СВЕТИ САВА

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Гора Старозаветног Закона
 
Несхватљиво је како је тешко било народима и народима да прихвате веру само у једнога Бога. Било је то теже него створити велике цивилизације. Савршене цивилизације Египта, Месопотамије, Сирије и Грчке биле су помрачене дегенерисаним обожавањима природних сила, претстављеним многим завађеним божанствима и израженим у камену или дрвеним идолима. У току две генерације, Мојсије је покушавао да просветли Израиљце вером у једнога Бога. После четрдесет година напорног рада, он умре разочаран.
Двадесет и седам векова касније, истом пустињом пропутовао је духовни поглавар Српске цркве, који се свим бићем посветио просвећивању свога народа не само у вери у једнога Бога, већ у Бога – рођеног Спаситеља, кога је прорекао Мојсије.
Било је то врло заморно и дуго путовање кроз врелу, безводну пустињу, са ретким оазама воде и палми. Савин караван прође Фараонове руднике рубина и Соломонове руднике злата пре него што је почео да се пење уз стрму и камениту планину. На висини од пет хиљада стопа, угледа се духовна оаза – манастир Свете Екатарине, који је као ластино гнездо био прилепљен на највишој гори. То је Синајска Гора, осам хиљада стопа висока. Манастир, који још увек постоји, био је ограђен високим зидовима и осматрачницама, украшен зеленим кипарисима и тополама.
Архиепископ синајски, који беше истовремено и старешина тога манастира, дочека српског архиепископа са љубављу и радошћу. После заиста заслуженог одмора, Срби уђоше у храм Свете Екатарине. Тамо се најпре поклонише моштима прослављене девојке – мученице Екатарине. Потом, скинувши своју обућу, продужише у храм Горуће купине. То је управо место са кога је Бог говорио Мојсију, док овај чуваше овце свога таста. “И гле, купина је горела, обвијена пламеном, али није изгорела.” И анђео му рече: “Мојсије, изуј обућу своју са својих ногу, јер место на коме стојиш је света земља” (2.Мој.3,1). Сава је био веома дирнут и босоног често је служио свету литургију на овој светој земљи. Служио је наизменично: на грчком и на словенском.
Монаси манастира Свете Екатарине пажљиво су слушали приче о далекој земљи, званој Србија, које су им причали српски монаси, Савини пратиоци. Раније они ништа нису били чули о тој земљи. Сада се одушевише србима, њиховим архиепископом и народом. Са своје стране они су причали својим драгим гостима о историји свога манастира. У рано доба хришћанства, пустињаци су населили бројне пештере по падинама ове Горе. У четвртом веку, царица Јелена је подигла прву цркву на месту Несагориве купине. Цар Јустинијан сазида велику цркву у славу Свете Екатарине, као и велике утврђене зидове за одбрану од Бедуина. Временом ово место постаде светионик хришћанства, познато по многим духовним великанима, богословима и мученицима. Из Савиних уста монаси сада чуше имена, писане ствари и дела великог броја оних, који су ту Гору прославили и допринели да буде позната и поштована у целом хришћанском свету. Имена Св. Јована Верхопешчника, Св. Нила са његовим сином Теодулом, Акакија, Георгија, Анастасија и других који Сави беху познати исто тако као и њима. Монаси беху невероватно задивљени великим знањем српског архиепископа, као и његовом прекрасном племенитошћу и скромношћу.
Старешина манастира показа Сави чувену библиотеку, као и многе свете мошти и остала непроценљива блага, дарована манастиру од краљева и добрих људи из целог света и ту сачувана вековима. Он одведе Саву на врх Синајске Горе, где је Мојсије примио од Бога две таблице са Десет заповести Старог Завета. То место лежи три хиљаде стопа изнад манастира. Да би се дошло до врха, треба се успети три хиљаде и пет стотина стопа. Ту је Бог громогласно говорио Мојсију: “Ја сам Господ Бог твој“, и такође: “Ја сам онај, који јесте“. Касније, међутим, Господ је говорио пророку Илији на истом месту: “Тихим гласом” (Излаз 20; 1.Цар.19, 11-12). Различити су начини Божјег општења с људима.
Сава остаде у Синајском манастиру више од два месеца. За време поста, служио је свете литургије у олтарима самога манастира, а сваке суботе је одлазио на највиши врх Горе звани Хорив, где би у молитви проводио целу ноћ. Недељом рано, он је силазио у манастир ради литургије.
На Васкрсење, оба архиепископа служили су свечану литургију у манастиру свете Екатарине. После тога Срби су се припремили за одлазак. Сава је дао повећу своту новаца манастиру, да се у њему сећају у свакодневним молитвама српског народа и његових вођа. Он такође прими неколике поклоне од старешине. Тада се опрости од својих домаћина. Везе узајамног познанства, поштовања и љубави, остварене Савином посетом овом светом месту, везале су Саву вечито за Синајску цркву. Током времена, неки српски монаси живели су у братству Синаја, а Синајци посећивали Србију и чак имали свој властити манастир у нашој земљи.
Сада Сава опет крену пут Јерусалима. У оно време, људи су се ретко усуђивали да преузму поклоничка путовања у тако далеке земље као што је Синајска Гора, јер је путовање било несигурно, због многих опасности које су на путевима постојале. Због оваквих подухвата, Сави су се при повратку још више дивили, и свештеници и народ у Јерусалиму. Мноштво народа у групама похрли да и овог пута види и поздрави ове одважне Србе и њиховог духовног предводника. И сам патријарх у цркви Васкрсења говорио је том приликом о Србима са великим одушевљењем. На свечаном богослужењу испред Светог Гроба, патријарх, као да је био небом инспирисан, пророчки рече о Сави и његовом народу: “Ово су нови апостоли који су до сада од Бога били сакривени. Они су практични извршиоци Јеванђеља Христовог. Они су нови мученици, носиоци Крста и страдања Господњег и, у пркос томе, они Га пратише верно и ревносно. Они проливају своју крв и дају животе своје за Његову љубав“. Тако, Св. патријарх Атанасије прорече славу и мучеништво Савиног народа кроз будуће векове и генерације.
Народне масе су поново пратиле Саву гдегод се он кретао улицама Светог Града, поздрављајући га старог пријатеља. Опет, добром вољом и са осмехом на лицу, Сава им дељаше поклоне. Није могао да оде, а да поново не наврати у манастир Мир Саба. Братство овог манастира заволело је Саву, а кроз њега и цео српски народ. Од тада па кроз векове у том братству било је и Срба монаха. По повратку у Јерусалим, Сава изненади патријарха Атанасија својим намерама да жели да посети Вавилон, до кога се путује дуже и са много више опасности него до Синаја. “Овај човек“, рече патријарх гледајући Саву, премореног и у поодмаклим годинама живота, “изгледа да тражи мучеништво и смрт“. Благословивши један другога сузама узајамне љубави и тако се растадоше.