СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
XIII
СТАРЧЕВА СМРТ
 
Живети хришћански није могуће! Хришћански се може само умирати, као што је и апостол Павле умирао сваки дан (1.Kop.15,31).
У нашем неуспешном покушају да бар унеколико опишемо духовни пут великог старца приближили смо се крају његовог живота, што се на обичном језику зове смрт, а на језику верујућих – кончина. Последње године живота душа старца је била заузета молитвом за свет. По спољашњости старац је и даље остао спокојан и сталожен, али његове очи су често имале тужан и замишљен израз. У својим разговорима стално се враћао на две теме:
“Узлазим Оцу своме и Оцу вашем и Богу своме и Богу вашем. Каквих ли речи пуних самилости! Господ од свих нас ствара једну породицу”.
Још је говорио:
“Молите се за људе… Сажаљевајте народ Божији!” На моју примедбу да је тешко молити се за људе, он је одговорио:
“Наравно да је тешко… Молити се за људе значи – проливати крв… али, треба се молити. Све оно чему нас је благодат научила морамо чинити до краја свог живота. Господ понекад напушта душу да би је испитао, да би она могла да пројави свој разум и слободну вољу. Али, ако човек не присиљава себе на труд, изгубиће благодат. Међутим, ако покаже добру вољу, благодат ће га заволети и више га неће остављати”.
Било је очигледно да је “благодат заволела старца Силуана и да га више није напуштала”. Али, куда вуче благодат?
 
