СВЕТИ САВА

 

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ
 

Отац послушан сину
 
На крају, Сава је победио и Немања је послушао. У марту 1196. године, Белики жупан сазва Сабор у Расу и објави своју намеру да напушта престо. Старац је овај Сабор поздравио више као отац, него као владар, ословљавајући присутне са: “драга децо моја!” Онда је описао претешку ситуацију српског народа и српске државе онда када је он Божјим провиђењем постао њихов поглавар пре четрдесет година. Затим их је потсетио како су били ометани унутрашњим расправама, збуњивани јеретичком пропагандом, непрестано угрожавани од јачих суседа и били разбијани и довођени до сиромаштва и потчињености. Заиста, врло незавидна ситуација! Потсетио их је и на то како је он Божјом помоћу и народном сарадњом успео да покори непријатеље, да прошири српску државу “уздуж и попреко”, и да оствари јединство скоро целог српског народа. Најзад, све је преклињао да се боје Бога, да чувају православну веру, закон и поредак које је он успоставио, да буду верни новом Великом жупану, његовом наследнику; да поштују црквене свештенослужитеље: епископе, свештенике и монахе, па заврши говор речима: “Држите чврсто правду и братску љубав међу собом и не заборавите милосрђе. Мир свима!”
После тога, представио је Сабору свога млађег сина Стефана, говорећи:” узмите овога уместо мене. Он је племенита грана мога стабла. Ја га постављам на престо, који је Христос мени подарио”.
Своме старијем сину Вукану дао је приморску провинцију, јужну Далмацију, да управља са титулом принца. Онда обојици синова упути дивну опомену: “Синови моји”, рече,” положите наду у Бога и немојте се гордити својом мудрошћу и снагом. Немојте бити забринути када вас Бог кажњава или покара; јер Бог кажњава оне које воли, да би их направио бољим. Дајем вам ову заповест, која је одозго. Не мислите зло један другоме, већ имајте љубав међу собом. Јер, онај који не воли свога брата, не воли ни Бога, а Бог је љубав”. Онда, услед великог плача и кукњаве народа, ожалошћени због растанка од свога моћног владара и оца, Немања продужи у цркву Светог Петра и Павла са својим синовима, државним великодостојницима и војводама. Рашки епископ Калиник срете га на вратима цркве. На крају молитве обојица, епископ и Велики жупан, положише руке своје на главу Стефана, који је клечао и благословише га као новог Великог жупана Србије. “А сада”, рече Немања, “дајте ми прилику да са вама заједно вечерам као обичан грађанин”. На вечери, Немања је срдачно и топло разговарао са свима као са својом децом. После вечере, он раздели многе поклоне свима присутнима, према њиховом звању и даде богату милостињу сиромасима.
Следећег јутра рано, епископ Калиник замонаши обоје, Немању и Ану, облачећи их у црве ризе и измени им имена, назвавши Немању Симеон, а Ану Анастасија. Ово се догодило на Благовести, 25. марта 1196. године. Убрзо после овога обреда, Симеон и Анастасија се растадоше. Симеон оде у свој манастир Студеницу, а Анастасија у свој манастир Пресвете Дјеве, близу Куршумлије. Тако отпоче нови живот за обоје.
У Студеници, Симеон живљаше као обичан монах отприлике осамнаест месеци, придржавајући се строго свих прописа за молитву, пост, учење и рад. Скинуо је један велики терет, али је натоварио нови. За ово време, он установи нов економски поредак у манастиру, повећа број монаха, направи себи гробницу у Великој цркви и постави достојног јеромонаха Дионисија за игумана над свима. Онда се опрости заувек са својом земљом и народом, и стиже у Свету Гору 8. октобра 1197. године. Велики жупан Стефан са другим српским великодостојницима испратио је свога оца све до грчке границе. Поново уследи врло дирљив растанак са целом пратњом. Са неколико највернијих пријатеља, славни старац продужи кроз грчку територију и стиже у Ватопед другог новембра 1197. године.
Ватопедски игуман га дочека са братијом уз велике почасти и радост. Одмах сви одоше у цркву, док су звона стално звонила, да принесу благодарност Господу Богу. Тада се и отац и син сретоше. После десетогодишњег растанка, и чежње, падоше један другом у наручје. Растали су се пре дуго времена као Велики жупан и принц Растко, а сада сретају као монах Симеон и монах Сава у страној земљи. Симеон стар осамдесет и четири године, а Сава двадесет седам… као снежна зима и расцветано пролеће, али срца подједнако обасјана Божјом љубављу. Родитељи и деца никада не могу да осете у тој мери своју међусобну љубав као после дугог растанка. При новом сусрету увиде да је она неизмерна.
Прот, чувши за долазак жупана, спусти се из Кареје, да поздрави достојанственог госта. Симеон у својој понизности начини поклон пред њим, а Прот клекну испред Симеона, поздрављајући и грлећи један другога. Ово је био велики догађај у историји Свете Горе, јер дотле ни један велики владар православне нације није дошао на подручје Пресвете Богородице, као монах међу сиромашне монахе.
Дошли су и игумани свих већих светогорских манастира са мноштвом црноризаца монаха да виде и поздраве некадашњег чувеног војсковођу и владара, а сада скромног монаха сличног њима. Жељан да што више упозна монашки живот, Симеон се живо интересовао о њиховом искуству на путу ка спасењу. Ни један није отишао без поклона донетих из Србије. Старац је собом довео бројне мазге и коње натоварене скупоценим поклонима корисним за цркву и за братију. Од тога, највећи део, две велике корпе злата и сребра даде Ватопеду. После тога, Сава одведе свога уморног оца у кућу, коју је подигао за њих двојицу, који ће од сада остати нераздвојни до краја живота.