СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
IX
О БЛАГОДАТИ И ДОГМАТСКОМ САЗНАЊУ КАО ЊЕНОМ ПЛОДУ
 
У списима блаженог старца непрестано се понавља реч благодат. Ради бољег разумевања правог значења ове речи, осврнућемо се овде на питање како православни монах схвата благодат.
У самој речи благодат изражена се делимично богословска идеја везана за њу, тј. за схватање њене природе: благи дар Бога, или дар доброте Божије. То је нестворена, надсветска сила (енергија) Божанства.
Човек је саздан по образу Бога-Творца. У суштини створеног бића нема ничега нествореног. Овај тварни образ Бога не може бити причастан Божанској суштини, али је обдарен способношћу да ступи у општење са нествореним Божанством кроз присаједињење Његовој благодати. И мада човек није причастан Божанској суштини, ипак кроз благодат заједничари у Божанском животу.
По православном схватању благодат, као нестворена енергија Бога, јесте “Божанство”. Човек види и осећа у себи деловање Божанске силе кад се Божанство по своме благовољењу сједини са људским бићем. Оно га тада преображава и чини боголиким не само потенцијално “по образу”, већ и актуално “по подобију”. Благодат – Божанство освећује човека, обожује га, тј. чини га богом.
Као што смо већ рекли, Христова заповест није нека етичка норма. Она је сама у себи вечни Божански живот. Природан човек не поседује овај живот у свом тварном бићу. Зато човек не може да твори Божију вољу, тј. не може да живи по Божијој заповести ослањајући се само на сопствене силе. Ипак, њему је својствена тежња ка Богу и блаженом вечном животу. Та тежња би остала само тежња без могућности реалног остварења кад у
сусрет не би дошла Божанска сила – благодат, која сама у себи и јесте оно што се тражи, тј. вечни Божански живот.
Хришћански аскета опитно сазнаје да благодат по своме деловаљу може бити само Божанског порекла, као и то да ова сила не постоји у самој природи човека. Надаље, он кроз опит стиче уверење да не тражи само човек Бога, већ и Сам Бог тражи човека, и то у неупоредиво већој мери. Бог непрестано тражи човека, и зато чим човек само испољи тежњу ка добру и његовом остварењу, благодат га већ сусреће. Међутим, дејства и утицаји благодати ниуколико не зависе од човекове воље. Благодат долази и одлази према вољи ничим ограниченог, апсолутно слободног Бога. Ма шта чинио, човек сам, без Божијег благовољења, остаје изван правог живота, изван Божанствене светлости, у “најкрајњој тами”.
Сазнавши ово из властитог искуства, православни монах поставља као врховни циљ свога живота – стицање благодати Светога Духа.
Стицање благодати било је и за старца Силуана централно питање живота. То је сведочила његова непрестана тежња ка њој, као и непрестани разговори о томе како се она стиче и због чега се губи.
 
