СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
УВОДНА РЕЧ
 
Препуштајући пажњи читалаца оно што је најважније у овој књизи – поуке блаженог старца Силуана дајемо себи слободу да ипак претходно кажемо неколико речи о његовим белешкама – записима.
Господ је рекао: И сваки који је од истине слуша глас мој (Јн. 18,37), а Јован Богослов каже: Који познаје Бога, слуша нас, који није од Бога не слуша нас (1.Јн.4,6).
Дубоко смо уверени да се ове речи могу применити и на записе старца Силуана. Мислимо да ће онај ко има дух и разум да позна Бога, јасно осетити дисање Духа Светог у старчевим записима.
Списи старца, готово неписменог човека, саопштавају нам оно што му је било дато да види. Његове речи често наликују Псалмима, што је сасвим природно, јер извиру из непрестане молитве. Ритам његовог писања је веома спор, што такође указује на дубоку молитву. Он се стално враћа на једне те исте теме: Бог и све небеско спознаје се само Духом Светим; Господ безмерно воли човека, и та се љубав спознаје само Духом Светим; Дух Свети је дух уздржања, целомудрености, кротости, смирења; Дух Свети је дух мира, састрадавања и љубави према непријатељима.
Ум и душа старца обузети су малим бројем мисли, али су оне онтолошки најдубље, оне су мерило свега. Онај ко у дубини свог бића живи тим мислима, кроз њих, као кроз тајанствену духовну призму, види сав свет.
Две хиљаде година без престанка проповеда се реч Божија на свим језицима и на најразличитије начине, а Сам Господ је у мало речи подарио човеку знање о вечном Божанском животу. Живот Бога надилази сваку људску представу. Из те сфере неприступне светлости Божански живот се, у свом пружању ка твари, предаје најпре кроз најједноставније и малобројне бестрасне “умне” облике. Затим он, предајући се по јерархијским ступњевима, добија све грубље видове, да би на крају попримио и сасвим безвредне, безсадржајне форме, које су својеврсно изопачење. На пример: одрасли приводе дете икони и уче га да се моли “Боги”, при чему икона за дете, у датом случају, није тек један облик богословља или благовести, него сами тај “Бога” коме се оно моли.
У свом снисхођењу, светлост богопознања од крајње чистоте долази до грубих и често накарадних катафатичких (позитивних) форми. Међутим, процес човековог развитка тече обратним смером: одоздо – навише. Од грубих позитивних форми човек се уздиже до бестрасне мисли о Богу, и чак до неизрецивог изванпредставног богоопштења.
Ми немамо намеру да разматрамо питање развитка човекове спознаје, тј. како се она од емпиријских представа и појмова овог света уздиже до виђења вечног, Божанског бића. Напоменућемо само да се нужношћу ове еволуције објашњава чињеница да се учење о Богу народу најчешће саопштава најпре као учење о хришћанском моралу, јер је тако доступније елементарном схватању. Додуше, и у овом облику, и поред свег упрошћавања и чак изопачавања истине, светлост истинског богопознања, иако пригушена, ипак светли: то је оно “млеко” које се даје слабима (l.Kop.3,2).
Уколико бисмо правили аналогије из стварности која нас окружује, могли бисмо ово нисхођење Божанске светлости упоредити са светлосним снопом пројектора: са приближавањем извору светлости, објективу пројектора, светлост је све јача, али је осветљена површина све мања; и обратно – са удаљавањем од извора светлости повећава се осветљена површина, али је светлост слабија и расплинутија. Пролазе хиљаде година, а народима се као и раније предаје, посредством бескрајног мноштва речи и слика, управо та пригушена и расплинута светлост богопознања. Што је човек удаљенији од Бога, то је и мишљење његово раздробљеније, нецелосније, а његова духовна преживљавања несигурнија и беспокојнија; и обратно, што је човек ближи Богу, то је ужи, ако је могуће тако се изразити, круг његових мисли, који се полако своди и усредсређује на једну једину бестрасну мисао, која већ и није мисао, него особито, неизрециво виђење или осећање ума.
Да бисмо схватили старца Силуана, морамо имати у виду управо ово што смо сада рекли. Старац је био човек једне идеје, која је испуњавала свецело његово биће, оне идеје која је настала као резултат чудесног Господњег јављања. У том тајанственом јављању Господа он је познао да је Бог – безмерна љубав. Старац је тврдио да се ова љубав неминовно излива и на непријатеље, и да се познаје само Духом Светим. Дух Свети му је јавио Христа, Дух Свети га је учио смирењу и љубави према непријатељима и свеколикој твари. Оно што је примио у моменту богојављења и оно што је произашло из тог богојављења старац је сматрао условом и показатељем богоопштења, критеријумом истинитости пута, мерилом сваке појаве у духовном животу и крајњим циљем свега што чинимо и за чиме трагамо.
После дугих година дивовске духовне борбе и уз поновљене посете Духа Светог све ово добило је код старца форму догматског знања. А у време када је већ збиља улазио у чисте сфере светог бестрашћа, он је, уз најдубље смирење, сматрао својим дугом да проговори о ономе што му је било дато свише. Мало је у њега речи, али можда баш то потврђује да говори истину; његове речи су малобројне, али поседују моћ да проникну у срце човеково и препороде његову душу; мало је у њега речи, али се о њима може говорити веома много, уколико себи поставите задатак да њихову садржину, макар то било само на интелектуалном плану, учините доступном ширем кругу људи.
Читајући старчеве записе, неко ће се можда, запитати: није ли овај човек један од оних који се језиком подвижника називају “прелешћени”, а у свакодневном говору – “откачени”. Јер, нико “нормалан” не поставља тако велике захтеве.
Ми, пак, сматрамо да се може поуздано тврдити да то нису речи душевно поремећене особе. Да би се то закључило није потребно ни видети га ни познавати га лично. Довољно је само читати његове, понекад поетски надахнуте и чак и по форми веома савршене, а понекад, опет, једва полуписмене записе. То је очигледно и по току његових мисли и по целокупном строју његових осећања. Његово казивање одише, то се јасно осећа, истинским и дубоким смирењем, које је сушта супротност гордости мегаломана или оном познатом “комплексу ниже вредности”, за који већина људи не зна да је само прикривени облик гордости. Ни при најпажљивијем испитивању ми не можемо запазити ни сенку некакве самообмане, умишљености или болесне егзалтираности уобразиље, чак ни када се обраћа “свим народима земље”. Напротив, осећамо да је његово сведочанство потпуно истинито и веродостојно. Срце препознаје да се он заиста томе о чему говори научио не од људи и не из књига, него непосредно од Духа Божијег, и да је зато његово учење у пуном складу са заповестима Христовим.
Старац је био човек једне идеје, али оне најдубље, прекрасне, онтолошки најсавршеније, и што је најважније – идеје коју је у животу остварио. Он је на појединим местима заиста по духу сличан светом Јовану Богослову. Дух Свети га је збиља уподобио Самом Христу, чијег виђења се и удостојио. О том уподобљавању он је тако много говорио, ослањајући се на речи великог апостола: бићемо слични Њему, јер ћемо Га видети као што јесте (1Јн. 3,2).
 
