СВЕТИ САВА

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Брат противу брата
 
Постоји здрав социјални принцип који доноси мир и срећу међу људима. Он је изражен речима Светога Павла: “Чашћу један другог већим чините”. (Римљ.12,10). Симеон и Сава су се стриктно држали овог правила. Симеон је сматрао Саву већим од себе. И један и други чинили су све што је могуће да другога учине већим и славнијим од себе, на путу спасења. На овом позитивном и јеванђељском правилу, Света Гора је почивала од самога почетка. Супротно овоме, постоји и антисоцијални, Кајински, принцип личног уображења и лажне славе, што неминовно гура друштво, породицу, нацију или империју у неред, зло и беду. Овај кобни неспоразум избио је и узео маха међу двојицом краљевске браће у Србији, после смрти њиховог оца, Светог Симеона. Кривица је свакако била до Вукана. Док су се његов отац и брат у Светој Гори натчовечански трудили да спасу своје душе, он је чинио све што је могао да изгуби своју.
Незадовољан својим подређеним положајем од дана када је његов млађи брат наименован Великим жупаном у Расу од стране оца, Вукан је планирао освету и подвалу. Његова жена, римљанка, потпомагала је његов кобни план. Он се, ипак плашио да се побуни противу Стефана за време Немањиног живота, иако је Немања био само обичан монах. Он се, можда, добро сећао шта је бугарски цар Борис, као монах учинио противу свога блудног сина и наследника Владимира, када се овај вратио паганизму. Борис обеси мач о појас преко своје црне ризе, пожури у престоницу, ослепи свога сина и баци га у тамницу, поврати ред у држави и врати се натраг у манастир. Зашто Немања-Симеон не би учинио исто са својим сином, бунтовником? Тако је размишљао Вукан и зато чекаше. Убрзо после Симеонове смрти, он поче да остварује овај свој план. Са изнајмљеном војском туђинаца он нападе Стефана. Иако га је Велики жупан неколико пута побеђивао, он је упорно нападао, док најзад, уз помоћ Мађара није победио Стефана. Кад је победио и протерао Стефана из земље, Вукан је желео да се крунише за краља. Затражио је круну од папе, који је тада једини држао арсенал краљевских круна. Заклео се и на верност папској цркви. Папа му пошаље круну по мађарском архиепископу Калокију, са налогом да преведе Србе у католичку веру. Са овим се није слагао Емерик (Имри), мађарски краљ, који је полагао право на титулу краља Срба, иако је био савезник с Вуканом у борби противу Стефана. Због тога он не дозволи папском делегату да са том мисијом иде Вукану. Ускоро после тога Емерик је био заузет тешком борбом са братом Андријашом. У овој борби он погибе, а Андријаш узе мађарски престо. Овај нови краљ, још амбициознији од свога брата, коначно спречи папског делегата да обави своју мисију међу Србима. У међувремену Стефан, видећи Мађарску, Вукановог савезника, тако ослабљеног унутрашњим борбама, удари снажно противу Вукана и отера га чак до јадранске обале и поврати свој престо и све покрајине. Ово се збило 1204. године.
Ове четири године исцрпеле су и уназадиле Србију, упропастиле економију, смањиле становништво, ослабиле снагу, а поља остала необрађена. Због нереда, несигурности, глади, велики број Срба се отселио у стране земље.
У то време, сукоби међу браћом избијали су на све стране света као епидемија. Ово се није дешавало само у Србији и Мађарској, већ исто тако и у Бугарској и Византији. У Бугарској су три брата непрестано држала један другом нож под грлом: Асен, Петар и Јован. Прву двојицу поби трећи брат Јован, звани Кало Јован или Лепи Јован и сам себи присвоји титулу “цар Бугарске”. Најгоре од свих, прошла је Византија. Тамо су братоубилачке борбе довеле најзад царевину под јарам најнехуманијег освајача Цариграда. То су били латински крсташи четвртог крсташког рата.
У кратком размаку од двадесет година, шест царева се смењивало и ни један није умро природном смрћу. Хришћани престонице очекивали су Божју казну за све то, али не од хришћана Европе, већ од неверних Турака из Азије. Страшан удар дође, међутим, са Запада, а не са Истока. Дође као снежна олуја за време владавине цара Алексија трећег Анђела, таста српског Великог жупана Стефана, и продужи се за време кратких владавина његових наследника Алексија четвртог Анђела и Алексија петог Дукљанина. После једног неуспелог отпора, Алексије трећи побеже, а касније Алексија четвртог задавише латини, а Алексије Дукљанин, неустрашиви борац, као заробљеник, би бачен са куле сто педесет стопа високе. После тога, ови, нажалост крштени људи, првога дана окупације светога града Источног хришћанства, измасакрирали су четири хиљаде хришћана, иако су, тобож, дошли да ослободе хришћане од исламског терора. Каква иронија! Они поробише и опљачкаше Цариград, покрадоше сваку кућу и оголише Свету Софију и друге цркве, не остављајући ни један златан сасуд, крст, одежду, икону или кандило. Њихови свештеници су грамзиво сакуплали ковчеге са моштима светаца, да би их однели у Рим. Званичне зграде и музеји убрзо су остали празни и голи. Проститутку са улице поставили су на патријаршијски престо у Светој Софији. Пошто су је обукли у патријаршијске одежде, наредили су јој да пева вулгарне песме. Злочине ових крсташа описали су неки западни историчари опширно са стидом, а грчки хроничар пише: “Французи су се понашали неупоредиво горе од Сарацена. Јер, када се град предао, неверници су најмање поштовали цркве и жене. Крвожедни и подивљали, заслепљени венецијански дужд Енрико Дандоло немилосрдно се светио Грцима, после грубог вређања. Тада папа Иноћентије, са великим задовољством посла свога латинског архиепископа да замени проститутку на престолу најузвишенијег православног патријарха на Истоку”.
Суочени са тешким приликама и Вукан и Стефан зажелеше да се заувек измире. Замолише свога најмлађег брата Саву, да, милости ради, дође са телом њиховог оца, да би успоставио мир међу њима.
Подивљали крсташи, међутим, без икаквих поштовања Божјих светиња под небом, упадаше често у Свету Гору са намером да краду, отимају, пљачкају и убијају. Они су угрозили мир и независност Свете Горе. Они заиста нису узалудно стигли са Запада на Исток. Тражили су злато, а губили су своје душе. Ослобођење Свете Земље било је само њихов изговор.
Тада је у Хиландару било већ две стотине монаха. Сава је размишљао и двоумио се. Ако их остави саме, бојао се да би због страха од крсташа могли да се разбегну. А ако би пак остао у Хиландару, мир међу браћом у Србији и јединство српског народа могу бити доведени у питање. Био је између две ватре и морао је да се одлучи. Због тога пожури у Испосницу да измоли савет од Бога.