>
Подвиг почетника
1933 када је Старац стигао, затекао је старца Јефрема у поодмаклим годинама, имао је преко осамдесет, а отац Никифор и отац Прокопије су били средњих година. Упознао их је још у Теби, био се везао за њих и зато је и дошао к њима.
Старац Јефрем беше добар али тврд монах. Подређивање младића, образованог и наученог на љубав породице, Евангела, показа од почетка своје потешкоће. Љутио се што га је старац успокојавао док му је исповедао своје помисли, али је у свакодневним стварима био захтеван, строг и подругљив преко мере.
– Не знаш да месиш? Не знаш да месиш? – питао би захтевно старац.
– Бре, зар ће овај да се стара о мени у старости? гунђао би испробавајући.
– И шта си ми дошао да радиш овде? – настављао би, још више повређујући младићеву сујету.
– Благослови, шапутао би смерно Евангелос. Покушаћу да научим.
– Шта ја да радим са науком? – понеки пут би упитао смркнута погледа, додирујући врло осетљиву жицу срца послушника.
“Трпео сам”, говорио је касније Старац, “али, понекад би ме обузела помисао да побегнем: Ја сам завршио гимназију, нисам неотесан као ти. Међутим, суздржао сам се, нисам проговорио.”
А други пут би, наравно, старац заузимао другачији став: “Бре, овај са свиме што зна, ако уђе у библиотеку, тешко нама.” И поносио би се образовањем свога чеда.
До смрти се старац сећао своје почетничке грешке и смејао би се. Међутим, старац Јефрем га је тада страшно изгрдио: “Шта тер. нас. доб!” Викао је разгневљен. “Отвори очи да видиш шта пише у књизи”.
Био је дан пред празник Светих Четрдесет мученика и старац је тражио од почетника да погледа црквену књигу и да му каже шта треба да се поје. Заиста, прва је стихира почињала са “Терпјашче настојашчаја доблествење”, али је у Типику писала скраћеница “тер. нас. доб.”[1]. Још увек се срди старац Јефрем и још увек се смеје отац Јефрем док сликовито описује ову згоду.
Касније га је поучио да након клањања иконама у цркви треба да се, попут свих монаха, три пута поклонио према олтару. На првој Светој Литургији, Евангел је видевши пре себе једног почетника да чини велике метаније, поступио као и он. Тако је заслужио прекор старца Јефрема: “Значи, одабрао си да опонашаш странца почетника а не да послушаш свог старца?” Тако је учећи, трпећи, послушавајући, борећи се са унутрашњим и спољашњим тешкоћама отпочео свој монашки живот. Ионако сви почетници имају своје борбе.
+ + + + +
Једанпут пожеле да види своју тако драгу мајку. Срцe му је говорило:” Да видим своју мајку па да умрем!” Попео се у цркву, стао пред Богородицу на своду, Владичицу ангела, и рекао: “Пресвета, од како сам дошао на Свету Гору, тебе имам за мајку!” Одмах су му из срца нестале помисли што су га узнемиравале.
+ + + + +
Други пут, пак, са оцем Никифором је послом отишао у Свету Ану. Мислећи да по повратку неће јести, . појео је неколико смокава више. Међутим, вративши се у Катунакију, стигли су на вечеру и нормално су јели. Подвижничка савест Евангелова се није смирила, све док није ставио прст у грло и повратио шта је појео. После је све испричао старцу Јефрему.
+ + + + +
У оно су доба стално држали девети час[2]. Као новом, Евангелу је било тешко гладном по цео дан, али се суздржавао да тражи нешто више за себе.
С друге стране, сваки час је трчао до Свете Ане по поврће из баште или да самеље жито. Одлазио је и у манастир Светог Павла да однесе одежде монасима, зато што им је рукодеље тих година било шивење. Ненаучен на телесне напоре, био је у опасности да заради килу. Али, помолио се Светој Параскеви и она га је у сну уверила да нема ништа. Помогао му је и блажени игуман Светог Павла, отац Серафим, дајући му један повез за килу, који је, иако без неке посебне потребе, носио до краја.
+ + + + +
Из доба када је одлазио у Светог Павла, потиче и једна мала повест Старца о снази коју поседује “благослови” (опрости).
Сваки пут кад је одлазио у манастир, пролазио је кроз врт, и баштован га је товарио са различитим поврћем за старце у Катунакији. Игуман, отац Серафим, препоручивао му је опрез: “Чедо моје, са оцем Бенедиктом, вртларем, немој да имаш много посла, зато што је помало тежак човек”.
Једном му је баштован дао неке панталоне на поправку. Када их је вратио поправљене, оставио их је са осталом одећом код игумана. Док је пролазио, као и обично, кроз башту, виде га отац Бенедикт.
– Где су панталоне? – упитао је заповеднички младића Катуњана који је стајао затечен на врху камених степеница које су водиле у башту.
– Оставио сам их код игумана, одговори он помало погођен тоном баштована.