* * * * *
 
У устројству света може се уочити одређени хијерархијски поредак, подела на више и ниже: Пирамида бића. Међутим, у људској свести налазимо идеју једнакости као стални захтев наше дубоке савести.
Проучавајући психофизички свет са једне стране, и емпиријски дато духовно биће човека са друге стране, неки констатују и у првом и у другом случају постојање пирамиде неједнакости, долазећи до идеје неједнакости у људском бићу, као нечем онтолошки неопходном. Они из страсти, или пак из бестрасног философског уверења заглушују у себи глас савести. Други, пак, полазећи управо од тог неућутног гласа дубоке савести, од дубоке спознаје човековог духа, упорно стреме остварењу једнакости у бићу људи.
Али, да ли је могућа једнакост тамо где је основни принцип бића – слобода? Хиљадугодишње искуство људске историје нам говори да – није.
Добро, али шта да учинимо како бисмо изменили тај, нашем духу неприхватљиви, поредак ствари? Јер, да се одрекнемо најдубље духовне жудње – да све људе видимо једнаке у њиховој пуноти – ми једноставно не можемо.
Погледајмо стога како Христос разрешава овај проблем.
Господ не пориче чињеницу неједнакости, не пориче постојање хијерархије, поделу на више и ниже, веће и мање, али ову Пирамиду бића окреће врхом надоле и тако постиже крајње савршенство.
Несумњиво, сами врх ове пирамиде је Син Човечији, јединствени, истински, вечни Господ. И Он за Себе каже да није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе (Мт.20,28). Учење које смо примили о ангелима говори да су, по свом знању и начину бивствовања, бића виша од нас, који имамо земаљско бивствовање, али апостол и о њима говори као о служећим духовима, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење (Јев.1,14). Својим ученицима Господ заповеда да следе пример који им је дао, оправши им ноге (Јн.13,15). Он им вели: знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга (Мт.20,26-27; Мк.10,42-44). Тако је одређена улога и смисао црквене јерархије – оне који стоје ниже она узводи на степен духовног савршенства оних који у јерархијском поретку стоје више, по речи апостола: И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова; док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,11-13).
Христос је као Творац, тј. Узрочник, Виновник бића, и у том смислу “Виновник” бића света, на Себе узео бреме – грех целог света. Он је врх надоле окренуте пирамиде, који подноси терет свеколике пирамиде бића.
Христови следбеници се на чудесан начин уподобљавају Христу примањем на себе бремена и немоћи других: Дужни смо, пак, ми јаки слабости слабих носити (Рим.15,1).
Ми све ово говоримо да бисмо указали на карактеристичну особеност хришћанског пута, на оно што смо могли запазити као пројаве унутрашњег живота старца, премда смо свесни да су наше речи и слике немоћне да ваљано предоче тај живот.
Хришћанин силази доле, на дно изокренуте пирамиде, у тачку где је концентрисан сав огромни притисак, и где се налази Онај који је на себе узео грех света – Христос.
У срцу почиње да делује сила Христове љубави када га такне велика благодат Божија и душа се, вучена том љубављу, заиста спушта на дно изокренуте пирамиде, стремећи Христу и уподобљавајући се Њему. Тако она, у границама својих моћи, узима на себе бреме ближњих.
Ту настаје стање које се не може речима саопштити. Дубина и снага преживљених страдања у властитом животу испуњавају срце великим сажаљењем према сваком патнику, а састрадална љубав постаје спремна да читаво своје биће жртвује за добро ближњег. У исто време, та љубав незадрживо вуче ка Богу свеукупног човека: ум, срце, па и само тело. Читаво човеково биће отима се ка Господу у дубокој и пламеној молитви. Ту молитву прати плач за људе, понекад за појединце, знане и незнане, понекада за цело “од памтивека” човечанство, а понекад се душа, после дугих страдања љубави, свецело предаје Богу и потпуно заборавља свет.
“Када је у Богу, душа сасвим заборавља свет и сагледава Бога”.
У човеку се, након што изнутра принесе жртву, односно унутрашње потпуно преда Богу, рађа спокојство у односу на све, онај дубоки унутрашњи Христов мир, који превазилази сваки људски ум (Фил.4,7).
На дну изокренуте пирамиде, где се, узевши на Себе грех и бреме целог света, спустио Он, распети из љубави према свету Христос – на том дну сасвим је друкчији, особити живот, особита светлост и миомир. Тамо, ношен љубављу, хита подвижник Христов. Христова љубав задаје своме изабранику велике муке и невоље, чинећи његов живот несносно тешким, све док не оствари свој жељени циљ. За остварење тог циља она бира необичне путеве.
“Молити се за људе значи проливати крв за њих”.
Ми смо видели и сведочимо да је блажени старац Силуан тој молитви за људе, за свет, за свеколико човечанство, за свецелог Адама одао свој живот.
Таква молитва је покајање због грехова људских и, као покајање, представља чин преузимања њиховог бремена. Као молитва, пак, за цео свет, она је, у извесној мери, ношење бремена целог света. Али, да би се човек осмелио на такву молитву, мора најпре његово лично покајање, на известан начин, да достигне пуноту. Јер, уколико продужи да живи у греху и страстима, он уместо да понесе бреме ближњих, на њих товари и своје сопствено бреме. Да бисмо се приопштили страдањима Христовим, да бисмо имали удела у Његовим страдањима (Фил.3,10; 1.Пт.4,13) неопходно је да престанемо творити грех (1.Пт.4,1).
 
* * * * *
 
Хришћански се не може живети, хришћански се може само умирати. Докле год живи у овоме свету и у овоме телу, човек као да је све време заогрнут неким велом који га омета да непрекидно и савршено пребива у Богу, коме стреми његова душа. Докле год се налази у овом телу, човек је том страном свог живота увек изложен условностима земаљског бивствовања. Због тога све што он чини такође је условно по свом карактеру, и савршенство достиже тек у великој тајни смрти, која ће или ставити печат вечне правде на сав пређени животни пут, или га пак, разобличити као лажан. Смрт је, као престанак органског живота тела, слична код свих људи, али као духовни догађај, она код сваког добија свој особити смисао и значење.
 
