СВЕТИ САВА

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Крај сабора у Жичи
 
У оно време, проблеми односа цркве и државе нису узнемиравали народ, као што је то случај у наше доба, бар не у православним земљама. То питање је било регулисано традицијом само по себи. Кад год је цезаропапизам или папоцаризам покушао силом да насрне, овај покушај је отклањан у кратком времену. Тих случајева није било у Православној цркви. Било је, додуше, немилих сукоба између световних и црквених власти на личној основи, али су они били привремени и краткотрајни. Ако би се такви неспоразуми и појављивали по питању верских догми и принципа, и тиме угрожавали јединство хришћанског света, тада Сабори треба да о томе суде и одлуче. Ко год се буде нашао кривим, није могао избећи осуду Сабора, био он цар, патријарх или ма ко други.
Савина схватања односа између Цркве и Државе била су заснована на циљу људског битисања на земљи. Он је јасно схватио да су земаљски закони само средство за постизање небеског савршенства. Он беше неуморан у истицању правог циља људског живота у овом кратком временском периоду на земљи. А тај циљ је царство небеско по откровењу Христовом. Према томе, и Црква и Држава дужне су да помогну људима у постизању тога циља. Ако пак желе да се међусобно такмиче, нека се такмиче у служењу народу, учећи га страху Божјем, а не свађањем око части и власти и грабљењем првенства једних од других. Краљ и Архиепископ су позвани да буду слуге Божје, служећи народу и помажући му у остварењу вечног циља. “Тражите најпре царства небеског од Бога и Његову правду” (Мат.6,33). Ово је био Савин програм за Српску народну цркву и државу. Ово није била заповест само за апостоле, већ и за обичне грађане, краљеве, црквене вође и друге. Све од Саве на овамо важила је добро позната српска лозинка: “Изабрати царство небеско радије него царство земаљско“. Око две стотине година касније, српски кнез Лазар поведе своју крстоносну војску против мухамеданске најезде. И са овом лозинком огромно мноштво српских мученика је отишло у смрт. Да, ова лозинка се могла чути са усана свештеника, краљева и мученика, подједнако све до наших дана.
Трећег дана Сабора, Сава је свршио још један важан задатак. Беше то у суботу, уочи недеље посвећене Оцима Првог Васељенског Сабора, који саставише наше Вјерују и осудише аријевску јерес. Имајући ово на уму, Сава је говорио о правој вери и важности тајне крштења. Он је свакако мислио на оне, који су припадали богумилској јереси или римокатоличкој вери. Беседу заврши упозорењем свима присутним: “Наш труд да живимо добрим животом без праве вере у Бога не користи, нити нас права вера без добрих дела може учинити достојним да видимо лице нашег Господа. Настојмо, дакле, да ово обоје иду заједно да би били Богу угодни и без мане. Вера нас може спасти само ако је сједињена са добрим делима и изражена кроз њих, ако је инспирисана љубављу према Богу“. Овим је Сава јасно и јеванђелски указао пут српском народу и тиме га спасао од два зла, која су потресала и цепала хришћане на западу. Ти проблеми су долазили до погрешног тумачења питања односа између Цркве и Државе, и друго, шта је важније за спасење: вера или добра дела.
По завршетку великог повечерја, Сава затражи да у цркви остану само они богумили и римокатолици који желе да се врате натраг у православну цркву. Архиепископ им тада даде јасна упутства шта треба да чине. Прво је тражио од богумила да осуде своју јерес и потом да почну са катихуменском припремом за крштење. Од римокатолика је тражио, пошто су већ били крштени, осуду најпре њихове јереси, а онда да гласно изговоре стари Симбол вере, Првог и Другог Васељенског Сабора, без Филиокве, после чега су требали да буду миропомазани. Овако, они беху поново прикључени вери својих отаца. Сава је, такође, упутио и све епископе да тако поступају према кандидатима обеју јереси у својим епархијама.
Следећег дана, у недељу, после благодарења у Великој цркви, Сабор у Жичи беше закључен. Краљ се, заједно са пратњом, опрости и са благословом Архиепископа оде, поздрављен од народа који викаше: “Живео краљ Стефан!” Сава, пак, уместо да узме многопотребни и заслужени одмор, оде горе у куполу, у малу капелу, да настави са захвалношћу Богу за све што им је помогао. Ослобођен својих блиставих архиепископских одежди, које је волео само да би се истакла величина првосвештеника Христовог, а не његова лична, обучен у просту мантију обичног монаха, он паде ничице пред Господа. Опет усамљен пред великом стварношћу! То је била његова права атмосфера, његово надахнуће, његов живот. И док су српски племићи и масе народа разносиле славу о њему као највећем међу њима смртнима, Сава у највећој скромности пред својим вечним Царем рече о себи: “Ја сам црв, а не човек.”