СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
X
ДУХОВНА ИСПИТИВАЊА
 
Човеку са Богом није увек лако. У периоду одузимања благодати, који може да потраје дуже времена, човеку може да се учини као да је Бог немилосрдан мучитељ. Не осетивши милост Божију ни поред највећих подвига и трудова, он страда тако тешко да би се понекад најрадије одрекао живота уопште.
У чему се састоји то страдање? Тешко је одговорити на ово питање.
Доживевши једном Бога и живот у светлости Његовог лица, душа више нигде не налази покоја, ништа је не задовољава и ни на чему не може да се задржи, а у исто време, све је салеће, осим Бога. Све што је познала као зло, као таму, свако демонско деловање наваљује на њу, и муке услед борбе са страстима понекад постају неподношљиве, а Бог као да се окренуо од човека и не хаје за његове вапаје. Као најнемоћније створење човек виси над страшном провалијом и вапије Богу за помоћ, али сви његови вапаји остају неуслишени. Бог као да остаје равнодушан према свим његовим страдањима. Душа зна своје отпадништво од Божије љубави и раздире је свест о властитој кривици и издаји Бога, али Му се ипак обраћа за помиловање и не налази га. Бог се души открива само као изобличитељ безакоња и она сахне од тих прекора. Она је свесна правде суда Божијег, али се њена страдања од тога не умањују. Тада она тоне у сенку смрти не само у својој уобразиљи, већ стварно, и неизмерно се мучи, јер не налази Бога за којим даноноћно вапије.
Поставља се питање: Чему све то?
Док траје испитивање, душа не може да га прихвати као израз Божијег милосрђа, или пак, Његовог поверења према њој, нити као Његову жељу да човека учини учесником светости и пуноте бића у Њему. Душа зна само једно: Бог је оставио, након што јој је показао Своју Светлост и тиме силно умножио њена страдања. И када, најзад, изнемогла, више не види Бога, који јој је био наклоњен Својим милосрђем, њу обузимају такве мисли и осећања о којима се не говори. Душа силази у ад, али не као они који нису познали Дух Божији и који не поседају светлост истинског богопознања, те су још слепи, већ свесна мрака који сагледава.
Ово се дешава само ономе ко је једном познао Божанску благодат, а затим је изгубио. Семе љубави Божије које душа у својој дубини носи рађа покајање које по својој снази и пуноти превазилази меру обичног религиозног сазнања. Човек се читавим својим бићем и свом силом обраћа Богу с великим плачем, учећи се тако правој молитви, која га отрже од овога света и узноси у други свет, где он чује речи које се на људском језику не могу исказати. Те речи су неизрециве јер у тренутку кад се заодену у обичне речи и појмове свако ко их чује о њима суди на основу онога што је сазнао у властитом искуству и ништа више. Прошавши кроз мноштво ових тешких провера, душа јасно види да не постоји на свету такво место, такво страдање, таква радост, таква сила, таква твар који би могли да је отргну од Божије љубави, и светлост тога живота не може се више ничим помрачити.
 