* * * * *
 
Ослањајући се на чињенице које нам пружа историја Цркве као и општење са многим подвижницима, дошли смо до закључка да они који су се удостојили великих посета и виђења, усвајају опит благодати много дубље тек после дугогодишњег подвижништва. Тада овај опит добија форму духовног знања, што бисмо ми радије одредили као догматско сазнање, али не у академском смислу ове речи.
Историјски опит Цркве, у који убрајамо свете апостоле и велике оце древног и новијег доба, сведочи о томе да је за то потребно најмање 15 година. Тако је апостол Павле своју прву посланицу Солуњанима написао отприлике 15 година након што му се Господ јавио на путу за Дамаск. Код многих овај период траје и дуже: 20, 25, 30, па и више година. Јеванђелисти и други апостоли написали су своја сведочанства и посланице тек много година по Вазнесењу Господа. Свети оци казивали су о својим виђењима и своме опиту најчешће при крају свога подвижничког пута. У животу старца Силуана, као што видимо, требало је да прође више од 30 година, па да писмено обликује свој опит као једно целовито и зрело догматско сазнање. Тако је дуготрајан процес усвајања благодати.
Догматско сазнање које овде имамо у виду, рађа се из духовног опита, независно од разумске делатности нашега ума. Изражавање опита код светитеља није нека схоластичка конструкција, него је – отварање душе. Реч о Богу и животу у Њему долази без умовања, просто: сама се рађа у души.
Подвижничко догматско сазиање није нека разумска рефлексија о доживљеном унутрашњем опиту, што би ииаче било психолошки природно. Подвижници се клоне путева разума, јер разумска рефлексија не само што умањује интензитет сагледавања Светлости, већ прекраћује право сагледавање. Тада душа тоне у мрак, остајући само на уопштеном рационалном знању, лишеном животворне снаге.
Каква је корист расуђивати о природи благодати, а не осетити у себи њено деловање? Каква је корист красноречиво говорити о Таворској светлости, а не живети истински у њој? Каквог ли смисла има наше фино богословље о Светој Тројици, ако немамо у себи силу Оца, кротку љубав Сина и нестворену светлост Светога Духа?
Догматско сазнање схваћено као духовно знање дар је Божији, као што је уопште сваки истински живот у Богу могућ само кроз приступање Божије. Оно се ретко кад изражавало кроз изговорене или написане речи. Кад се на човека излије Божије благовољење, душа више не тежи да свој доживљај објасни кроз рационалне појмове и логичка објашњења. Душа нема никакве потребе за њима, јер она једним знањем (које је недоказиво и које и нема потребе за доказима) поуздано зна да живи у истинитом Богу. Уколико у себи још има силе – она стреми ка већој пуноти, а ако дејство Божије премашује њене силе, онда ћути у блаженој немоћи.
Немогуће је духовни опит беспрекорно изразити речима. Људска реч није у стању да у потпуности изрази живот духа. Оно што се законима логичког мишљења не може исказати и доказати, постиже се доживљајем. Бог се познаје кроз веру и живо општење. Људска, пак, реч својом условљеношћу и расплинутошћу пружа повода за мноштво недоумица и приговора.
Можемо поуздано тврдити да ни један светитељ не би покушавао да свој духовни опит преточи у речи кад се пред њега не би постављао задатак – поучити ближњега, те кад љубав не би рађала наду, да ће бар неко, “бар једна душа”, по речима старца, чути ову реч и, покајавши се, спасти се, већ би непрестано живот проводио у ћутању, у тој “тајни будућег века”,
Основе догматског знања стичу се без недостатка при првом опиту благодати, иако овај аспект јединственог и нераздвојног духовног бића не дође одмах јасно до изражаја. То није због тога што дар Божији има недостатка у самом себи, него стога што је усвајање овога дара од стране човека повезано са дуготрајним унутрашњим процесом.
Човек, који први пут сагледава нестворену Божанску светлост, који се први пут уводи у свет вечног бића, због новине виђења и несамеривости и неспојивости тог виђења са овим светом који нас окружује, бива пренеражен недоумицом и пребива у стању блаженог дивљења. Он није у стању да то изрази речима. Он ће ћутати или говорити нешто, скоро бесмислено. Ако није призван у службу благовесника, онда ће речи које је чуо и које се не могу изразити на људском језику, сакрити у своме срцу.
Човек ће, међутим, и даље остати подложан колебањима, па и паду све док изнутра не усвоји први дар Божанске благодати. То је тако па макар дар био и велики. Диван пример (за ово) имамо у апостолу Петру. На Тавору – он се налази у блаженој недоумици, а касније, за време Христовог страдања, он се одриче. Међутим, после много година, у својој посланици, позива се на своје виђење на Тавору, као на сведочанство истине.
Дужина процеса усвајања благодати није код сваког једнака.Нормални пут усвајања благодати у општим цртама је овакав: при првом опиту Божанске посете човек бива дубоко поражен и овај доживљај увлачи читаво његово биће у унутрашњи живот, у молитву, у борбу са страстима. То је период богат осећањем срца, и изобилује тако снажним доживљавањима, да ум бива у потпуности њима обузет. Затим настаје период губљења благодати, када човеком овлада велика туга, када он у недоумици тражи узрок губљења благодати и путеве за поновно стицање Божијег дара. И тек по истеку многих година смене једног духовног стања са другим, пропраћених читањем Светог Писма и дела светих отаца, разговорима са духовним учитељима и другим подвижницима побожности, после дуге борбе са страстима, човек открива у себи светлост која му омогућава да позна путеве духа, и која долази тајно (Лк. 17,20). Ово познање, које смо ми назвали догматским сазнањем, јесте унутрашњи живот у духу, а никако није неки уопштени гносеолошки чин.
 