– Бре, зар ти их је игуман дао? – расрди се он. Уморан од пута, младић се није суздржао, већ је, као истински Арванитис, узвратио истом мером.
– Добро, зар ти је далеко игуман да их узмеш? ‘одврати јетко. И додајући уље на ватру настави:
– А да си прави човек, рекао би ми хвала што смо ихпоправили и дао би ми нешто из баште да идем даље на свој посао.
А онај други побесни, и ван себе саже се тражећи рукама камење да би гађао смелог младића. Међутим, он га, Божијом промисли, престиже. Погну се ниско чинећи метанију.
– Благослови, погрешио сам, оче, повика.
“Да сте видели шта се тада догоди” приповеда Старац, дивећи се моћи “благослови”.
– Шта сад да ти радим, шта сад да ти радим, уздисао је омекшан и разоружан.
– Благослови, оче, понављао је младић. Као човеку омакла ми се непотребна реч, опрости ми.
– Хајде, Бог нека ти опрости, рече баштован, и од тад па надаље товарио га је поврћем кад би одлазио.
+ + + + +
Међутим, непријатељ није престао да ратује против монаха почетника, приказујући му тешкоће већим него што су биле и бришући из ума благодат монашког живота. Тако су га саблажњавале некакве ситне ћудљивости стараца и мучиле му душу, жељом да оде из Катунакије. Говорио је да су га пет година нападале те помисли. Једном, док је забринут седео иза колибе, неки монах пролазник га запита шта му је. “Ето, жалостан сам због стања које влада овде”, одговори. “Диме се и други димњаци на Светој Гори”, примети он. “Не, оче” рече младић одлучно. “Богородица ме је овде довела, овде ћу остати до краја”. И уз помоћ Богородице то и успе.
+ + + + +
Старци су били једноставни људи. Млади Евангел је, са жаром младости и тадашњим гимназијским знањем, тражио више. Иза врата келије урезао је оловком један гроб и неколико карактеристичних речи: послушање, трпељивост, молитва… Сваки час у дану и свако место у кући стекли су своју молитву, обично тропаре Светитељима. Тако је покушавао да му ум стално буде заокупљен молитвом. Касније је додао и умиљење. Увек је, а да не буде примећен, или у службама или у рукодељу или другде, неговао сузе. Говорио је касније: “Доспео сам да плачем када бих пожелео и колико бих пожелео. Једном, док је други брат читао у цркви, а ја сам био у умиљењу, видех своју душу да излази, на стене, и да позива сву творевину на славоспев Богу”. “Шта је сад ово? Кога да питам?”, размишљао је. Касније је био поучен од стране старца Јосифа да се подвизава молећи се молитвом: “Господе Исусе Христе, помилуј ме.”
+ + + + +
Када је прошло шест месеци од његовог доласка, старац Јефрем га је послао у пратњи оца Прокопија у Велику Лавру, којој припада Свети Јефрем и читава област Катунакије. Послао га је да начини метанију и узме благослов манастира, да би постао монах. (Обично сваки искушеник треба да постане монах након периода искушеништва од годину дана.) По Божијем домостроју, Манастир даде благослов. Саветовано је, међутим, да се не замонаши у велику схиму, већ само у расу. Тако је четврте недеље Ускршњег поста 1934, на дан Светог Јована Лествичника, Евангел пострижен за монаха расофора и дадоше му име Лонгин.
Старац Јефрем је већ био озбиљно болестан од теше прехладе која се развила у обострану упалу плућа. Лекара у оно доба није било на стенама Катунакије. Тако је, два дана након Лонгиновог пострига, подлегао болести и отишао Господу.
Нови старац Исихастрије постао је јеромонах Никифор који је на празник Светог Јефрема 28.1.1935. произвео монаха Лонгина у великосхимника и назвао га Јефрем, дајући му име монаха који се пре неколико месеци упокојио. Са својим старцем, оцем Никифором, живео је млади монах Јефрем све до септембра 1973
1936. отац Никифор видевши добро послушање, подвижништво и ваљаност монаха Јефрема, одлучи да га начини ђаконом како би га имао за помоћника свештенослужењу. На лето, када је, по обичају, отишао до Тебе, повео је са собом и младог монаха. Рукоположио га је за ђакона епископ Киклада Герман. И видевши га тако високог, озбиљног, настојаше да га рукоположи за свештеника упркос његовој младости.
Двадесетог августа 1936. Старац је постао јеромонах.
НАПОМЕНЕ:
- У оригиналу стоји: “??? ?? ???.” што је скраћеница од “????????, ?? ??????? ????????” (почетне речи стихире на “Господи возвах”). У Типику се налазе само почетне речи ове стихире ради уштеде простора, а у Минеју се налази цела стихира. Послушник је пренео само оно што је прочитао у Типику, скраћеницу која је на грчком звучала као “Донеси то”, па старац то није разумео. Прим. прев.
- Девети: потпуни пост до часа када почиње Вечерње (то је 15 часова).