* * * * *
 
Човеку није увек лако са Богом. Ни са светитељем није увек лако живети. Многи наивни мисле да је са светитељима пријатно и радосно. Они се жале што су окружени грешним људима и маштају о томе да сретну светог човека. На основу појединих сусрета, приликом којих се душа која је раније туговала често испуњава светлом надом и свежим снагама, они су склони да изведу закључак да живот са светим људима увек охрабрујуће делује на душу. То је заблуда. Никакав свети човек не може да нас ослободи неизбежне борбе са грехом који живи у нама. Он може да суделује својом молитвом, да нам помаже речју и поуком, да нас својим примером учвршћује, али нас не може ослободити труда и подвига. Када нас призива и подстиче да живимо по заповестима, може нам се учинити “суровим”. Зар нису неки говорили, па и сада говоре о Самом Христу: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? (Јн.6,60). Тако и реч светитеља постаје тешка и “сурова” када од нас захтевају да испуњавамо заповести у чистоти.
Старац Силуан био је увек кротак, снисходљив, благ, али у суштинским питањима никада није одступао од оног чему га је Бог научио. Његов став био је прост и јасан: “Господ жали сваког човека. Он је тако заволео људе, да је узео на Себе бреме целог света… И од нас Он захтева да волимо свога брата”. Када слушаш старца, читавом душом осећаш да говори истину. Међутим, следовати његовом примеру неизмерно је тешко. Зато су се многи удаљили од њега. Његов духовни миомир изазивао је у души дубоки стид и осећање сопствене нечистоте и гнусобе. Ако му се пожалите на оне који су вас увредили, он ће разумети вашу тугу, учествоваће у вашем болу, али не и у гневу. Ако, пак, помишљате да злом узвратите за зло, он ће се растужити због вас. Ако мислите да је штетно рђавом човеку узвратити добром, он ће вас у недоумици питати, како то да ви, који себе називате хришћанином, сматрате да један поступак који је сагласан са Христовим заповестима, може нанети било какву штету. Христове заповести за њега су биле закон апсолутног савршенства и једини пут ка побеђивању зла у свету и ка вечној светлости. Испуњавање заповести може да буде само корисно, како за оног ко их испуњава, тако и за оног према коме се испуњавају. Нема и не може бити таквог случаја, када би испуњавање Христових заповести могло да нанесе штету, ако штету не схватамо у спољашњем и временском смислу, већ на плану истинског вечног бића, будући да је Христова заповест пројављивање апсолутног добра.
Једном је неки јеромонах рекао старцу: “Кад бисмо тако поступали само би се непријатељи тиме окористили и зло би славило”. Старац се уздржао од одговора, јер његов сабеседник није могао да разуме његове речи, али је касније неком другом рекао: “Зар Христов дух може неком да жели зло? Зар нас Бог на то зове?”
 
Велико је и префињено лукавство савести у страсном човеку. У религиозном животу човек који је опседнут страшћу често представља страсти као захтев правде и користи, често и као борбу за славу Божију. У име Христа, који се предао на смрт за непријатеље, људи су понекад готови да се боре до крви, али не своје, него крви “брата непријатеља”. Тако је бивало у свим прошлим вековима. Међутим, живот старца је текао кроз оно историјско време када се слична изопаченост пројавила особито снажно.
“Је ли то пут Христов?” питао је он са тугом.
 
* * * * *
 
“Сурова” је старчева реч. Ко је може слушати? Живети по њој значи предати себе не само на крајњи вид мучења – до смрти, него подразумева и свакодневна страдања.
Не сећамо се већ где смо једном читали о неком богобојажљивом човеку, који се целога свог живота молио Господу да му подари мученичку смрт. Када се, међутим, приближио час његове смрти, он је са тугом рекао: “Господ није услишио моју молитву”. Али, тек што је изговорио ове речи, откривено му је да је цео његов живот примљен као мучеништво.
Старац је говорио да је благодат коју је добио у почетку била “као код мученика”, тако да је чак помишљао да му је Господ предодредио мученичку смрт. Међутим, попут оног богобојажљивог човека, он је умро тихо. Старац је имао трезвен став према свему. Он се није заносио маштањем о савршенству. Међутим, посматрајући Христову савршену љубав, он се читавог свог живота снажно подвизавао да ту љубав стекне. Знао је боље него ико други да је “дух бодар, а тело немоћно”. Зато је говорио да човек може имати жељу да пострада за Христа, али ако при томе нема благодати и у телу, муке неће моћи издржати. Зато се не ваља упуштати у такав подвиг. Али, ако Господ призива човека, тада треба молити помоћ од Бога и Он ће помоћи.
Старац није тражио мучеништво, иако је познао “мученичку благодат”. Па ипак, његов живот је био право мучеништво. Можда и више од тога. Јер, подвизавати се деценијама, као што се подвизавао старац, и молити се деценијама за сав свет, као што се он молио – “молити се за људе значи крв своју проливати” – то је више од обичног мучеништва.
Уопште, пут правог хришћанина јесте мучеништво. Онај ко иде овим путем како треба, тешко се решава на проповедање. Његова душа је обузета жељом да види свог брата као причасника вечне светлости, али страдања хоће да подноси он сам, и зато се, пре свега и изнад свега, држи молитве за сав свет.
 
