>
Божија благодат
Божија благодат је једна али према мери свакога од нас се појављује, делује, види. Да, види! Ах, како се радујеш када видиш и осећаш Божију благодат! “Рекох: богови сте и синови вишњег сви” (Пс. 82, 6).
+ + + + +
О! Благодат, благодат! Дођи код нас, дођи брзо, дођи. Колико се мења човек и какав мученик постаје када га осени Божија благодат! Божија благодат је створила мученике не само да осећају болове свога мучеништва, већ и да се радују што страдају за Христа. “Јер тебе ради усмрћују нас сав дан; сматрају нас као овце за клање” (Пс 43, 23). Јасно је да осећаш, а друго да читаш или да говориш о Божијој благодати.
Мотовилов, ученик светог Серафима Саровског, није могао да види лице светитеља од силног сијања Божије благодати на њему. Зато и синови Израиља нису могли да гледају лице пророка Мојсија када је сишао са Синајске горе, држећи две богоисклесане плоче Закона, већ је био приморан да га покрије.
+ + + + +
Много сам се пута питао зашто су свети Оци, када су доживели откровење дигли руке високо. Нисам могао да појмим. Када је дошло време, тада сам схватио.
Не можеш, оче, да владаш собом када дође ова благодат, не можеш. Али ја никада нисам дигао руке високо према небу. Духовно сам подизао много пута. Као син према Оцу.
Не можеш да владаш собом. Када те преплави благодат, тада се и ти губиш. Када се повуче благодат, тада те хвата дрхтавица. Где сам отишао!
+ + + + +
Једном сам сакупљао лешнике у нашем крају, и прошао је авион. Наше место је у долини, између два брда. Бука авиона је дошла као мелодија, као музика. Оде моја душа да дочека Женика. Као што пише у Апостолу: “А потом ми живи који останемо, бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити” (1 Сол. 4,17). Тако путем искуства схватиш делимично, потпуно не можеш да појмиш. Зато каже Апостол: Бићемо узнесени.
Тако нешто не изазиваш ти сам, долази ти само по себи. Једно је да то проучаваш, и пишеш о томе, а друго је када дође само од себе.
Начинио сам метаније. Долази помисао: “Тамо где си начинио метаније тамо су ноге Христове”. Падам и целивам тле где је газио Христос, целивам и грлим земљу где је корачао Христос. Само од себе долази. Не изазиваш ти, само по себи долази. То је благодат, брате мој.
+ + + + +
Не могу себе да обуздам. Због тога говорим. Као мрав када нађе храну па обавештава цео мравињак и долазе многи мрави да поједу ту храну. Као што и свети Хризостом говори: “Теле је угојено, трпеза је препуна, нико да не оде гладан” (Ускршња реч). Тако и ја, не могу да се обуздам. Дакле, то што сам пронашао дођите да једете, овде је благо!
+ + + + +
Када се приближиш неком духовном човеку, узимаш. Узимаш.
+ + + + +
Благодат се предаје путем молитве или се на даљину предаје благодат. И ако ми се деси нека лепа молитва, кажем: Старац се моли за мене. Тако осећам.
+ + + + +
Благодат долази и на овај начин: када сам ја, оче, заспао, видех пред собом шестокрилог, или је био многооки, не знам. Тако, тап, и пољубих га. Када сам то причао Старцу, каза ми: “Не, чедо моје, није то било многооко или шестокрило горе на Небу. Благодат долази на тај начин”.
+ + + + +
Јуче, прекјуче очитали смо Вечерње Преображења. Тамо где Бог каже пророку Илији: “И гле, Господ пролажаше, а пред Господом, велик и јак вјетар, који брда разваљиваше и стијене разламаше, али Господ не бјеше у вјетру”. Онда каже: “а иза вјетра дође трус, али Господ не беше у трусу” а после “Дође огањ; али Господ не беше у огњу.” и “А иза огња дође глас тих и танак”. Ту беше Бог (l Књига о Царевима 19,1112). У провидној аури коју само ноћу може човек да види ако зажели, Бог да му то покаже. Дању не може да ужива у томе, зато што дању има много помисли у себи. Ноћу у томе ужива.
+ + + + +
Када дође благодат заборављаш и туге и патње, све ти једно. Када дође туга, заборављаш благодат и кажеш Бог ме је оставио, ја сам за пакао. