>
Старац Јосиф
Током својих првих монашких година, пре него што је постао свештеник, одлазио је понекад са старцем оцем Никифором у Светог Василија да одрже службу у колиби старца Јосифа (на дан рођења Претече). Тако је отпочело познанство. Будући млад монах, пред старцима је био ћутљив, целомудрен, суздржан. Једанпутзапита старац Јосиф:
– Да ли Јефрем извршава послушање?
– Да, извршава, старче – одговори отац Никифор.
“Тог трена дође ми да паднем доле, да пољубим ноге старца Јосифа, зато што сам коначно чуо нешто духовно”.
Како је говорио, сви су питали: Да ли је паметан нови монах? Да ли је радан? Да ли се хвата рукодеља? Ј Старац Јосиф (у свету Франциско Котис) се родио у Левкеси на Паросу, мало пре него што је свануо двадесети век. У основној школи, учитељица му је била мајка епископа Августина Кантиота која је становала у његовом селу. Као млад отишао је у Атину и радио је неко време као кувар по господским кућама (тамо је и научио вештину кувања), као ситни трговац, други пут као кондуктер у трамвају. Приповедаше Старац да је млади Франциско био толико савестан да је поништавао карте које ужурбани путници не би узели, иако су му платили. А новца је увек било вишка. Био је неустрашив и лављег срца, лако би плануо, али је био и изузетно бистар. Боравак у Атини научио га је шта значи друштво.
У прво време, када је отпочињао монаштво, поделио би сав свој новац, и чинио многе подвиге, који су били неумерени. Старац прича да се некада, желећи да опонаша преподобног Давида Солунског који се подвизавао на једном дрвету лешника, он попе на једну леску у сумрак и отпоче целоноћну молитву. Изгледа да је у неком тренутку заспао. Кад се пробуди, све око њега беше бело а и сам беше прекривен снегом. Ноге, руке замрзнуте и непокретне. “Ох, како ли ћу сада да сиђем!”, мишљаше смејући се својим мукама.
Касније, на Светој Гори, искористио је своју снажну природу да би се до краја подвизавао у монашким врлинама. Није штедео себе, желећи да се посвети умној молитви.
Произведен је за великосхимника на Катунакији, у исихастрији Благовести од стране једног добродушног монаха, старца Јефрема. Кад се упознао и везао за, од тад па занавек пратиоца у подвизавању, старца Арсенија, нису оставили непосећену ни једну пећину на Светој Гори да би достигли оно чему су тежили.
Када га je Старац упознао, отац Јефрем се већ био повукао из великих подвига и живео у Светом Василију, изнад Катунакије, на висини од око 600 метара. Њихова црквица, покривена лимом, била је посвећена Рођењу Светог Јована Претече. Њихове келијице биле удаљене једна од друге ради мира, врло мале, са зидовима цатма[1] од дасака миљаде[2] и блата, и са кровом од лима. Где да се довлачи грађа за зидање, на оне удаљене, пусте и стрме стене? У подножју, врло ниско, мала равна површина солане, а затим тамно плави Егеј. Тамо лебдиш. Камено безводно небеско гнездо. Старац Јефрем (његов старац Јосиф, већ се упокојио Господу) живео је са старцем Арсенијем, монахом Јованом и монахом Атанасијем, који му је био и брат по крви. Живели су дељући дрвене крстиће, које је продавао отац Атанасије обилазећи Свету Гору.
НАПОМЕНЕ:
- Цатмас: зид подигнут од исплетених миљада или закуцаних дрвених дасака, преко којих се премазује креч.
- Миљади: биљка Свете Горе са правим стаблом и лаганог, еластичног дрвета.