* * * * *
 
У нашем земаљском животу, у сфери остављеној Богом за пројављивање не само позитивних него и негативних могућности слободе, нико и ништа не може потпунно спречити пројављивање зла. Али, молитва покренута љубављу, може знатно да утиче на ток збивања и да умањи размере зла.
Живот беше светлост људима. И светлост светли у тами и тама је не обузе (Јн. 1,45). Тама небића не може да прогута светлост живота. Све добро које долази од Бога и враћа се Богу јесте неуништиво. Молитва је једна од највиших форми овог неуништивог, вечног и благог бића. То је онај добри део… који се никада неће узети (Лк. 10,42).
У ревновању за своје спасење као и за спасење својих ближњих подвижник, усредсређен на свог унутрашњег човека, види у самом себи силу “закона греха” (Рим.7,23). Опажајући како грех убија, умртвљава га (Рим.7,11), при свем труду да чини добро, он често долази скоро до очајања, и у таквом стању се моли.
Сећам се једног дивног сусрета. Посетио нас је један монах-пустињак. Било му је око 70 година. Живео је у једном забаченом месту, на путу из манастира у скит, крај једне речице усред шуме. Имао је бледо, измучено, наборано и одавно непрано лице, тамносиве власи и упале сивкастоплаве очи. Дуго смо разговарали. Причао нам је о себи следеће:
“Већ годинама тугујем кад на нешто помислим. Ми монаси који смо се одрекли света, напустили рођаке и домовину, оставили све што чини обичан људски живот, дали завете пред Богом, светим ангелима и људима да ћемо живети по Христовом закону, одрекли своје воље, и који живимо једним тегобним животом, ипак – не успевамо у добру. Колико ће се нас спасти? Ја ћу први пропасти. Видим да су и други робови страсти. А кад сретнем мирјане, видим да живе у великом незнању, немару и не кају се. Тако сам постепено, и не примећујући, навикавао себе на молитву за сав свет. Много сам туговао кад сам помишљао на то шта се тек у свету дешава кад се ни ми монаси, који смо се одрекли света, не спасавамо. Моја је туга бивала све већа, тако да сам већ почео да плачем сузама очајника. Међутим, прошле године, када сам једном сав очајан и изнемогао од плача, ноћу лежао на поду, десило се да ми се јавио Господ и упитао ме: “Зашто тако плачеш?” Ја сам ћутао. “Зар ти не знаш да ћу ја судити свету?” И даље сам ћутао… Господ ми затим рече: “Помиловаћу сваког човека који је бар једанпут у животу призвао Бога” На то мени сине мисао: “Па, зашто се ми онда толико мучимо сваки дан?” На овај покрет моје душе Господ одговори: “Они који страдају због Мојих заповести, биће Моји пријатељи у Царству небеском, док ће остали бити само помиловани”. Затим Господ ишчезе”.
Ово се збило са њим на јави. Он нам је такође испричао још два своја виђења, које је имао у тананом сну након молитве за цели свет.
Нећемо казати име тог монаха, јер је он још међу живима, а ни његова виђења нећемо процењивати. Док смо га слушали, ни на који начин нисмо испољили свој став према ономе што нам је казивао држећи се строго правила Атонских отаца – бити нарочито опрезан када се ради о виђењима. Могуће је да је наша хладна опрезност или нешто друго непријатно у нама одбило овог старца, тек он више није долазио код нас. Истина, појавила нам се нескромна мисао – да га мало боље испитамо. Можда га је то позледило? Не знамо.
За време нашег општења са светогорским монасима, срели смо девет људи који су волели да се моле за сав свет, и то са плачем. Једном смо слушали разговор двојице монаха. Један од њих рече:
– Не могу да разумем, зашто Господ не подари мир свету, ако Га за то моли макар и само један човек?
Други одговори:
– Како би био могућ потпуни мир на земљи, ако би остао макар један човек са злом вољом?
Али вратимо се на нашу основну тему!
 
