NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Sveštenstvo i monaštvo » Sveštenici nemaju vremena za narod

Sveštenici nemaju vremena za narod

Pitanje:
Pomaže Bog! Ja imam jedno pitanje koje me muči, nazivam sebe hrišćaninom, ali dela mi nisu nimalo hrišćanska.Ali postoji još jedan problem koji me ponekad zaista uznemiri. Inače iako za sebe eto kažem da sam hrišćanin, pravoslavac, nisam molitven čovek i jako malo i retko se molim. Istina volim da odem u Crkvu, pogotovo manastir, i to sam činio kad god sam finansiski mogao, sada dosta retko. Ispuni mi dušu manastirska toplina, i sam ulazak u manastirsku Crkvu. Ali u crkvi u mom gradiću, ja to ne osećam. I moj glavni problem je sledeći; neidem na Liturgije. Jeste da mi Crkva nije baš pred nosom, ali 10, km nisu problem kada ima se volje. A postoji i jedan razlog koji nikako mene ne opravdava za moju lenjost, vrlo važna je bar po meni i uloga sveštenika. Nedaj bože da nekome sudim, iznosim samo svoje mišljenje, ali čini mi se da mirsko sveštenstvo pogotovo u manjim mestima, nije zainteresovano da se obnovi duhovni život. Cilj im je da dođu na parohiju, i posao sveštenika shvataju po meni dosta olako, kao da otaljavaju posao, i novac je sve.Da što više zarade. Dobri ljudi su oni koji imaju pare i koji daju priloge, a nebitn je kako su došli do tih para, dali daju svoje ili su nekome uzeli pa postaju dobrotvori. Njima se dele odlikovanja i sl. Običan i mali čovek oseća se tu kao građanin drugog reda. I ono što mene najviše pogađa to je propovedanje o milostinji, o ljubavi prema bližnjem, o deljenju dobra i zla, i sve to čujete za vreme liturgije.a čim se zatvori Jevanđelje, živi se po starom, kao da ono pročitano iz Sv.Jevanđelja neobavezuje i sveštenike, već samo narod. To licemerje i farisejstvo meni lično smeta, jer zaista ja u svešteniku ne želim da vidim čoveka koji jedno priča a drugo radi, već istinskog duhovnog pastira kome se mogu i poveriti, ispovediti, da me on razume, a ne da odlazim kod psihijatra. Ovo je moje mišljenje, dobonamerno verujte mi, jer netreba da vam pričam u kakvom vremenu živimo, i umesto da se sakupljamo oko Crkve, učimo istinskim duhovnim vrednostima, i životnim jer zaista naše pravoslavlje je nešto najlepše na svetu. Ali kao da sveštenici nemaju vremena za narod, uvek imaju nekih obaveza i sl.A to negativno deluje na narod, počela je bila da se budi vera u narodu, da se ljudi vraćaju Bogu i Crvi, ali, to nije iskorišćeno kako treba, setva nije bila dobra. I oprostite na ovom mom širokom obrazlaganju, moj problem je kažem što nemam ama ni malo želje da odem na liturgiju u moju parohiju. S obzirom da imam problema sa depresijom, pitam se dali ne leži uzrok u tome, a ja ga tražim na drugom mestu. Inače sa sveštenikom imam dobre odnose. Znam da su odlasci na liturgije i pričešcivanje gotovo suština hrišćanstva, ali ja sam tu zatajio. Po vama gde tu može biti problem. Molim za vaše molitve i blagoslov. Grešni rab Božiji
Radovan