* * * * *
 
Главно сведочење целокупног старчевог живота јесте да је љубав према непријатељима апсолутно неопходан услов за познање Божијих тајни. Он је категорички тврдио да се онај ко нема љубави према непријатељима налази ван Бога, да Бога није познао. Он се није могао обманути. Тамо где је владала мржња према непријатељима он је видео лице тамног бездана, каквом год “службом Богу” (Јн.16,2) или пророчким заносом било оно маскирано.
Сведочење човека који није био неискушан лукавством интелектуалне културе, који је заиста током читавог свог живота молитвом проливао крв за непријатеље и за сав свет – има изузетну снагу и значај.
Често смо размишљали, шта би старац био да је, уз тако ретку природну обдареност, стекао и високо научно и богословско образовање. Чинило нам се понекад да би он постао гигант светске славе и значаја. А понекад нам, опет, ствари изгледају обрнуто, тј. да баш чињеница што је био човек неопосредованог опажања (какво видимо код јеванђелиста), сасвим неискварен лукавством савремене цивилизације – његово сведочанство чини неодољиво уверљивим. Никаква људска наука, у суштини, не може ништа додати дубини и вредности истине о којој он сведочи.
Према томе, о старцу ће онај ко га није лично познавао судити на основу његових бележака, а онај ко га је познавао, ко је видео његову истинску, непатворену једноставност и смирење, његово постојано срдачно, благодушно, мирно, непомутиво, кротко устројство душе, знаће да је био човек великог савршенства.
Старчева реч је кротка, често умилна, душеисцелитељна, али да би је следио, човек мора поседовати велику, огњену одлучност, до “мржње” према себи (Лк. 14,27).

One Comment

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!