* * * * *
 
Са Богом човеку није увек лако.
Ми се понављамо. Али предмет наших излагања је такав да се то не може избећи. Круг мисли подвижника није богат и разнолик, али се оне тичу оног бића које се тешко усваја. Вековима се стално понавља исти подвиг, па ипак, мало их је који познају процес природног развитка хришћанског подвига. Због тога се многи губе се на томе путу. Господ је рекао: Јер су уска врата и тесан пут што води у живот, и мало их је који га налазе (Мт.7, 14).
Поново ћемо се осврнути на питања која су такође била предмет дугих разговора између старца Силуана и оца Стратоника. Пут хришћанина је у главним цртама следећи: У почетку човек бива привучен Богу даром благодати. После тог привлачења настаје дуги период испитивања. Бог проверава човекову слободу и његово поверење према Њему, и то каткад веома “сурово”. У почетку обраћења к Богу, Бог обично брзо и на чудесан начин испуњава све молбе, и мале и велике, а да их човек малтене још није ни изрекао. Али, када наиђе период испитивања, све се мења и небо као да се затвора и постаје глуво га^све молитве. За ревносног хришћанина све у животу постаје тешко. Однос људи према њему се погоршава. Људи се односе према њему неповерљиво и престају да га уважавају. Оно што се другима прашта, њему се не прашта. Његов труд се готово увек плаћа испод норме. Тело му постаје лако подложно болестима, а природа, околности и људи – све се окреће против њега. И поред свих својих природних дарова, који нису мањи него код других, он не налази могућности да их примени. Уз све то, њега муче још и многи напади демонских сила. И последње, најтеже и неподношљиво страдање које му се дешава јесте – напуштање од стране Бога. Тада његова страдања достижу врхунац, јер потресају целог човека, на свим плановима његовог бића.
 
Бог оставља човека? Зар је то могуће? Доживљено осећање близине Божије смењује супротно осећање – то јест, да је Бог бескрајно и недостижно далеко, даље од звезданих светова, и сва призивања Бога губе се немоћно у бескрајним просторима. Душа свом снагом појачава свој унутрашњи крик к Њему, али не види нити помоћ, нити да се обраћа пажња на њене вапаје. Тада све постаје тешко, изнад сила. Све се постиже тек уз крајње напоре. Живот постаје мучан и човеку се чини као да се над њим надноси Божија клетва и гнев. Међутим када ова испитивања прођу, човек сазнаје да га је чудесни Божији промисао брижљиво чувао на свим његовим путевима.
Хиљадугодишњи опит преношен са колена на колено и са покољења на покољење сведочи о једноме: када Бог види верност подвижникове душе, као што је видео код Јова, Он човека води по таквим дубинама и висинама које други не познају. Уколико је већа и дубља човекова верност и поверење према Богу, утолико ће строжије бити проверавање и савршенији опит, који може да доспе до крајњих граница људских моћи.
 
* * * * *
 
Све док се не ослободи велике гордости, човек је подложан наступима изузетно мучног адског очајања које изопачава његове представе о Богу и о путевима Његовог промисла. Мучећи се у адском мраку, горда душа сматра да је Бог виновник њених патњи и представља Га бескрајно суровим. Како не познаје истинско биће у Богу, она све посматра кроз призму свог болесног, паћеничког стања, и почиње да мрзи, како властити живот, тако и све што постоји. Живећи ван Божанске светлости, душа у своме очајању иде тако далеко, да јој се и биће самога Бога чини као безнадежна бесмислица, услед чега се све више удаљује од Бога, а њен презир према читавом бићу постаје све већи и већи.
Они који верују нису подложни оваквом очајању и мржњи. Јер, човек се вером спасава – вером у Божију љубав и милосрђе, вером у Његову реч, вером у сведочанство отаца Цркве. Већина богобојажљивих хришћана можда и нису доживели у току свога живота васкрсење своје душе, али вера у њега их је крепила. Старац је често говорио о тој вери, позивајући се на речи Господа: Блажени који не видеше, а вероваше (Јн.20,29). Доћи ће време када ће ова вера извести човека из мрака и тескобе ропства и узнети га у област истинског, нетрулежног живота, чија је узвишеност посебна, сасвим различита од уобичајене људске идеје о узвишености и лепоти.
 