* * * * *
 
Бог није завидљив, није самољубив, нити частољубив. Он смирено и трпељиво тражи сваког човека на свима његовим путевима. И зато свако може у извесној мери да позна Бога не само у Цркви, већ и ван ње. Али, савршено познање Бога мимо Христа или ван Христа није могуће (Мт. 11,27).
Нема, изузев у Христу, ниједног другог духовног (мистичког) опита којим би човек могао да позна Божанско Биће као једну непојмљиву апсолутну Објективност у Три непојмљива апсолутна Субјекта, тј. као Тројицу једносушну у нераздељиву. У Христу, пак, ово откривење, ово знање постаје светлост вечног живота, која се излива на све пројаве човековог бића.
Списи старца Силуана јасно сведоче о томе да је он без икаквих противречности живео Једним Богом у Три Лица. Једна и иста имена: Отац, Господ, Владика, Цар, Творац, Спаситељ и друга, он је у својим молитвама давао час посебно сваком Лицу Свете Тројице, час Јединству Трију Лица.
Према категоричком сведочанству старца, Божанство Исуса Христа познаје се Светим Духом. Онај ко је тако познао Христово Божанство, кроз духовни опит достиже у Њему несливено сједињење двеју природа и двеју воља. Исто тако, Духом Светим кроз духовни опит, познају се нестворена природа Божанске Светлости, као и други догмати наше вере. Међутим, овде ваља неизоставно напоменути да се догматско сазнање, стечено кроз опит благодати, квалитативно разликује од оног догматског сазнања које му је привидно, тј. по спољашности слично, које настаје као последица “вере по чувењу”, или као резултат академских студија, или, пак, из неке врсте философског убеђења, што су све уопштено идеалне представе.
“Једно је веровати у Бога, а друго је – знати Бога”, говорио је старац.
Апстрактно-идеалне представе могу да одговарају истини бића, али и у том случају, у својој одвојености од позитивног опита благодати, оне се не показују као оно знање Бога које је у својој суштини вечни живот (Јн,17,3). Ипак, и оне су драгоцене, зато што у сваком тренутку могу човеку да послуже и на плану истинског духовног живота.
 