* * * * *
 
У овој књизи нисмо себи поставили немогући задатак – да у потпуности разјаснимо тајну хришћанског духовног живота. Ми овде не решавамо никакве проблеме. Хтели смо само да га се макар у извесној мери дотакнемо и, на основу старчевог опита (како смо га ми видели), покажемо да хришћанин-подвижник, који хоће да твори Христову заповест, неизбежно стиже до услова који је неопходан за испуњење ове заповести: Ако неко … не мрзи … и душу своју, не може бити мој ученик (Лк.14,26).
Пламено стремећи остварењу заповеђеног му савршенства, хришћанин свом душом усвоја и овај услов, на који му Сам Господ указује. Тада он започиње опит за који се потпуно основано може рећи да човека доводи до крајњих граница које су уопште човеку могуће.
Христос је савршени Бог и савршен човек. Савршени човек и у смислу крајњег савршенства, и у смислу – истинског, стварног, потпуног човека. Само је Он, свесавршени човек, искусио људски опит у његовој пуноти, док се они који иду за Њим, вођени Његовом заповешћу и Његовим Духом, само приближавају тој пуноти, али је не достижу, барем не у току свог земаљског живота.
Ми смо убеђени да је пунота општељудског опита доступна свакоме под било којим условима, и да у том смислу монаштво није стављено у неки посебан положај. Свакоме од нас је дата иста заповест. Другим речима, нико од нас није умањен пред Богом, него свако ужива подједнако поштовање. Свакоме од нас дата је, ако се може тако рећи, свота за коју се стиче човеку највеће доступно савршенство, цена којега је за свакога иста – тј. бити крајње беспоштедан према себи. То значи не само “раздати имање своје, или предати тело своје да се сажеже” (l.Kop.13,3), него и “одрећи се свега што имамо” (Лк. 14,33) у пределима нашег тварног бића, у његовој одвојености од Бога, у егоцентричној самозатворености и супротстављености ближњем.
Ово се у пуноти може достићи тек након смрти, и зато се, у ствари, хришћански не може живети, него се хришћански може само умирати.
 
* * * * *
 
Блажени старац је често говорио да га је Дух Свети научио да воли Христовом љубављу. Волети Христовом љубављу значи пити из Христове чаше, оне за коју је Сам Човек-Христос молио Оца да је “пронесе мимо Њега”. Христова љубав је блаженство несравњиво са било чиме на овом свету, и у исто време, она је највеће могуће страдање, страдање до смрти. Овај последњи праг, смрт, јесте и задњи испит наше љубави и слободе. Ко макар делимично и макар издалека следи Христа на Његовом путу у Јерусалим, разумеће страх који су осетили Његови ученици, кад су ишли за њим (Мк.10,32). То је стога што све, учињено по Христовој заповести, обавезно бива подвргнуто провери, и тек након тога задобија своју вечну вредност. Знајући овај духовни закон, подвижник се често тек са великим страхом одлучује на подвиг љубави. Али касније, када издржи проверу и схвати величину Божијег дара човеку, тј. величину богоподобне слободе и богоподобног живота, он више не налази речи којима би изразио своју благодарну љубав према Богу.
У животу подвижника има тренутака у којима је он спреман да без трунке колебања јурне право у смрт. Међутим, овај огањ обично тихо пламти у његовој души, не пројављујући се у свој својој сили. Дакако умерено, скривено спољашње дејство овог пламена неопходно је и током свакодневног живота, јер нам он даје снаге да испуњавамо Христове заповести.
 
* * * * *
 
Услед велике љубави, човек у молитви за свет доспева у такво стање да приноси себе у потпуности, без остатка. Када је ова унутрашња жртва принесена, душа постаје потпуно спокојна у односу на све. Али, по завршетку молитве, када поново угледа свет погружен у страдање и таму, душа се опет подиже на молитву, и то се понавља све до краја живота.
Враћајући се, по окончању молитве, у грубост психофизичког живота, душа осећа некакву сету због несавршености своје жртве, и чак некакав стид због своје лажности, како је казано: Сваки човек је лаж (Пс.115,2). Лажан је зато што није неизмењив, него ако данас каже: “волим”, сутра већ не затиче у себи ту љубав. Тако се у човековој души постепено уобличава потреба да се оконча са таквим лажним животом и да се молитва доведе до степена потпуне истинитости. Ово се, међутим, постиже тек у смрти.
 