* * * * *
 
Друкчије поступа непријатељђаво са онима који га примају, а друкчије са онима који са њим ступају у борбу. Једно је страдање гордог очајања, а друго је страдање побожне душе када Бог сатани дозволи да ступи у борбу с њом. Ово последње искушење је изванредно тешко и ретко се допушта.
Кад човек по Божијем промислу први пут осети богоостављеност и приближавање сатане, читаво његово биће, и душу и тело, притисну велика страдања и страх. Овај страх се не може упоредити са страхом од разбојника и убица, јер је у њему мрак вечне погибли. Душа тада сазнаје шта је ђаво, сазнаје снагу његове суровости, и ужаснута величином зла које стоји пред њом сва претрне. Од ужаса, очајања и великог страха душа тако малакше, да више не налази у себи снаге за молитву. Она више не осећа крај себе БогаЗаштитника, а враг јој говори: “Ти си у мојој власти… У Бога се не уздај и заборави Га. Он је неумољив”. У таквим тренуцима душа која не жели да прихвати ђавола или ћутке замире са мишљу о Богу, или пак, у бољем случају, налази у себи довољно снаге да призива Божије име. Она тек касније сазнаје да је у тој борби Бог ни један тренутак није остављао.
 
* * * * *
 
Из старчевих бележака ће читалац видети да је он два пута доживео овакву борбу са сатаном. Први пут спасло га је изговарање Исусове молитве. Њу још није био ни завршио, а Господ му се јавио. Други пут, пак, имајући већ више снаге и храбрости, узмогао је да седне и Богу се обрати молитвом. Тада је као одговор чуо ове необичне речи: “Држи ум свој у аду, и не очајавај”.
Тако је он познао каквим се оружјем побеђује ђаво. Наиме, приликом сваког приближавања ђавола, душа сву своју мржњу окреће на себе и као свог највећег непријатеља саму себе осуђује на вечну муку, додајући: “Бог је свет, истинит и благословен вавек”.
Наоружана оваквим оружјем, душа се ослобађа од сваког страха и врагу постаје неприступачна. Овако “искусна” душа при сваком нападу сатане са великим гневом себе баца у бездан вечне таме, сматрајући да је то и заслужила. Тада се ђаво удаљује од ње не издржавши снагу огња на који је наишао, а душа, слободна од њега, може чистим умом да се молитвено обрати Богу.
 
* * * * *
 
“Ђаво је пао због гордости”. Гордост је извор греха. Из ње проистичу сви видови зла: таштина, славољубље, властољубље, хладноћа, суровост, равнодушност према страдањима других, маштање ума, превелика живост уобразиље, демонски израз очију, демонски карактер читавог лика, суморност, туга, очајање, мржња, завист, понизност, код многих бура телесне похоте, мучно унутрашње неспокојство, непослушност, страх од смрти, или пак жеља да се оконча живот, и најзад, што није редак случај, потпуно лудило. То су знаци демонске духовности. Али, док се они не пројаве на видан начин, многи их не запажају.
Нису сви набројани знаци карактеристични за онога који је “прелашћен” демонским помислима, или виђењима, или “откривењима”. Код неких преовлађује мегаломанија, славољубље и властољубље, код других туга, очајање, прикривено неспокојство, код неких, пак, завист, или суморност и мржња, код многих телесна похота. Али, код свих се неизоставно јављају уображеност и гордост, која може да се скрива чак и под видом највеће понизности.
 
* * * * *
 
“Прелашћен” ђаволом човек не разуме шта је сатана и полази за њим. Он не зна тежину директне борбе са сатаном, као ни то да страда зато што га сатана одвлачи од светлости правог живота у мрак, у којем сам живи. Та страдања на себи носе печат духовне слепоће. У неким случајевима ђаво пружа човеку извесну немирну насладу гордим сазнањем његове умишљене величине, док код других изазива силне душевне муке и подбада душу да устане против Бога. Не схватајући прави узрок својих страдања, душа се с мржњом односи према Богу.
Побожна, пак, душа, која је познала Божију љубав, страда због отворене борбе са непријатељем и због велике моћи сатанског зла устремљеног на њу у тој борби. Човек ту јасно види, да ова сила може потпуно да га савлада.
У првом случају душа се обично дуго бори, а да при томе не налази пут ка Богу. У другом, пак, Бог се јавља човеку у великој светлости, али тек пошто душа прође кроз проверу, чије трајање и интензитет Бог одмерава. Код неких провера траје отприлике три минута, код других сат или више, а код једног подвижника је потрајала три дана. Трајање овог зависи, са једне стране, од напрегнутости борбе, а са друге, пак, од издржљивости човека, будући да душевне моћи нису код свих једнаке.
 
