “Ради као да ћеш живети сто година, а моли се Богу као да ћеш сутра умрети“. И опет још једна: “Нема смрти без суђена дана“.
Обе ове пословице могле би се применити на ток живота Светога Саве. Што је више залазио у године, он је више радио, будно очекујући своју смрт. Неким људима он изгледаше имун од опасности. Он лично, међутим, беше дубоко уверен, да његова смрт није зависила од многих опасности кроз које је пролазио, већ од Божје воље.
Опасности по Саву, међутим, нису биле одређене. Из града Месембрије он је био у стању да сагледа високе венце балканских планина, покривене дубоким снегом и мразом. Он је морао преко њих да пређе, а то беше у децембру, пред Божић. Цар Асен, обавештен о Савином искрцавању у Бугарској, посла брзо свога војводу са слугама и коњима да помогну Србима преко замрзнутих гребена и стрмина Балкана и да их доведу у Трново, његову престоницу.
Јашући на коњу неколико дана кроз Бугарску, Сава се утону у дубоко размишљање о Божјем Провиђењу. Он размишљаше да ли Господ, који у току живота испуни све његове жеље, хоће да испуни његову последњу жељу, да умре у туђој земљи. Сада Бугарска беше последња страна земља или полустрана, кроз коју ће проћи. Он се плашио евентуалног Божјег оклевања у одговору на његову жељу. Па ипак, он убрзо одагна од себе страх и врати у срце пуно поверење у Господа. Он је имао велики разлог да се радује, што је жив стигао у Бугарску, а нарочито ради добрих вести које је носио цару и патријарху из Никеје. Када српски поклоници уђоше у Трново, цар Асен са својим дворјанима изађе у сусрет са великом чашћу. Он га одведе “у свој топли двор, јер је тада било јако хладно“. После кратког одмора, Сава је водио дуге разговоре са царем Асеном и патријархом Јоакимом. Он им рече шта је учинио за њих у Никеји. “Бугарска патријаршија је призната, а цару Асену је опроштено и заборављено“, рече он. После честитања обојици домаћина, Сава отвори своје торбе и дарова цара и патријарха скупоценим поклонима, које је донео са Истока. Његове торбе беху пуне златних сасуда и богослужбених књига, везених одежди и црквених барјака, кандила и крстова, свећњака, кадионица и кутија са светим моштима, украшеним драгоценим камењам и бисерима. Све се сијало у знаку оријенталске лепоте и гиздавости. Део тога, Сава даде бугарском цару и патријарху, а велики део задржа за цркве у Србији, за краља Владислава и архиепископа Арсенија. И Асен и Јоаким беху безгранично захвални своме госту, нарочито због Савиних доприноса за помирења између њих и Никеје, као и за прекрасне поклоне које даде њима. Изнад свега, они су били одушевлејни светошћу Савине личности. Као што чини отац својој деци, и Сава је донео Бугарима велике поклоне из далеких земаља, а као светитељ, он је испунио светошћу душе њихове, град њихов и земљу њихову.
Цар асен направи велико славље у част Савину. Али, све овоземаљске гозбе не могу такнути небеску светлост у души светитеља. Као псалмопевац, он је желео једну ствар изнад свега: “Да станује у кући Господњој у све дане свога живота, да посматра лепоту Његову” (Псалм 27,4). Ради тога ишао је на службе Божје сваки дан, а највише у нову цркву Четрдесет Мученика, задужбину цара Асена. Он је служио свете литургије неколико дана, између Божића и Богојављења. Проповедао је на свакој служби. Он је благосиљао бугарски народ, као да је његов.
По жељи цара и патријарха, Сава освети водицу уочи Богојављења и пошкропи том водицом цара и народ. Сутрадан, на Богојављење, Сава је служио свету литургију са патријархом Јокимом, уз саслужење српског и бугарског свештенства.
Иако је био страстан ловац, цар се уздржа од одласка у лов између Божића и Богојављења, одушевљавајући се разговорима са Савом, него ма чим другим. По освећењу воде Богојављенске, цар замоли свог угледног госта да не жури са одласком кући. “Сачекај, свети Владико“, рече он, “крај ове оштре зиме и, одмарајући се, остани код нас као у својој кући до Васкрса“. Рекавши ово, цар пољуби Савине руке и оде у лов.
Увече истог дана, на Богојављење, Сава осети грозницу. Следећег дана, температура му се нагло повећа. Он беше свестан да му се ближи смрт. Али, уместо да буде тужан или узнемирен, он брзо поче да ради, да заврши оно, што још не беше готово. Сада су за њега минути били дани, а дани године. Он позва неке од својих ученика и предаде им све торбе и сандуке са скупоценим поклонима одређеним за Србију. Потом написа писмо краљу Владиславу, а друго архиепископу Арсенију. И пошто благослови све своје ученике и верне сапутнике, он их посла у Србију.Они отпутоваше жалосни, без њиховог вољеног оца. Затим Сава прикупи сав преостали новац и даде га да се раздели сиротињи у Трнову. Своје личне одежде и ствари, он предаде својим ученицима, неке за њих, а неке за архиепископа Арсенија. Премда је написао писма краљу и архиепископу, он посла по својим ученицима и упутства у вези са црквеним питањима. Он им повери неке од својих забележака о разним верским обичајима и пракси, као и о културном и социјалном животу разних народа и краљевских дворова на Истоку. Препоручио је својим земљацима да изаберу оно што је њабоље и најплеменитије.
Патријарх Јоаким беше врло забринут Савином болешћу, у толико више, када је чуо Саву да каже како ће се ускоро преселити ка Господу. Он предложи да би цара требало обавестити, али се Сава стим не сложи. Најзад, умирући, светитељ изрази од срца захвалност патријарху на његовој пажњи и замоли га да га остави самога. Јоаким загрли Саву и изађе са сузама у очима. Само српски монаси, као сенке у углу собе, мотрили су на свог вољеног оца. Сава се молио: “О, Господе, оче мој, како је велика Твоја сила, како је слатка Твоја љубав. Неизмерна је била Твоја милост према мени, како онда измерити Твоју милост према свим Твојим створењима? Заиста, нема таме за Твоје очи, нема збрке у Твојој мудрости нити поређење са Твојом лепотом. Ти си ме водио од моје младости својом десном руком и хранио ме млеком и медом Твоје мудрости. Ја сам био само оруђе у Твојим рукама, у привођењу једног Твог народа Твоме небеском стаду. О, милостиви Боже, благослови народ мога оца Светог Симеона и учини га великим у светости међу народима. Ја Тебе славим, Тебе величам, о мој Господе, јер си Ти испунио и моју последњу жељу да умрем у туђој земљи. Опрости ми на моју сумњу. Сва добра која примих од Тебе, дадох другима и сада, последње добро, моју душу враћам у Твоје руке. Буди милостив мојој грешној души, о Христе мој Господе и однеси је да пребива са мојим оцем Симеоном, посредством Твоје Пресвете Мајке Дјеве Марије и свих Твојих светитеља“.
После молитве, Сава узе свето Причешће и још увек настави да се моли шапућим гласом за многе личности и народе по имену, и за знане у прошлости и за незнане у будућности.
Онда, у зору следећег дана, 14. јануара 1235. године, ученици који су пазили на њега чуше тајанствени глас како говори:
Радиј се, слуго Мој, љубитељу истине!
И мало касније, опет:
Ходи мој добри и вољени слуго, прими награду коју сам обећао свима који Мене воле“.
У том моменту, Сава се осмехну радосно и предаде своју свету душу Богу. Ученици његови брзо ставише запаљену свећу крај његове главе по стародревном обичају и прекрстише његове руке преко прстију. Такав беше растанак душе од тела, предодређене за бесмртни живот и славу.