Odgovor:
Dragi Radovane, Crkva – to smo svi mi, i mi sveštenici i vi laici. Mi samo imamo razne službe.
Da, ovo što kažete jeste problem, ali ga vi adresirate jednostrano. Ovako javno gledate na lenjost sveštenika a svoju ne vidite. Svoju opravdavate i tolerišete a njegovu ne. Postoji utisak da naši ljudi misle da je naše sveštenstvo došlo sa neke druge planete sa kojima oni nemaju nikakve veze, kao da je ono obrazovano i vaspitano u nekom drugom društvu, i u nekim drugim istorijskim uslovima. Pošteno gledano kao da sveštenstvo nije narodno ogledalo, kada ga je narod svojim bogoborstvom kao političkom ideologijom upravo ovakvim stvorio. Naš prosečan Srbin nije haio za sveštenika kao za lanjski sneg, a sada se setio da on postoji, ali i to iz ljubomore što se novčić okrenuo drugačije, pa se sudbina i materjaliste promenila da sada u ovoj opštoj sirotinji, koja je prouzrokovana katastrofalnim našim greškama, čak sveštenik živi dostojnije. Današnjeg kritičara srpskog sveštenika nikada nije zanimalo kako ovaj prehranjuje svoju porodicu i ima li krov nad glavom. Ovo je sve proces dubokog pada jednog naroda koji je davno prestao da bude crkven i svoj život meri Hristom. Eto, i sada se prosečan Srbin setio da sveštenici voze bolja kola, da putuje na more, da imaju rešeno stambeno pitanje (još uvek mnogi ni to nemaju) , pa se sada odjednom bavi pitanjem hrišćanske etike ponašanja sveštenika, gde su neki otvoreno pošli putem materijalizma i primitivnog srebroljublja.
Mi smo narod koji je navikao da se samo na nešto žali i plače (komunizam nas iskvario, taj lažni materijalizam) ; narod koji uvek prebira i istražuje posledice, kako u političkom tako u duhovnom životu, u tom otsustva barem pokušaja da se približi uzroku kao problemu pa da napravi neki organizovan plan kako da ga reši. Nasumice se govori o našem meterijalnom blagostanju; nasumice se govori o Crkvi; nasumice se kopa po našem biću kako i u kojim uslovima mi možemo da opstanemo, učeći se da budemo bolji.
Sve je to tačno kako kažete, ali ja ne razumem kako vi sebe ograđujete od odgovornosti i da ova vaša „javna ispovest“ nije protivurečna sama sebi, ili još gore rečeno licemerna, da eto, ja sam grešnik, i imam pravo da to javno kažem – imam pravo da grešim ali sveštenici ne. Kažete: nisam molitven čovek i retko idem u crkvu a ne volim farisejstvo… Kao da na ovu našu muku posmatrate odnekud sa strane, koja vas u principu i ne tiče, jer se komforno osećate ne čineći ništa da popravite stvari u vašem životu. Ne znam, možda je vaša depresija u pitanju, jer čini mi se da vi nekako neiskreno pominjete lične grehe u odnosu na grehe sveštenika, i vi sebe izdvajate iz te opšte slike našeg naroda, kao da ničim indirektno vi niste doprineli ovom našem žalosnom stanju.
Znate, Vama (mislim prosečnom Srbinu) , lakše je da retko idete u ckrvu a ne često, a sveštenicima je lakše da zbog „vašeg“ otsustva da jednostavno otaljaju Litrugiju, tu istu na koju se ponekad smilujete da odete stim što ništa posebno na njoj ne osećate. Kao da je sveštenik zatajio u „priredbi“ koja je trebala da bude na nekim drugim standardima vašeg očekivanja, recimo kao u onim crkvama gde se nudi nepovrećen bogosužbeni krug dana. Da li ste se vi ikad zapitali, t.j. taj prosečan Srbin u vama, koliko doprinosite da kao mi zajednica ili društvo, svi zajednički tonemo u konstatnom negiranju dna (te dubine pada, jer postoji i „dublje“, ili i gore? . A kada govorimo o našoj opštoj duhovnosti želim da vas pitam: Jeste li vi uvek na vaskrsšnjim službama – barem „starozavetno“ u onaj dan kada je Gospod odredio da mu se posveti vreme i pažnja? Koliko vi kao individua doprinostie preporodu našeg crkvenog života? Da li ste uvek na vaskršnjim (nedeljnim) večernjama i jutrenjima (bdeniju) , sa takvim insistiranjem da bukvalno primorate sveštenika da služi ove službe? Da se na tom vašem dobrom primeru nađe još „dvoje ili troje“ koji će to isto da požele? Šta može da vam se desi od strane lenjog sveštenika? Da vas tuži vladici za to što nećete da izađete iz hrama kada je vreme službi? Da pozvoe policiju zato što dobrovoljno nećete da izađete iz crkve, jer vaše prisustvo ne odgovoara njegovom „radnom“ vremenu? Šta mislite, ko je stvorio sveštenike – činovnike, i iz koje su oni punoće t.j. naroda? Dragi brate, ovi sveštenici o kojima govorite to smo svi mi, i svako odricanje te odgovornosti jeste licemerno suočavanje sa lošim sveštenicima. To su naši sinovi našeg vaspitanja i crkvenosti, našeg stila života i filosofije. Materijalističke, agnostičke, hedonsitičke, nihilističke…