* * * * *
 
У четвртак 2/15 септ. 1938. године ујутро око 5 часова (по светогорском рачунању времена око 11) посетих старца у магацину, где сам га затекао као и увек ведрог и спокојног. Говорио је као и обично својим пригушеним гласом и нисам споља приметио никакве промене. Обављао је своје свакодневне послове.
Око 10 часова изјутра, после доручка, посетио сам га у келији. Седео је на столици за столом. Пошто сам видео да се не осећа добро, упитао сам га:
– Старче, шта је то с вама?
– Болестан сам.
– А шта вам је?
– Не знам.
Затим се дигао и сео на постељу, наслонивши леђа на зид и подупирући се десном руком у полулежећем ставу. Потом је полако подигао главу, а лице му је одавало патњу.
Упитах га:
– Старче, да нећете умрети?
– Још се нисам смирио, одговорио је он.
Полако је подигао ноге на кревет, положио главу на јастук, и тако обучен лежао. После кратког ћутања ја му рекох:
– Треба да идете у болницу.
– Не иде ми се у болницу, јер тамо има много света, а осим тога, ставиће ме опет, као прошли пут, испод часовника, који ми својим куцањем смета при молитви.
– Али, не можете остати овде болесни. Ко ће вас ту неговати? У болници ће вам ипак бити удобније.
Кад би ми дали посебну собу, онда бих још и отишао. Рекавши: “Отићи ћу да поговорим са доктором”, упутио сам се до оца Томе, који је руководио болницом и кога су звали доктором. Премда није учио медицину, отац Тома је, читавог живота радећи по манастирским болницама, стекао приличну праксу, па чак и извесно теоријско знање. Био је то човек обдарен богатом лекарском интуицијом и веома користан за манастир, с обзиром да у Светој Гори нема правих болница и лекара.
Болница манастира светог Пантелејмона састојала се од два спрата – горњег и доњег. На доњем је била једна велика сала преграђена стакленом преградом на две половине. У другој половини са прозорима који су гледали на море, налазиле су се још и две мале собе. Једну од њих отац Тома је ставио на располагање старцу.
Вративши се старцу рекао сам да ће му доктор дати засебну собицу на доњем спрату. Старац се сложио да пође, али је већ био тако слаб, да није могао сам да хода. Требало га је придржавати. С тугом у срцу одвео сам га у болницу.
Манастирска болница не располаже никаквим техничким средствима помоћу којих се постављају дијагнозе, и нико није могао да установи од чега је старац заправо оболео. Међутим, његово здравствено стање се брзо погоршавало. Према манастирском уставу, он се, као тежак болесник, причешћивао сваког дана. У понедељак, 5/18 извршен је чин јелеосвећења.
Често сам посећивао старца, али се нисам усуђивао да га узнемиравам разговором, већ сам седео напољу код полуотворених врата, пошто је собица била врло мала. За старчевог живота имао сам често прилике да посматрам његов живот и да од њега чујем много тога што ми је помогло да сагледам његов унутрашњи духовни пут. Имао сам могућности да у извесном смислу посматрам како се он спремао да дочека велику тајну смрти, иако нисам био сведок самог тренутка смрти.
Последњих дана свога живота, од самог почетка болести па до смрти, старац је ћутао. Раније ми је причао како неки схимонах, спремајући се за смрт, уопште није отварао очи, да не би спољашњим утисцима нарушавао сећање на Бога. Чак и са блиским пријатељем и саподвижником, кога је волео и који га је посетио, он је поразговарао врло кратко затворених очију, само по гласу га препознавши. Сетивши се тога, нисам нарушавао старчев мир никаквим запиткивањема, сем у изузетним случајевима.
После недељу дана старчево стање је постало критично.
У петак увече 10/23 септембра, пред сам залазак сунца, посетио га је духовник, јеросхимонах Сергије у намери да му прочита умилни канон Пресвете Богородице на исход душе, који се назива “отходни”. Пришавши болесничкој постељи, духовник му рече:
– Благословите, оче Силуане.
Старац отвори очи и благо нас погледа ћутећи. Лице му је било нездраво бледо, али спокојно. Духовник га упита:
– Да ли нас познајете, оче Слуане?
– Да, одговорио је тихо али јасно.
– А како се осећате?
– Добро, врло добро.
Да ли је овакав одговор био израз аскетске жеље да се прикрију патње и да се избегне жаљење због болести, или се старац духовно доиста осећао тако добро да болест више није осећао и она није нарушавала мир његове душе – не знам.
– Дошли смо да се помолимо с вама и да прочитамо канон Пресветој Богородици. Хоћете ли? упитао је духовник.
– Да, хоћу… хвала… много бих то волео…
Духовник је почео да чита канон. Старац је лежао на леђима блед, миран, непомичан и затворених очију, с десном руком на грудима а левом поред тела? Ухвативши га за руку, опрезно нађох његов пулс. Био је веома рђав: час слаб, час јак, и толико аритмичан да се у току пола минута мењао неколико пута.
Читање канона је завршено. Старац поново отвори очи и нежно нам се захвали. Ми се опростисмо с њим “до јутра”.
У поноћ је отац Николај, болничар ушао у собу. Старац га је упитао:
– Да ли се чита јутрење?
– Да, одговорио је болничар и додао: Да ли је шта потребно?
– Не, хвала, ништа ми није потребно.
Спокојан глас којим је старац постављао ова питања и овакав одговор на понуђене му услуге, као и то што је чуо читање јутрења (што се иначе једва чуло у његовом углу), говори да је он био при пуној свести. Када је завршено читање јутрења, тј. пошто је прошло непуних пола часа од овога кратког разговора, отац Николај је поново свратио до старца и био изненађен, нашавши га већ мртвог. Нико није чуо кад је умро, чак ни они који су лежали у његовој непосредној близини. Тако је тихо отишао Богу.
 
