СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Сузе
 
Уз молитву – детаље ћеш сам открити, поседује већу силу него када то слушаш од другог – долазе и сузе. А сузе од тебе зависе.
Верујте ми да то са сузама није ништа друго него навика. Ако навикнеш да плачеш, и другог дана ћеш плакати, следећег дана ћеш плакати, и стићи ћеш дотле да кажеш: “Зашто плачем? Не знам”. Да, али знаш ли какво се прочишћење дешава изнутра сузама? Како переш своју кошуљу и мараму сапуном тако је и са сузама у молитви. Унутар тебе се прочишћава, прочишћава, прочишћава и након тога долазиш до виших суза.
Заболеће вас мозак изнутра, зато што су прве сузе “сузе прочишћења”.
Када прође степен “прочишћавајућих”, долазе друге сузе “радоснице”, од којих ће и ваше лице да постане лепо, пролепшаће се, и другог брата ћеш сагледати, у другој лепоти. Мислим на духовну.
Након тога су друге сузе, али то ће свако према свом преживљавању које у себи има, према ревности, према ватрености, срешће их.
 
+ + + + +
 
Негуј сузе. Негуј слике и мисли које ти доносе сузе. Ја сам однеговао слику мртвог тела старог Јосифа када сам га целивао и потом га положили у гроб. Помислио сам да ћу и ја ускоро такав да постанем. Помислио сам да ме можда Бог неће примити и да ми неће опростити и слично.
 
+ + + + +
 
Сузе су између страсти и бестрашћа. Сузе прочишћавају. То су почетничке сузе, сузе покајања. О овоме мислиш: Шта ако одем у пакао? Хоћу ли бити са Христом или ђаволом? А ако будем вечно у паклу? Шта ћу онда да радим?
 
+ + + + +
 
Онда долазе сузе радости. Те сузе су толико слатке да када су навирале, говорио сам: “Боже мој, и у рају ништа друго не желим него да тако плачем”. Те сузе долазе касније.
 
+ + + + +
 
Сузе су храна душе. Као што се и тело, када се храни добром храном, опоравља, тако се и душа храни сузама и опоравља се.
 
+ + + + +
 
Када се молиш, труди се да рониш сузе. После то постаје навика и плачеш током молитве, Када рониш сузе при молитви, било какве сузе, напредујеш. Када сузе престану, назадујеш.
Ја сам се молио светом Јефрему: “Божији светитељу, ти, који си човек суза…” као што каже тропар: “Потоцима твојих суза, бесплодну си пустињу начинио плодном…”, и подарио ми је тако много суза да сам дан и ноћ плакао. И стигао сам дотле да плачем када желим, колико желим и где желим.
Али, ето, сада, је Г. у соби одозго, поред борави Ј. И понекад ме обузимају сузе и каже Г: “Чули смо те како плачеш ноћу”. “Е, па добро, чедо моје, кажем, човек сам грешан, молим Бога да ме помилује али ме обузимају и сузе”. А поред је био и Ј: “Чули смо те, Старче, да си целе ноћи плакао” каже. “Па добро, чеда моја, грешан сам, оплакиваћу”.
 
+ + + + +
 
“Чуј, кажем, не може тако. Ако знам да ме ти чујеш и Ј. ме чује, прекида се жар молитве. Зато ћу отићи на друго место да ме нико не чује, плакаћу колико желим”. Зато што могу и да појем, могу и да… али, како ће ми навирати сузе?
Ако призовеш такве мисли: “Приђите да последњи пут целивамо браћо, упокојеног…”, коликогод да ти је тврдо срце, ако замислиш себе да си у ковчегу и да треба да те сахране, можеш ли а да не заплачеш? Једанпут-двапут, после је немогуће да не заплачеш и стећи ћеш навику да плачеш. Али и Богородици да се молиш.
Дошла ми је помисао: “Ето, видиш како се бориш…”, и одмах су отишле сузе. Зато што сам овај дар који ми је подарио свети Јефрем присвојио као да је то мој труд и нестале су сузе.

Comments are closed.