СТАРАЦ СИЛУАН

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
XX
АСКЕТСКЕ МИСЛИ, САВЕТИ И ПОСМАТРАЊА
 
Моје мисли су плод дугогодишњег искуства. Милости Божије биле су са мном без престанка. Да ме Господ као добри Пастир није уразумљивао Својом благодаћу, ђаво би ме прогутао.
Пишем о милостима Господњим и лако ми је да пишем, јер душа моја познаје Господа Духом Светим и зна како Он много воли човека. По обиљу своје љубави и кротости Он се и не опомиње грехова наших.
Дух мој ненасито жели да се моли, или да пише или да говори о Богу, а о светским стварима не жели да слуша.
 
* * * * *
 
Ако говориш или пишеш о Богу, моли се и тражи од Господа помоћ и савет, и Господ ће заједно са тобом радити и уразумљивати те. Ако си у недоумици, учини три метаније и реци: “Милостви Господе, Ти видиш да је душа моја у недоумици и бојим се да ћу погрешити. Уразуми ме, Господе”. И Господ ће те неизоставно уразумити, јер је Он сасвим близу нас. Ако посумњаш, нећеш примити оно што тражиш. Тако је Господ рекао Петру када је овај почео да се топи у таласима: “Зашто си посумњао, маловерни?” (Мт. 14,31). Слично се догађа и са душом када посумња. Она почиње да се утапа у рђавим помислима.
“Господе, дај нам пуну веру у Тебе Духом Светим”.
 
* * * * *
 
Коме није дано да поучава друге, а ипак то чини, вређа величину Божију.
 
* * * * *
 
Има људи, чак и великих људи, који не питају Господа када су у недоумици. Међутим, треба искрено рећи: “Господе, ја сам грешан човек и не разумем како треба поступити. Ти ме, Милостиви, уразуми како да поступим”. А Милостиви Господ неће да наша душа буде смућена ђаволом и јавља нам шта треба чинити, а шта не.
 
* * * * *
 
Ако много знамо, захвалимо Господу. Али, има једно знање којег никада није доста. Наиме, потребно је да у души имамо плодове Духа Светог, макар и једно зрнце, које ће у своје време узрасти и донети обилан род.
 
* * * * *
 
Пишем и лако ми је то да радим, јер душа моја познаје Господа. Али, боље је молити се нерасејано, јер је молитва драгоценија од свега осталог. Међутим, душа нема снаге да се без престанка пламено моли и стога јој треба с времена на време давати да одахне од молитвеног труда. Тада се може читати, или размишљати, или писати о Богу, како већ коме Господ да жељу.
Добро је учити се закону Господњем дан и ноћ. Кроз то душа налази мир у Богу и Господ обузима читаву душу. Тада за њу не постоји ништа осим Бога.
Када је душа у Богу, потпуно заборавља свет и сагледава Бога. У неко друго време, опет, Господ Својом благодаћу покреће душу да се моли за цео свет, а понекад и само за једног појединца. Када и како Господ налази за потребно.
Да би се сазнале тајне Божије, треба усрдно просити од Господа смирени дух. Тада ћемо их познати Духом Светим.
 
* * * * *
 
Дешава се да народ падне у невољу. Ако душа за њега заплаче пред Богом, биће помилован. Дух Свети се и коснуо душе и дао јој молитву за ближње, да би они били помиловани. Тако милостиви Господ воли створења Своја.
Можда ће се неко упитати: “Како се могу молити за цео свет када се не могу ни за самог себе молити?” Али, тако говоре они који нису познали да Господ слуша наше молитве и прима их.
Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву. Господ наш је до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, ни замислити, све док нам Свети Дух не открије Његову велику љубав.
 
* * * * *
 
Ономе ко воли оне који пате Господ даје пламену молитву за људе. Они се сузно моле за народ који воле и за којим тугују, а таква туга је угодна Богу.
Господ бира молитвенике за цео свет. Кијевски подвижник Партеније желео је да зна шта значи монашка схима. Мајка Божија му је рекла: “Схимник је молитвеник за цео свет”.
 
* * * * *
 
Господ хоће све да спасе и по доброти Својој призива цео свет. Господ души не одузима вољу, али је Својом благодаћу упућује на добро и вуче Својој љубави. Хотећи неког да помилује Господ Сам надахњује другог човека да се моли за њега и помаже му у таквој молитви. То треба знати. Када дође жеља да се молиш Богу за некога значи да Сам Господ хоће да помилује ту душу и милостиво слуша твоје молитве. Међутим, не треба мешати жељу за молитвом која долази по Божијем надахнућу, са жељом која се рађа од твоје пристрасности према особи за коју се молиш.
У молитви која тече од чисте туге за живим или умрлим нема пристрасности. Душа у таквој молитви тугује због њега и усрдно се моли, и то је знак Божије милости.
 
* * * * *
 
Моја је душа осетила велику милост Божију и на себи и на онима за које се молила. Разумео сам једну ствар. Желећи некога да помилује, Господ нам даје да га жалимо и да се молимо за њега. Због тога је увек потребно помолити се за човека када нам дође да га жалимо. Господ тада хоће да га помилује због тебе. Моли се и Господ ће те услишити, те ћеш прославити Бога.
Када сазна да су јој деца у невољи, мати тешко страда, а понекад чак и умире. И ја сам нешто слично доживео. Једном сам видео како је балван клизио великом брзином низ низбрдицу према неком човеку. Видео сам то, али од туге нисам имао гласа да му викнем: “Склони се!” У мени је срце заплакало од бола и дрво се зауставило. Тај ми је човек био стран. Нисам га познавао. Међутим, да ми је био неки род, тешко да бих преживео тај призор.
 
* * * * *
 
Молитва гордељивца није угодна Богу. Господ ће неизоставно услишити душу смиреног човека који тугује због неког. Један старац јеросхимонах, који је живео у подножју Атона, видео је како се молитве монаха дижу ка небу, и ја се томе не чудим. Исти старац је као дете видео да му је отац брижан због велике суше, јер да ће изгубити сву летину. Он је отишао у башту и почео да се моли:
“Господе, Ти си милостив, Ти си нас створио, Ти нас све храниш и одеваш. Ти видиш, Господе, како је жалостан мој отац што нема кише. Пошаљи зато кишу на земљу”.
И навукоше се облаци и паде киша и накваси земљу.
Један старац је живео поред мора, у близини пристаништа. Он ми је испричао ово:
“Једне мрачне ноћи пристаниште је било пуно рибара. Ускоро се дигла јака бура. Чамци су почели да ударају један у други. Људи су покушали да их привежу, али је то било немогуће по тако страшном мраку и бури. Све се помешало. Рибари су почели да вичу и било је страшно човеку да слуша запомагање тих преплашених људи. Зажалио сам за њима и са сузама почео да се молим:
“Господе, укроти буру, утишај таласе, сажали се на Своје људе који су у невољи и спаси их”. И убрзо бура је престала, а море се смирило. Умирени људи су почели да благодаре Богу[1].
 
* * * * *
 
Раније сам мислио да Господ чини чуда само због молитава светитеља. Сада сам, пак, увидео да Господ чини чуда и на молитву грешника, само ако му је душа смирена. Јер, Господ слуша молитве човека који се научио смирености.
Многи из незнања говоре да је тај и тај светитељ учинио неко чудо. Ја сам, међутим, увидео да је то учинио Дух Свети који живи у њему. Господ хоће да се сви спасемо и будемо вечно са Њим, и зато слуша молитве и грешног човека, било ради њега самог било ради користи других.
 
* * * * *
 
Понеки траже да се молим за њих. Ја то чиним овако: “Господе, дај им Духа Твога Светога да би Те Њиме познали”.
 
* * * * *
 
Господ безмерно воли нас грешнике и даје човеку Духа Светог. Душа Духом Светим зна Бога и блаженствује у Њему, благодари Му и љуби Га. Од велике радости жали цели свет, силно желећи да сви људи познају Бога, јер и сам Господ то свима жели. Али, ово је истински могуће само уз помоћ благодати, па макар она била и мала. Без благодати, човек је сличан скоту.
О, како ми је жао људи који не познају Бога. Ми православни хришћани смо срећни, јер знамо Бога. Нас је научио Дух Свети.
Он нас учи да волимо и непријатеље.
 