* * * * *
 
По црквеном типику тело монаха се не обнажује. Због тога се након смрти оно не омива у потпуности, него се само влажним сунђером начини знак крста на челу, грудима, рукама, ногама и коленима. У пуној монашкој одећи – у подраснику и са схимом, тело упокојеног монаха се зашива (и преко главе) у мандију, ставља на нарочите носиљке и затим се, уз појање мале заупокојене литије, преноси у храм. Ту се прекрива црним покровом на коме се налази тамноцрвени крст, сличан ономе на схими.
Јутрење се у болници прочита много брже него у храму, тако да су у преосталом времену до почетка Литургије обављене све оне једноставне припреме за пренос старчевог тела у цркву. У болничкој црквици је за старца отслужена заупокојена Литургија, након које су монаси на смену читали над њим Псалтир.
По обичају манастира, старцу је, као монаху који је дуго поживео у обитељи и обављао одговорна послушања, одслужено “саборно” опело. После вечерње његово тело је пренето из болничке црквице у главни манастирски храм, посвећен светом великомученику Пантелејмону, где су јеромонаси саборно одслужили опело. На опелу обично предстојава игуман. Међутим, пошто стари игуман, архимандрит Мисаил, у то време већ није могао, услед хемиплегије, да излази из своје келије, предстојавао је његов намесник, јеромонах Јустин. Након обављеног чина монашког опела, тело старца је однето до гробља, изван манастирских зидина и, зашивено у мандију, без ковчега спуштено у гроб, уз пратњу песама завршне литије и вечног спомена.
Старац Силуан је умро 11/24 септембра 1938. г. другог сата ноћи и сахрањен је истог дана предвече у 4 сата.

One Comment

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!