СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Усамљеност светитеља
 
Постоје две изреке, често понављане у духовним вежбама: “Стојећи пред Господом” и “Тражећи лице Господа“. Светогорски монах је учен од почетка да ова два правила оствари сталним вежбањем у своме личном животу. Према томе, сваки савестан монах не жели да напушта Свету Гору, да се не би утопио у узбурканим водама света. Не зато што он мрзи свет, већ зато што не жели да пренебрегне и прекрши правило у стајању пред Господом, тражећи лице Његово. Чак и они који су били приморавани од царева и народа да постану архиепископи и патријарси, супростављали су се све док су могли, а када би најзад, морали да оду, одлазили су тужна и тешка срца. Они су се осећали као Свети Арсеније Велики, који каже: “Бог зна да ја волим људе, али не могу бити истовремено и са Богом и са људима.
Наш српски светитељ је одбијао пуних двадесет година да се сложи са вапајима својих родитеља и браће да се врати из Свете Горе у Србију. Само кад је био приморан тешким приликама и потстакнут визијом свога оца у Испосници, он је решио да оде у своју рођену земљу и то само на кратко време, са намером да се врати назад, чим буде могао. Ипак, он остаде у Србији десет година. Иако је ово време испунио корисним и богоугодним радом на задовољство свих, осим себе лично, ипак чежња за Светом Гором није га никад напустила. Његово повлачење у Горњу испосницу могло је само да ублажи ову чежњу, али никако да је отклони. Као и сви светитељи, он се осећао усамљеним у светском метежу и могао би поновити речи Псалмопевца: “Ја сам постао непознат међу својом браћом, и странац међу децом своје матере” (Пс. 69,8). Веома је познато правило да су највећи светитељи имали највеће унутарње борбе, у току којих су понекад падали у малодушност, као што чак и апостоли сведоче за саме себе (2.Кор.12,7-9). Духовник у оваквим моментима, будући свестан да му људи не могу помоћи, жели самоћу. Што је већа дела чинио, већа признања добијао, он се осећа све више усамљеним. Свет је, изгледа, био препрека између Бога и њега. “Сећајући се свога првог крстоносног живота у Светој Гори, он се сада осећао очајним и изгубљеним.” Према томе, одлучи да иде.
Неки од модерних историчара наговештавају да је Сава напустио Србију због несугласица по неким важним проблемима са својим братом. Конкретно, Стефан се развео од своје прве жене Евдокије, ћерке цара Алексија Анђела, и чисто из политичких разлога оженио Аном, унуком венецијанског војводе Енриха Дондола. Ова жена, кажу, беше велика римокатолкиња, а поред тога и амбициозна. Она је желела да њен муж буде краљ, а Срби да приме римокатоличку веру. Њена отаџбина, Венецијанска Република, можда је била посредник у овој ствари, коју је она предложила папи, који је у то доба држао монопол краљевских круна. У то време, папа беше Хонориус ИИИ. Стефан је без сумње био у очајној ситуацији, јер два католичка краља, Енрико латински и Андрија мађарски били су у савезу против њега. Ово, разуме се, није било без благослова Рима. У тој опасној ситуацији, Стефан сада, прихватајући план своје жене, шаље делегацију папи, док је он лично пожурио да се сретне са краљем Андријом. Оба су краља већ била кренула са војскама против Србије. Стефан срете Андрију у Равни (Ћуприја). Било је чудновато, како је српски жупан дошао до споразума са мађарским краљем, па чак постао и присни пријатељ са њим. Он није уступио ништа, и није изгубио ништа… Шта више, Андрија обећа да ће интервенисати код латинског краља Енрика, да остави Србију на миру. И тако се Срби и Мађари разиђу као пријатељи. Енрико, добивши поруку од Андрије, врати се кући љут и увређен. У међувремену, папа посла Стефану круну, којом је требало да буде крунисан као римокатолички краљ. Али, ово никада не беше остварено. Сава се својом моћи супростави и осујети перфидни план жене свога брата, и устаде у одбрану Православља, као јединог истинског начина спасења за српски народ и његову слободу. Учини дакле исто што је учинио његов отац, кад је из истих разлога одбацио своје крштење из детињства и поново се крстио у православној цркви.
Због свега овога, Сава је дошао у оштар сукоб са двором свога брата, те напусти Србију. Тако, дакле, тврде неки нови историчари. Најстарији биографи Светог Саве, међутим, ни најмање не помињу рђаве односе између два брата. Они, напротив, описују веома дирљив растанак између два брата. Али ипак, можда су историчари у праву.
У намери да отпутује, Сава је све прво дотерао у ред. У Жичи је покрио Велику цркву. У Студеници, упозорио браћу да држе Правило и да живе у љубави и страху Божјем. Сава је плакао на гробу свога оца, молећи његову заштиту за себе лично и за српски народ. Онда оде у Рас да би се опростио од Великог жупана, свога брата. Стефан је гласно плакао и молио брата да остане. “Осећао је као да се растаје са својом душом.” Сава га је тешио говорећи: “Ако Бог хоће, ја ћу, можда, опет доћи к теби.” Тада му Стефан даде доста новаца за потребе и доброчинства, отпрати га до грчке границе и врати се кући јако тужан.
Сава, међутим, остављајући тугу по страни, нађе радост. Јер, у Светој Гори беше примљен са великом радошћу, не само од браће Хиландараца, већ и од стране друге братије Свете Горе, који пожурише да га виде.
У Хиландару Сава не оста дуго. После прегледа манастира, видевши шта је у његовом отсуству било урађено и после молитве и разговора са игуманом и братијом, тешећи и хвалећи их све, он оде у Испосницу, његову прву кућу тишине у Кареји. Тамо се није осећао усамљеним. Јер, тамо је стајао пред Господом, тражећи лице Његово. Тамо је он наставио са својим уобичајеним духовним радом. Али је и овога пута учинио много и на другим плановима, као што ћемо видети.