Da bi se sve ovo promenilo treba da nastupi opštenarodno pokajanje. Da se narod zaista vrati crkvi, i da njegovi najbolji i najsposobniji sinovi dođu na najodgovornija mesta u SPC. Pre svega pobožni i čiste vere! Jer tu veru sistem školstva ne daje nego blagočestivi i osvećen pravoslavljem narodni život, naše porodično vaspitanje dece u njemu. Gde je danas srpska pravosalvna porodica? Po statistici crkvenost u našem narodu je više nego skromna, dok formalno i deklarativno izjašnjavanje vere i pobožnosti je na vrlo viskom nivou, naspram pređašnje političke ideologije (ateističke) . Koliko mi sveštenika imamo upravo iz tih redova shvatanja pobožnosti i pravoslavnog života? Ovde se javlja staro i u našoj novijoj istoriji nikada odgovoreno pitanje: Šta mi kao narod želimo? Naša država je „agnostička“ u otsustvu procenta (0%) crkvenih političara, pobožnih i bogobojažljivih. A gde će da ih nađemo? Ponavljam: Ša mi kao narod hoćemo? Nemamo dobre pastire? Pa ko ih je uništio, neko sa strane? Mi smo tako daleko od pravilnog shvatanja današnje geopolitčke situacije i namateanja nove filosofije života, da sistem narodnog glasa i misli dobrih i poštenih ljudi uopšte ne postoji. Danas se Srbin bavi istom utopijom kao onom u Jugoslviji, jer i dalje ne poznaje vrednosti na kojima je opstao za vreme stoletnjeg jarma polumeseca. Pogledajmo na Rusiju i na kojim vrednostima oni osvežavaju svoje saznanje ko su i na koji način mogu dalje. Beležimo javne duhovne izjave (ne „religiozne“) političara i javno pokajanje nekih jerarha i pastira. Beležimo li to kod nas? Kod nas niko nije kriv za nikada gore. Drugim rečima: hoćemo li već jednom da prestanemo da svaljujemo krivicu na druge kao da se nas ništa ne tiče? Tiče nas samo kada želimo da praznoslovimo sa namerom da ukažemo na tuđe krivce i bez kapljice „duhovnog“ znoja da popravimo našu sitaciju. Samo osuđujemo a davno je rečeno šta biva sa onima koji guraju sud Božiji na stranu a na svoj gledaju kao na važniji, kao na celishodniji, kao na pravedniji, kao na mudriji.
Koristi li Srbin politčke mogućnosti ove politčke slobode (kako kažu) pa da u svoj parlament pošalju najbolje, pa i sveštenike ako treba, pa da se pokuša da se nešto učini? Da se svešteniku pomogne da ne tezgari i da svoju uzvišenu službu „pokruva pod spudom“ groblja kao neki vesnik smrti; da tako ne brine o materijalnom opstanku gde se pokazuje da može da se u toj jurnjavi i utopi, nego da ma mu se omogući vreme za pastirstvo i misonaranje, za učenje naroda. Lako je osuditi sveštenika koji se poveo decenijskom brigom za opstanak, gde je zaboravio da je on učitenj i otac svog naroda a ne samo treboispolnitelj.
Iako eklsiološki ovo može na pogrešan način da bude protumačeno, smelim se da kažem da je nama za duhovnu obnovu potrebno individualno ispravljanje kao lični podvig i saupodobljavnje Hristu, gde tim pokretima možemo da probudimo druge i povedemo putem Zajednici (analogno svetootačkim rečima „da spasavajući sebe spasavamo i mnoge oko nas“) , u kojoj svi zajedno našim bogopuodobljenjem ostvarujemo istu, i postajemo sapričasnici iste.
Dakle, koliko ste vi bolji od ovih sveštenika, i šta vi lično činite da promenimo ovu strašnu situaciju? U Hristu Vaš oLjuba

Jedan komentar

  1. Pomaze Bog oce Ljubo, kao i uvek =, odgovor stize pravo u centar. Pitao bih, kako mozemo mi pomoci svestenicima, smao na nasem individualnom planu ili i prakticno. Takodje me komentari tipa „gledaj mu kola, rolex i telefon“ jako i duboko pogadjaju, jer svako ko to kaze ne vidi Coveka nego telefon, kola i sat. Jos uvek padamo ali i dalje imamo priliku da se razmasemo krilima, a kad to vidi i Bog, ne sumnjam da ce izostati „vetra u ledja“. Jedno krilo da budemo mi mirjani a drugo vi svestenstvo.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *