СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Проналазач пута у дивљини
 
Било би немогуће волети Бога, ако не би знали да “Он воли нас као први.” Мислећи о себи и своме животу, Сава је у самоћи морао открити да га Бог стварно воли. Ово сазнање из личног искуства учинило је да је и његова душа горела љубављу према Богу. Сву своју љубав он је посветио једино Њему. Медјутим, таква сконцентрисаност и хармонија били су овога пута нарушавани сећањем на Србију. Он се није могао бранити од тих мисли. У тој тишини Испоснице као изненадни поветарац долазиле су му однекуда мисли о Србији, шапућући: “Ако ме волиш, помози мој српски народ. Продужи да му помажеш мени за љубав. Ја сам с тобом.” Ово није било први пут да је усамљеник имао визије и чуо гласове из другог света. Сава је имао искуство да распознаје духове. Он је био сигуран да му ти говори Бог, а не зао дух. Узалуд је можда понављао Мојсијеве речи: “Зар нигде не нађох пажњу код Тебе, те сада товариш на мене терет целог Твог народа? Да ли сам га напустио, да ми кажеш. Носи их Ти на својим леђима као нежни Отац.” Велике душе су имале обичај да говоре са Богом с великом храбришћу. Тако псалмопевац виче: “Пробуди се, зашто спаваш, о Господе? Устани, не одбаци нас заувек!” (Пс.44,23).
Хтео или не, Сава поче да анализира српску ситуацију. Чинећи то, он је врло јасно сагледао све негативне силе, које су се устремиле да разруше његове позитивне напоре и утицај. Прва претећа опасност беше римокатоличка црква, а друга богумилска јерес. Свака од њих била је довољна да уништи Православни карактер српског народа, ако се не заустави на време.
Папска се црква удаљила од хришћанских догми, јасно формулисамих од стране апостола и седам Васељенских сабора. Она је убацила у Симбол вере погрешну реченицу о Светом Духу. Разводнила је стриктност хришћанске етике лабавим моралним доктринама. Одредила је целибат (неженство) за сва свештена лица, супротно факту да су апостол Петар од Дванаесторице и многи други од Седамдесеторице апостола били жењени људи.
Она је дигла папу, како у црквеној, тако и у световној власти, на степен апсолутног диктатора. Таква, полу-религијска и полу-војна организација није се либила никаквих средстава да би постигла власт. Много жељени циљ папи, за више од хиљаду година бејаше да, било крстом или мачем, доведе балканске народе под послушност Риму. Српски Православни народ био је кроз овај период први бедем противу таквог агресивног циља.
У Савино време, Православни Балкан је био у канџама латинизма више него икада пре. Четврти крсташки рат поведен је са папиним благословом, не да се ослободи Јерусалим, већ да се поробе хришћани у Цариграду. Римски патријарх беше постављен у главном граду превославних хришћана, а други у Бугарској, за време Калојана. Латинско царство било је успостављено у Солуну, а друго у Грчкој. Римокатолички краљеви на северу, често су били наговарани од Ватикана да нападају и одвоје Србију, како би је могли романизирати. Сада, шта Велики жупан може сам да учини? И колико дуго може српски народ да се супротставља свим овим надмоћнијим непријатељима без јаке, организоване Православне цркве? Свака Православна нација имала је духовну главу изузев Срба. Васељенски патријарх је живео у избеглиштву, у Азији. Стефан стајаше сам као световни владар, без снажног црквеног ауторитета, који би га подржавао. Он неће моћи да одоли овом притиску сам, без српског архиепископа и независне народне цркве и народних свештеника.
Друга претећа сила, не спољна, већ унутрашња, беше богумилска јерес. Они су запретили не само растурањем цркве већ и државе. Раслабљени у теологији, они бејаху врло крути у моралу. По њиховој манихејској теорији, Бог је створио само пет духова, а ђаво је створио материју, материјална тела и материјални свет. Према томе све су материјалне ствари зле, од злога створене и као таквих их се треба клонити. Они су се потпуно уздржавали од употребе меса, вина и женидбе. Одбацили су Стари Завет и читали само Нови и Псалме. Такође су одбацивали црквену јерархију, крштење, свето причешће и све остале свете тајне, поштовање црквених зграда, икона, крстова, светих моштију, литургије, чуда, црквене каноне и црквене законе. Будући везано за материју, све је ово дошло од ђавола. Међутим, они су завели народне масе аскетизмом, који је поштован на Истоку од искони. Колевка њихова беше Азија. Истерани отуда, они се појавише у Тракији у Бугарској. У овој последњој, њихов вођа беше неки поп Богумил, по коме је цео покрет добио назив “богумили”. Прогањани по Бугарској, они пређоше у централну Србију. А кад их је Немања протерао, они се настанише у Босни. Тамо пустише своје корене дубоко, извршивши реформу свога учења и организације (дозволише употребу меса, вина и женидбе, зидаху манастире и посташе патриоти). Једно време су били тако популарни, да су бројни принчеви у Босни (Кулин Бан) и Херцеговини (принц Косача) постали њихове присталице и заступници, заједно са бројним племићима и чак неким романским епископима. Папа нареди крсташима да се дигну противу њих са дивљачким мучењем, прво у Босни, а касније у јужној Француској (Патарен, Албигенсионс). Али упркос овим страшним гоњењима, они су се одржали више векова.
Сава је сматрао да насиље није начин да се богумили победе већ да то треба чинити убеђивањем. Претпостављамо да је ово била једина тачка у којој се он не би сложио са својим оцем Немањом.
Али, ко би наговорио и научио богумиле да се врате у праву веру? Свакако не двојица грчких епископа у Србији, а још мање њихови лакоми свештеници. Сава је увидео, да је како за борбу против насртаја римокатоличке цркве тако и против богумила, његовом народу потребна чврсто организована национална независна црква са архиепископом и добро школованим свештенством српског порекла.
Такве су мисли обузимале Саву у његовој Испосници. Исто тако, а можда и више, Сава је био узнемирен нередима у Православљу. Бугарска се непрекидно колебала између римокатоличке и Православне цркве. Бугарски цар је већ признао папу, те је и сам прешао у римокатоличку веру. Црква у Цариграду, услед латинске окупације града, била је подељена у три административна центра. Пуноправни, законити патријарх је био у Никеји, у Азији. Трапезунтско царство је имало свог црквеног поглавара, а западно Епирско царство је признавало охридског архиепископа. Православни патријархати у Азији и Африци били су под влашћу мухамеданских султана. Цркве у Румунији и Русији бејаху у хаотичном, прелазном стању, без сарадње. Једном речју, било је свуда више него жалосно стање.
Видећи очајну ситуацију Православне цркве као целине, Сава са тугом преклињаше Бога да му каже прави пут за уједињење Православног света и сарадњу духовних вођа раздељене Цркве.
Тражилац пута био је, дакле и проналазач пута.