Питање:
Илија
Гледам Цигане на путу како просе, како су гладни, како немају ништа, како су неопрани и прљави, значи они су сиромашни па чак и више од тога. Да ли они одлазе у Царство Небеско као сиромашни иако на пример нису крштени? Која је судбина њихова и да ли су они људи пси или су стварно предодређени за Царство Небеско? Да ли су они људи другог реда јер мислим да данас нико о њима не води бригу? На улици сви беже од њих, добро да им понеко неки динар али када би требао кући да их позове на сендвич онда би сигурно побегао. А можда ни сами нисмо свесни да је и у њима нас премили, преблаги Господ Исус Христос и да га ми у њима видесмо а не помогосмо.
Илија
Одговор:
Драги Илија, Христос је рекао: „Ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти”. (Мт. 10, 42.) А ап. Павле: „Старајмо се један о другоме у подстицању на љубав и добра дела.” (Јевр. 10, 24.) Ап. Петар: „Владајте се добро међу незнабошцима, да би… видевши ваша добра дела славили Бога у дан похођења.” (1. Петр. 2, 12.) Добро си приметио да ми, Хришћани, треба да чинимо добра дела и помажемо сиромашне и слабе. Ово је главно: да то чинимо „у име ученичко”, како каже Христос. (Прочитај целу 2. главу Саборне посланице св. ап. Јакова.) Треба да чинимо добра дела, али као ученици Христови, ради Бога и душе, а не тек тако, или зато да нас људи хвале. Добра дела, која се не чине у име ученичко, која се не чине зато да би прославили Бога, нису корисна за спасење јер, не чине ли тако и незнабошци? – пита Христос (Мт. 5, 47.) Значи, када чинимо милостињу, било материјалну (нахранити неког или помоћи му) или духовну (утешити неког, саслушати и саосећати) треба да поменемо Господа Бога и светитеље Његове, да имамо у виду наше место у Божијем плану. Многи људи избегавају да имају било какав контакт са просјацима, јер се боје да они случајно нису лопови, врачари, алкохоличари и т.д. Свакако, не значи да су сви они такви. Али, није свако сиромаштво, само по себи, у побожности и простодушности. Не спасава свако сиромаштво, болест и патња, као такво. Исто као што не спасава ни свако добро дело, само по себи, ако се чини без Бога и без љубави према Богу и ближњем. Не значи да сваки сиромах у свом срцу носи Господа. Многи од њих се баве гатањем и врачањем, крађом и другим разним лошим делима. Исто као што се и многи од оних који нису сиромашни баве непоштеним радњама. Сваки човек не носи у свом срцу Бога само зато што је сиромашан или само зато што чини неко добро дело. Христос нас зато упозорава: „Не дајте светиње псима, нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим и окренувши се не растргну вас! ” (Мт. 7, 6.) Шта то значи? Значи да има људи који, као и пси, када им пружите руку могу да вас уједу, поцепају, растргну. Да има људи, сиромашних и богатих, који могу ваше добро и љубав према Богу и ближњем, погазити и укаљати, изгазити у блату земаљских ствари. Зато увек треба бити опрезан. Нама Хришћанима је такође, заповеђено и то: „Не судите да вам се не суди! ” (Мт. 7, 1.) И „не гледајте ко је ко… саслушајте и малог и великог, не бојте се никога, јер је суд Божији. А ствар која би вам била тешка, изнесите пред мене да је чујем” – говори Господ. (5. Мојс. 1, 17.) Како сада не судити о томе да ли је неко пас или свиња, или голуб, без обзира био он сиромах или богат? Тако, што би, пре свега, овде требало применити онај Христов савет: „Будите мудри као змије и безазлени као голубови” (Мт. 10, 16.) Учини добро дело у име Божије увек, кад год ти је то могуће. Али, буди опрезан да не пружиш руку ономе ко те може ујести, био он сиромах или не. Поздравља те, о. Срба