* * * * *
 
Богослов-интелектуалац ће о старчевим списима можда рећи: “Ја не видим овде никакво богатство богословске мисли, не видим ту догматско знање”. Он ће то рећи стога што његова духовност спада у један други план религиозног живота.
Богослов-рационалиста је заокупљен мноштвом проблема и тражи њихово решење на путу разумског умозрења. Он нема много правог религиозног опита. Његов главни опит припада сфери разума, а не живог богоопштења. Своју научну ерудицију и разумско искуство он сматра духовним богатством и цени га тако високо, да је сваки други опит у његовим очима другоразредног значаја.
Истински религиозан човек, који тежи ка живом богоопштењу и који живи у Богу, јасно види сву наивност овог заноса рационалисте. Он се чуди томе и, у извесном смислу, не схвата, како уман човек може да се задовољи својим домишљањима и разним општим конструкцијама. Рационалисти се, на пример, вековима ломе око решења проблема узајамног односа благодати и тварне слободе. Они као да заборављају да постоји други пут за решавање ових питања – пут опитног познања узајамног дејства Божије благодати и човекове слободе. Овим путем ишао је и старац Силуан. То је уопште пут Цркве. Црква је моћна и богата не својом научном ерудицијом, већ пре свега, стварним поседовањем дарова благодати. Црква живи Светим Духом, дише Њим и из факта општења зна како Он делује. Она зна, надаље, и то, како и у којим границама се пројављује човекова слобода.
Узајамна дејства благодати и слободе бескрајно су разнолика. Ова, пак, разноликост јесте последица мере или степена, или силе благодати, са једне стране, и духовног стања сваког појединог човека, са друге стране. По сведочанству отаца Цркве и старца, човек као да губи своју слободу када Господ дође у његову душу, када га Божанска Светлост целога обузме, када је сав у Богу. Тада се његова слобода пројављује једино у томе што се потпуно предаје Богу и више не чини ништа од себе, већ само прима оно што му Бог дарује. У таквом стању човек не пита ништа (Јн. 16,23). Другим речима: тада отпадају сва питања, свака “проблематика”.
Говорећи тако, ми уопште не помишљамо да одбацимо оправданост и природност захтева пуних недоумица и питања која се рађају у души. Не. Ми само говоримо о различитим путевима. Док се један задовољава или тражи одговор на плану рационалном, други га тражи на плану истинског доживљавања. Да би удовољио захтевима свог разума, рационалиста ствара најсложеније богословско-философске системе. Он улаже огроман труд, како би дијалектички ако не доказао, а оно бар представио и показао изглед ствари онако како се то њему чини. Често он овоме посвећује сву снагу, богатство дарова, сав свој живот. И зачудо, он не увиђа сву неоснованост својих покушаја.
Да ли се решење питања вечног живота која се пред нас постављају, може тражити на овим путевима? Ако би то и било могуће, зар је уопштено знање истински живот? Зар се човеков дух може задовољити таквим наивним решењем?
Блажени старац је од своје ране младости осећао потребу за истинским бићем. Свим жаром своје душе он је тражио ту реалност, која сама по себи нашем духу саопштава непобитно сведочанство о вечном животу, као што је непобитно наше непосредно сазнање о стварности нашег земаљског постојања.
Историја људске мисли и духовног опита забележила је један изузетан моменат, када су изговорене речи: “Мислим, дакле постојим” (Декарт). Други један философ нашега доба друкчије је формулисао свест о личном постојању, рекавши: “Волим, дакле постојим, јер сматрам да је главни критеријум свести о личном постојању – љубав”. Други су, пак, говорили: “Једем, ходам, значи постојим”, тј. “свака активност и пројављивање мога ја – доказ је мога постојања”.
Сви ти изрази у себи носе елементе разумске рефлексије поводом питања: да ли ја постојим? Али, и без те рефлексије у сфери ирационалне самоспознаје сваки човек поседује свест о себи као о постојећем.
Такође постоје духовна стања, у којима човек поуздано, на непосредан начин, сазнаје да није смртан, већ да је причасник вечног живота, када Дух Свети, по речима блаженог старца, сведочи души о спасењу. Искање таквог решења проблема који стоје пред нама заиста је достојно мудрог човека. То је пут бића којим иде Христова Црква. Богатство Цркве сачињава истински опит Божанског бића. Блажени старац је био богат баш овим опитом вечног бића, који дарује Свети Дух. Из тог опита он исходи.
Старац је говорио:
“О, Душе Свети… Ти си ми открио недокучиву тајну”.
Када бисмо га затим молили да нам објасни тајну коју је познао кроз Светог Духа, одговорио би нам друкчије него што смо очекивали. Он говори:
“Дух Свети души невидљиво даје знање”.
“Он ми је дао да познам Господа Творца мог. Он ми је дао да познам како нас Господ много љуби… То је немогуће објаснити …
Ето како је старац дијалектички сиромашан. Али, било би погрешно сматрати да је то последица његове необразованости. И човек изузетног интелектуалног дара, способан за рационалистичко мишљење, такође би занемео када би се коснуо оног бића о коме нам говори старац. Овде не може бити “богатства” мисли и богословских концепција. Људске речи нису у стању да изразе то биће, којем смо призвани и које нам дарује Бог. Чак и Сам Господ се клонио да га опише речима, казавши: А кад дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину… и у онај дан нећете ме питати ништа (Јн.16,13;23).

One Comment

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!