СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Трпљење
 
Ах, шта сад да вам кажем? Да вам кажем и следеће: нешто што је неприкосновена тајна мога живота, али за вашу љубав, јер сте ви моји сестрићи и братанци.
Ову рану која ми је на нози имам од своје петнаесте године. Испробао сам разне лекове, ништа. Сада када сам остарио, још се више погоршава. Прикован сам за кревет, ја га називам “креветом бола”, зато што да седим као што ви седите, не могу. Слива се крв и рана боли још више. Ако ставиш један јастук и ногу подигнеш мало више, бол попушта. Е, ноћу покушавам тако да олакшам бол.
Али седећи овде, створила ми се циста. Ако размислите о томе, то је већ ужасно. Зато што је….много болно! Како да седиш, бре, чедо моје? Како да седиш? На кревету седиш. Седећеш мало овако, мало десно, мало лево. Трпљење, окренеш се десно. На десној страни седални део те боли, након пола сата почиње да боли. Не боли, пече те, упозорава те да ће рана да се отвори. Окренеш се лево. Поново након пола сата, што седиш улево, поново те пече, боли те, упозорава те да ће рана да се отвори. Ма, овде ће да се отвори рана, удесно ће да се отвори рана, улево ће да се отвори рана, тако испружен док лежиш поново се најављује рана. Е, онда како да седим? Покушавам да легнем на стомак, али можеш ли тако на стомаку да лежиш?
Трпљење, трпљење, трпљење, све док у једном часу нисам издржао и пао у очајање! Очајање је страшно, има укус пакла, укус Геене, да кажемо. Држало ме је шест до седам минута.
У малодушју у коме сам се налазио, својој пратњи ништа нисам говорио. Зачух један тихи глас, танан попут ауре: “Тако те жели Бог”. Са тиме беше као да сам дубоко удахнуо. Е, нека је благословено, кад ме већ тако жели Бог, нека је благословено. Али подај ми и трпљење јер ја сад више не могу да издржим.
Шта да радим, да изађем напоље да одем на операцију? Сви ти говоре да се оперишеш. Међутим, како да изађем? Ја ћу да уђем у кола, поћи ћу, али и у колима те дрмају. Устанем тако очајан и одем до кандила пред Богородичином иконом, а то кандило Богородичино је чудотворно. Узех мало вате и дођох у собу, помазах оно место где је циста. Другог дана поново, трећег дана је све нестало. Богородица је учинила чудо! Сада сатима седим без бола.
И то је као нека потврда књиге Старца Јосифа која казује о трпљењу у жалостима. Трпљење. У читавој се књизи развија то гесло: “истрајавање у жалостима”. Ваш Старац и онај други игуман то разрађују кроз разне детаље.
Да, Покров Богородичин одувек постоји, али га ми не видимо. Видимо га када ћемо да паднемо у хаос, у амбис. Када треба да паднемо, тада видимо Богородичин Покров који нас избавља од пада.
И не само то, већ, трећег дана када су нестали сви болови, нека радост ме је обузела, попут обавештења да је Бог из своје велике љубави, своје немерљиве љубави, објавио њој да ми пода рану доле, на нози. И нисам могао да се наситим захваљивања, благодарења Богу што ми је дао рану. Као пример љубави Његове дао ми је рану на нози. Нисам могао да се наситим, дан и ноћ сам Те славио. Боже бескрајни, Вечни, Бесконачни, мене јадног, нечистог си заволео? Ма шта си видео у мени? Славим Славу, славим Милост, Благост, говорио сам, сада не могу да поновим те речи. Након три дана је престало.
Корисне су жалости, корисне су патње, добре су туге, зна Бог зашто нам их даје. Зато што се тако још више приближавамо Богу са тугама, са патњама. “Господе, у невољи тражише Те” каже (Ис. 26,16). Са тугама Му прилазимо. Бог нам односи туге. “Онај који одлази од искушења, одлази од живота вечног”. Тако јесте.
Човек не треба да очајава, и пада у малодушност због неког неуспеха. Зато што не зна која је воља Божија. Када спознаш вољу Божију, трпиш, али воља Божија није увек слатка, она је и горка! “Зар да не попијем ово?” каже. ,Да не попијем чашу, Петре?”, каже. “Попићу чашу” и назва га Сатаном, “Даље од мене, Сатано, чашу коју ми је дао Отац зар даје не пијем?” (Јов. i8,11). Тако је. Али преко Крста је дошло и Васкрсење. “Гле, дође путем Крста радост целом свету”. Путем Крста.
И свети Хризостом хвали Јова, не за његов претходни живот кад је био милостив, благодаран, када је био гостопримљив, већ за трпљење које је показао у великом искушењу које му је одредио Бог, у страдању, у болести његовој. Та је болест била екцем, све га је тело сврбело и пуштало гној. Ту је више хвалио свети Хризостом Јова. Али “за трпљење Јова чусте” (Јак. 5, и).
 
+ + + + +
 
Јесам ли вам причао да ми је пришла једна игуманија и казала ми:
– Хоћу да се исповедим.
– Ма ја не исповедам ни калуђере, а камоли калуђерице?
– Желим да исповедим своју помисао.
– Е, реци ми своју помисао.
Пошто ми је испричала своје патње – зато што ће увек патње да ти испричају, неће да ти причају о радостима – каза: “Имала сам нешто попут виђења, у коме су горе на брду седели патријарси Аврам, Исак и Јаков. Питала сам:
– Јесте ли ви патријарси?
– Да, казаше, Аврам, Исак и Јаков.
– Да дођем и ја тамо?
– Дођи.
– Куда да прођем?
– Онуда, оним путем.
– Не видим никакав пут.
– Тамо је, потражи га.
– Ма не видим никакав пут.
– Потражи, благословена, потражи па ћеш наћи.
– Али, овај пут је од петнаест сантиметара, како ћу да прођем? Све само грмње и трње. Поцепаћу своје хаљине, прокрвариће ми ноге.
– А, и ми смо одатле прошли и стигли овде горе.
Кроз туге, кроз жалости, кроз крв, човек се успиње на небо. Колима се не иде у Рај. Дај крв и прими дух.
 
+ + + + +
 
Ова игуманија, нећу да наведем њено име, рак, операције, и друго, молећи се угледала је Богородицу на њеном трону. “Прођите, преподобни” каза. Сви преподобни су прошли пред њом као на паради. “Прођите великомученици”.
Игуманија је седела и гледала. На крају је пришла Богородици, начинила метанију и пољубила јој руку, меку попут плиша. Богородица јој рече: “Трпљење, трпљење, трпљење”. У том тренутку се пробудила. Дакле, ако желиш да будеш ученик или ученица Христова, попећеш се и ти на Крст.
 
+ + + + +
 
Помиловање ниједан светитељ није затражио од Бога, већ трпљење. Ако истрпиш, имаћеш бар малу плату, а ако будеш имао помиловање, немаш ништа. Плате немаш.
 
+ + + + +
 
Имао сам сестру од тетке која је померила памећу. Умрла је, отприлике, двадесет година након тога. Верујте ми, видео сам је међу анђелима, заједно са анђелима је славила Свету Тројицу! Је ли чујете? Мало трпљења које је показала у тузи, у патњи. Имала је нешто попут парализе и није могла ни о себи да се стара. А то трпљење које је показала у овом искушењу, које јој је наравно Бог дао, уврстило је у анђелске редове. Василија, казах, такве си се славе удостојила! Славила је са анђелима Свету Тројицу.

Comments are closed.