СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Ризично путовање
 
Ако би све ишло по плану, предпостављало се да караван из Јерусалима неће стићи у Багдад пре тридесет дана. Без икаквог страха пред многим опасностима пред собом и својом пратњом, као што су пешчана пустиња, превелика топлота и вребајуће заседе, Сава преузе ово путовање. Ослањајући се на Божју заштиту, он стиже у чаробни град на реци Тигру без икаквих потешкоћа. Тамошње муслиманско становништво било је још више непријатељски расположено према хришћанима него у Египту. Ипак, султан Ирака прими Саву не само толерантно, већ и са поштовањем. Стави му на располагање и гарду за обезбеђење за време боравка у Ираку.
Одмах по доласку, Сава оде у цркву Света три Отрока, то јест: Шадрах, Мешах и Абеднего. Није ли у Библији забележена прекрасна прича о овој тројици младића? (Данило 3). У Багдаду, пак, живело је исувише мало хришћана Асиро-Халдејаца, чији преци примише благословену веру још у првом веку од апостола Тадије. Они беху храбар народ, чија је историја, чак и до наших дана, право мучеништво. Иако не у потпуности Православци, Сава их заволе због тога што су се грчевито држали Христа насупрот многих смртних опасности. Он је водио пријатељски разговор с њиховим патријархом и старешинама заједнице. Потом дарива цркву и оде да посети рушевине неких хришћанских светиња.
Нашег светитеља није интересовао Багдад, “пребивалиште мира“, чувени град Харун-ал-Рашида, заповедника верних и главног јунака из “Арапских ноћи“. Прошлост беше слава тога града, а садашњост само маштање живих. Ипак, још је увек постојао као велики, ако не славни град, док су Вавилон и Нинива ишчезли без страха.
Убрзо, Сава се припреми да напусти Багдад. Обавештен о томе, султан, као по Божјој команди, одреди гарду да прати Србе до извесног одстојања на њиховом путовању за Сирију.
Кад стигоше на тло Сирије, Сави оживеше у мислима личности великих апостола, који су отпочели и организовали Цркву у тој земљи. Сети се и свих прослављених православних отаца, епископа и аскета. Јер, иако и сам аскета, он беше човек префињене културе и великог знања. Он је знао како је Сирија била вековима борбено духовно поље, најпре између хришћана и јереси, а потом између хришћана и мухамеданства.
Град Антиохија беше центар делатности светих апостола. Ту су следбеници Христови “по први пут били названи хришћанима“. Стигавши у овај град, Сава оде прво да поздрави наследника апостола, патријарха антиохијског и целе Сирије. Патријарх је већ знао о српском архиепископу кроз приче и преписку са својим колегама источним патријарсима. Због тога, он прими Саву са особитим интересовањем. После првог разговора, Сава му се много допаде. Много дана су се молили заједно и разговарали, обојица жељни да нешто корисно науче један од другога. Сава је посетио манастир Св. Симеона Столпника где су га монаси примили са одушевљењем као светогорског монаха и поглавара новоосноване независне Цркве. Сава се распитивао и желео да сазна што више о Светом Симеону и његовим наследницима у том месту. Братија је удовољила његовој жељи. Он даде поклоне манастиру и благослови црнорисце. Исто тако, дарива Антиохијску катедралу, а патријарх му узврати, поклонивши му неке скупоцене светиње и црквене сасуде. На крају, Сава и патријарх благословише један другога и растадоше се.
Из Сирије, Сава оде у Јерменију, земљу у подножју брда Арарах. Он је много желео да види ову велику мученичку нацију са богатом црквеном историјом, духовну децу Св. Григорија Просветитеља. Као и увек и овде је посетио, и живе и мртве. Међу мртвима, Сава је знао по имену многе свете Јерменске епископе, хришћанске кнезове и мученике. То беше земља у којој је умро Свети Јован Златоусти. У својим молитвама и мислима, Сава је разговарао са свима њима. Он је посетио прослављене манастире старе Јерменије, даривао их и дао имена многих Срба, живих и мртвих, да би се молили за њих.
Напуштајући Јерменију, Сава је предстојао најопаснији део путовања. Он је морао да пређе Курдистан, дивљу, брдовиту земљу, насељену дивљим становништвом Курдима, који беху одговорни за многа масакрирања хришћана, Јермена и Асираца.
Корисно је било што је Сава био у пријатељским односима са султаном у Египту, који је био најпопуларнија личност у историји Курдистана. Још је бољи коментар једног биографа који каже: “Као муња, наоружан Светим Духом и подржан Божјом помоћу, Сава је ишао преко змија отровница и аспида и преко свих паклених сила” (Лука 10,19).
После тога Сава је пропутовао кроз Сељук Турски, земљу која је била не мање опасна за хришћане од Курдистана. На свом путу он је са тугом видео многе хришћанске цркве претворене у мухамеданске џамије и минарета. Није ни слутио да ће у недогледно време српске цркве, које су зидали он и отац, доживети исту судбину.
На том путу издашно је делио новац сиротим мухамеданцима у сваком граду и селу. Тада је било немогуће замислити да ће њихови потомци отерати безбројно српско робље и продавати по пијацама у истим овим местима где је он делио милостињу у име Христово. Стигавши срећно у пристаниште Средоземља, Срби су, галијом отпловили за Никеју. Тамо је Сава примљен од стране царског двора, патријарха и хришћана као стари пријатељ са још већим почастима него раније. Сви су они пажљиво слушали приче о најудаљенијим светим местима. Сава је поклонио цару Јовану Ватацију, царици и патријарху скупоцене иконе и друге предмете, које је донео са свога поклоничког путаовања. Он је служио и проповедао у црквама и делио поклоне сиротињи. Пре свега, успе да среди са царем и патријархом неке важне проблеме у вези са Бугарском црквом. Наиме он се заузимао за признање бугарског патријарха у Трнову ради јединства и снаге православља. Он је, такође, молио да се цару Асену, опрости што се био приклонио римској цркви па се касније покајао. У оба ова случаја, Сава је у потпуности успео.
Ово беше трећа Савина посета привременом главном граду Византијског цара и патријарха. Утисак који је оставио Сава и овога пута на народ у Никеји остаће неизбрисив све дотле, док хришћани живе у томе граду. Веза између Српске цркве и Матере цркве постоји од тада непрестано до наших дана.
Из Никеје, Сава не могаше да иде у Цариград кроз Босфор. Град држаху још увек Латини, а сем тога, баш у то време град беше опкољен војском цара Јована Ватација Никејског. Због тога, овај цар организова Сави сигурнији пут дуж Азијске обале Босфора, до једног северног малог пристаништа. Из тога пристаништа Срби препловише Црно Море и искрцаше се у граду Масембрији, у Бугарској.