* * * * *
 
Све док не зна за боље, човек је задовољан оним малим што има. Зато је често сиромашни сељак задовољан ако има хране и одела и благодари Богу за то. Али, учен човек није задовољан таквим животом, већ тражи простора за свој умни живот.
Исто бива и у духовном животу. Ко није познао благодат Светог Духа, сличан је петлу који не зна за орловски лет у висину и не разуме сладост умилења и љубав Божију. Он зна Бога из природе или Светог Писма. Он се задовољава манастирским правилом као што је и петао задовољан својим двориштем и не жали што није орао.
Онај, пак, ко је познао Господа Духом Светим, моли се и дан и ноћ, јер га благодат Светог Духа вуче да воли Господа и од сладости љубави Божије лако трпи све невоље на земљи. Његова душа непрестано тугује само за Господом и увек тражи благодат Светог Духа.
Онај ко хоће да се непрестано моли, нека у свему буде умерен и послушан старцу коме служи. Он треба чисто да се исповеда и да мисли како његовим старцем и духовником управља Господ Својом благодаћу. Онда он неће помишљати рђаво о њима. Таквог ће човека због његове свете послушности поучавати благодат путем благих помисли, и он ће напредовати у Христовом смирењу. Ако, пак, помисли да му не требају ничији савети, и напусти дато му послушање, постаће раздражљив, и не само да неће напредовати, него ће још и молитву изгубити.
Да бисмо сачували молитву треба да волимо оне који нас вређају и да се молимо све док се душа не измири са њима. Тада ће нам Господ даровати непрестану молитву, јер је Он даје онима који се моле за своје непријатеље.
У молитви је учитељ Сам Господ, али треба смиривати своју душу. Мир Божији ће имати онај ко се правилно моли. Молитвеник треба да има срце које милује сву твар. Молитвеник све воли и свакога жали, јер га је благодат Духа Светог научила љубави.
 
* * * * *
 
Молитва је дар Духа Светога. Демони се свим силама старају да нас одвуку од молитве и сећања на Бога. Ако, пак, воли Бога, душа ће чезнути за Њим и искрено Му се молити: “Тугује моја душа за Тобом и са сузама Те тражим”.
 
* * * * *
 
Код молитвеника срце се моли без присиљавања: благодат сама твори молитву у срцу. Али, ти смируј себе што више можеш. Држи ум свој у срцу и у аду. Уколико се више смириш, утолико ћеш већи дар примити од Бога.
 
* * * * *
 
Слава милосрђу Господњем што нама грешницима даје да будемо у Богу.
Да бисмо пребивали у Њему, будимо задовољни оним што имамо, па макар и немали ништа. Буди задовољан и благодари Богу што ништа немаш. Буди задовољан тиме што служиш Богу, и Он ће те поставити тамо где су светитељи.
 
* * * * *
 
Ко хоће да воли Господа треба да воли и непријатеље и да буде незлобив. Тада ће му Господ дати радост да Га непрестано прославља и дан и ноћ, а његов ум ће заборављати свет. Ако га се поново и сети, то ће бити само ради усрдне молитве за њега.
Тако су живели свети, јер Дух Божији учи душу да се моли за људе.
 
* * * * *
 
Дух Свети нас учи да волимо Бога, а љубав држи заповести. Господ је рекао: Ако ме неко љуби, реч моју држаће (Јн.14,15-23). Да је Адам волео Господа као што Га је волела Пресвета Богородица, и он би извршио заповест. Из искуства знамо да се ум онога који воли Бога руководи благодаћу Божијом и он добро види све ђаволске сплетке. Душа више не види демоне кад је Господ утеши, већ само сагледава јединог Господа.
 
* * * * *
 
Они који су послушни закону Божијем знају како су добре све заповести Господње. Узми било коју заповест. Свака доноси радост и весеље. Узми прву – љубити Бога. Ако будеш мислио да нас Господ воли, добићеш мир. Узми другу – љубити ближње. Ако будеш мислио да Господ љуби Своје и да у њима живи Дух Свети, душа ће ти се наслађивати законом Божијим. Трудићеш се у њему даноноћно, и биће ти дано да разликујеш добро од зла.
 
* * * * *
 
Кад Господ хоће да утеши тужну душу, даје јој радост, сузе, умилење, као и душевни и телесни мир. Понекад јој се и Сам јавља.
Апостоли су видели Господа у слави када се преобразио на Тавору, али су се после за време Његовог страдања разбежали. Ето како је немоћан човек. Заиста он је земља, и то грешна земља. Зато је Господ и рекао: “Без мене не можете ништа чинити”. Тако и јесте. Поседујући благодат, ми смо стварно смирени, мудри, послушни, кротки, испуњени љубављу и према Богу и према људима, а када изгубимо благодат, сушимо се као лоза одсечена од чокота.
Ко не љуби ближњег за којег је Господ умро у великим мукама, отпао је од Лозе (од Господа), а ко се бори са грехом, помаже му Господ.
 
* * * * *
 
Човек је понекад толико немоћан да нема снаге да отера од себе чак ни муху, нити пак од своје душе рђаве мисли. Али, и при тој немоћи Божија милост чува човека, те је без рђавих мисли, имајући једино Бога у души, уму и свуда.
 
* * * * *
 
Човек је сам по себи немоћан као пољски цвет. Цвет сви воле, али га и ногама газе.
Тако је и с човеком: понекад је у части, а понекад у понижењу. Али, онај ко воли Бога, благодари Му за све што га снађе и остаје миран и кад је у части и када није.
 
* * * * *
 
Мислим да треба јести толико да се после јела можемо молити. Тако наш дух може увек да гори и даноноћно ненасито стреми Богу. Треба живети просто, као мало дете. Тада ће благодат Божија увек бити у души. Њу Господ даје због наше љубави, а са том благодаћу у себи душа живи као да је у другом свету. Њу толико тамо вуче љубав према Богу да на овај свет неће ни да гледа, иако и њега воли.
 
* * * * *
 
Како ћу да знам да ли ме Господ воли?
Ево како. Ако се храбро бориш с грехом, значи да те Господ воли. Ако волиш своје непријатеље, Господ те још више воли. А ако душу своју полажеш за друге, значи да те Господ много воли, јер је и Он Сам положио душу Своју за нас.
 
* * * * *
 
Раније нисам знао шта значи – болесна душа, а сада то јасно видим и код себе и код других. Када се душа смири и преда вољи Божијој, постаје здрава и необично спокојна у Богу. Од те радости она се моли да сви познају Господа Духом Светим који јасно души сведочи о спасењу.
 
* * * * *
 
Господ погледа с неба на синове човечје да види има ли којиразуман, тражи ли који Бога (Пс.14,2).
Монах се и дан и ноћ учи закону Господњем и зато непрестано води борбу с непријатељем. Он треба да се наоружа са седам сила.
Прва сила јесте – одсећи своју вољу.
Друга сила – предати се на послушност старцу.
Трећа сила – исушити се ради Бога.
Четврта сила – стећи нестицање (добровољно сиромаштво).
Пета сила – победити самољубље. Шеста сила – смирити себе.
Седма сила – предати своју душу Богу, тј. у свему се препуштати вољи Божијој.
А сада да погледамо какве награде за победе прима монах од Господа још овде на земљи.
Прво: мир савести. Друго: душа и тело имају мир у Господу. Треће: душа љуби Бога и, сагледавајући Га, сазнаје да нас Господ љуби. Четврто: душа од љубави Божије љуби и ближње као себе саму. Пето: душа налази мир у Богу и сагледава величину и милосрђе Божије. Шесто: душа ходи по земљи и ради рукама, али се ум приљубио за Бога и, сагледавајући Га, заборавља земљу, јер љубав Божија вуче душу да љуби Љубљеног. Седмо: душа осећа благодат Божију у својим мислима. Осмо: душа осећа благодат у срцу. Девето: душа осећа благодат Божију чак и у своме телу. Десето: од љубави према Богу души се открива Царство небеско и она Духом Светим сазнаје какав је наш Господ.
 
* * * * *
 
Када будете читали ову моју књижицу, молим вас да ми опростите погрешке и све што не буде добро у њој. Молим вас, молите се Богу за мене.
Писао сам зато што ме је на то покретала љубав Божија које ми никада неће бити доста. Седео сам и читава је моја душа била занета Богом. Ни једна мисао ми се није приближавала нити ме ометала да пишем о љубљеном Господу. Пишући нисам знао која ће реч бити следећа. Она се сама рађала у мени и ја сам је записивао. Када сам престајао да пишем дешавало се да су наилазиле помисли и узнемиравале мој слаби и немоћни ум. Тада сам се жалио милостивом Господу и Господ се смиловао Свом грешном створењу.
 
Мисли о исходу
 
Телом лежим на земљи, али дух мој чезне да види Господа у слави. Иако сам велики грешник, Господ ми је дао да Га познам Духом Светим, и душа моја зна како је Он неизмерно милостив и колико радује душу.
Душа се боји смрти док не прими благодат. Душа се боји чак и самог Бога, зато што не зна колико је Он смирен, и кротак и милостив. И нико не може да разуме љубав Христову, ако не окуси благодат Духа Светог.
Љубљена братијо моја у Господу, милостиви Господ је сведок души мојој да пишем истину. И знајте, братијо и нико нека не вара себе: ко не љуби ближње, тај ни Бога не љуби. О томе истинито говори Свето Писмо. Зато га се потпуно, до у танчине, придржавај, па ћеш и сам осетити у души милост Господњу. Она ће запленити твоју душу, јер је благодат Господња слатка.
 
* * * * *
 
Младићи себи траже невесте, а девојке мужеве. То је земаљски живот Богом благословен. Али, душа коју је Господ изабрао за Себе и којој је дао да осети сладост љубави Божије, не може равнати земаљски живот са љубављу Божијом, већ остаје занета једино Богом и не везује се ни за што земаљско. Ако јој и дођу светске мисли, не радује им се, јер не може да воли земаљско, него се сва жељно отима небеском.
 
* * * * *
 
Десило се да је Христос остао у Јерусалиму и храму разговарао у са ученим старцима. За то време Богородица Га је заједно са праведним Јосифом тражила. Тек после три дана они су Га нашли.
Колико је морала да тугује душа Мајке Божије тих дана? Она је мислила: “Где си, Сине мој мили? Где си, Светлости моја драгоцена? Где, утробо моја мила?”.
Тако је свака душа дужна да тражи Сина Божијег и Сина Дјеве, све док Га не нађе.
 
* * * * *
 
Душа која је познала љубав Божију Духом Светим, на самрти осећа известан страх док је ангели воде Господу, јер живећи у свету није избегла греха. Али, када угледа Господа, она ће се обрадовати Његовом милостивом и кротком лицу. Господ се по обиљу кротости и љубави Своје неће опомињати њених грехова. Од првог погледа на Господа у душу ће се уселити љубав према Њему, и она ће се сва изменити од љубави Божије и сладости Светог Духа.
 
* * * * *
 
Наши оци су прешли са земље на небо. Шта они тамо раде? Они пребивају у љубави Божијој и сагледавају красоту лица Божијег. Красота Господња привлачи сваку душу радошћу и љубављу. Та се красота и на земљи може познати, али делимично, јер савршену љубав земљано тело не може поднети. Господ на земљи души даје онолико колико може да поднесе и колико хоће дарежљива рука Господња.
 
* * * * *
 
Душа се моја приближава смрти и силно жели да види Господа и да буде вечно са Њим.
Господ ми је опростио мноштво грехова и дао ми да Духом Светим познам колико много воли човека.
Сво небо се диви оваплоћењу Господа, и томе како је Он, Велики Господ, дошао да спасе нас грешне и како нам је Својим страдањима подарио вечни покој. Душа не жели да мисли ни на шта земаљско, него се отима тамо где је Господ.
Речи Господње су пријатне души када јој Дух Свети даје да их разуме. Док је Господ живео на земљи, мноштво људи је ишло за Њим, и по неколико дана се нису могли одвојти од Њега. Они су гладни слушали Његове слатке речи.
Душа љуби Господа и жалости је све што је омета да мисли о Богу. Ако се на земљи душа тако силно наслађује Духом Светим, колико ли ће тек на небу то остварити.
“О, Господе, како си заволео створење Своје”.
“Твој тихи и кротки поглед душа не може да заборави”.
 
* * * * *
 
Господе, моја душа је даноноћно обузета Тобом и не престаје да Те тражи. Дух Твој ме вуче да Те тражим, а сећање на Тебе весели мој ум. Душа Те је моја заволела и радује се што си Ти мој Бог и Господ, и до суза тугује за Тобом. Иако је овај свет леп, ипак ме ништа земаљско не привлачи и душа жели само Господа.
Душа која је познала Бога не може се ничим другим задовољити на земљи, него непрестано тежи Господу и виче као мало дете које је изгубило мајку:
“Тугује душа моја за тобом и са сузама те тражим”.
 
* * * * *
 
Душа је од љубави Божије постала наједном као безумна. Седим, ћутим и не желим да Говорим. Као безумна, душа гледа на свет, и неће га, чак га и не види. И људи не знају да она сагледава вољеног Господа, и свет остаје негде позади, заборављен, и душа неће да мисли на њега, јер у њему нема праве радости.
Тако бива души која је познала сладост Духа Светог.
“О Господе, дај нам ту љубав свима, целом свету!”
 
“Душе Свети, дођи и усели се у нас и живи у нашим душама да бисмо сви сложно славили Творца, Оца и Сина и Светога Духа.
Амин.”
 

1. Овде старац прича у трећем лицу о случају који се десио управо њему самом.