* * * * *
 
Нема већег искушења него што је напред описана борба душе са сатаном. То зло је веће од сваке друге беде која може да задеси човека на овој земљи. Али, постоји једно страдање мучније и од овога. То је страдање душе која је у дубини рањена љубављу према Богу, али која не може да достигне Траженог.
Несхватљив је начин Божијег поступања са душом. Он у њој изазове жарку љубав, а затим се на чудесан начин прикрије од ње. Кад душа изнемогне, мучена осећањем остављености, тада Он поново тихо прилази са Својом неизрецивом утехом. У извесним тренуцима мука због богоостављености превазилази сва адска страдања. Али, ова мука се одликује тиме што садржи животворну Божију силу која овај бол претвара у сладосно блаженство Божије љубави.
 
* * * * *
 
Човек не може бити непоколебљив све док живи у овом земном телу. У ретким тренуцима чисте молитве подвижникова душа дотиче истинско вечно биће. То и јесте крајњи и једини циљ. Међутим, кад се таква молитва заврши, опет се доспева у стање или осредњег богоосећања, или чак чулног осећања света са којим се враћа мрак тела и слаби моћ унутрашњег осећања.
Код многих људи чулно осећање света је у толикој мери чврсто да готово и не знају за друго. Тако они постају “плот” која не прима Божији закон. Међутим, подвижник ово враћање из чисте молитве у грубост чулног осећања света, доживљава као удаљавање од Господа. Апостол Павле говори: ...знамо да док боравимо у телу, удаљени смо од Господа… и постајемо смели и више волимо отићи из тела и настанити се код Господа (2.Кор. 5,6;8). Само непрекидним подвигом подвижник може да избегне спуштање, на шта га својом тежином непрестано вуче његово тело. И што су чешћа и трајнија његова духовна стања, толико је болнији силазак у чулно осећање света.
 
* * * * *
 
Молећи се пламеним плачем, будући подстакнут духом Божије љубави, подвижник достиже стање изнад којег се више не може уздићи. Тада он доживљава спокојство духа због близине Божије. Али, када се молитва заврши, ово спокојство потраје још неко време, некад дуже, некад краће, а затим душа поново почиње да се мучи. Смењивање ових стања може да има различите последице. Неки на свом духовном путу достижу до молитве која душу приводи страху и трепету, да би се затим постепено спустили на нижи ступањ, где молитва почиње да слаби. Друге, пак, храбре душе неуморно узрастају тежећи за што савршенијом пунотом молитве, све док се у њиховој души не укорени жеља, чак и потреба, да се ни мало не штеде, при чему као да “мрзе и погубљују” своју душу. Но, како из старчевих списа видимо, ни ово није највећа љубав коју Господ може да дарује Својим слугама. Са сладошћу те љубави човек лако подноси страдања, па и саму смрт.
 
* * * * *
 
Блажени старац је био потпуно сигуран да је љубав којој га је учио Свети Дух, по својој онтолошкој суштини несумњива Истина. Ово је спознао у тренутку када му се јавио Господ. Он је говорио да душа не може а да не позна свога Творца и Бога када јој се Сам Господ јави. Дејством Светога Духа он се удостојио сагледавања савршене светости Бога и свим својим бићем је стремио ка стицању те светости.
Онај који иде овим путем не може се поводити за апстрактним разумским мишљењем, чак ни када се ради о тајнама вере. Његова душа одбацује свако “мисаоно расуђивање”, будући да оно уноси распад целовитости и јединства живота духа који је молитвено устремљен ка Богу. Непрестано пребивање у молитви слаби сећање на све спољашње, и када не би било навике из ранијих година, којом је он обављао свакодневне послове, он их не би могао ни извршити.
“Душа која је познала Господа и сладост Светога Духа, изгледа као безумна. Она седи, ћути и неће да говори. Као безумна она посматра свет и неће га, и не види га. А људи не знају да она сагледава љубљеног Господа, и да је свет остао иза ње као заборављен, и да неће да мисли више на њега, јер у њему нема сладости”.

One Comment

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!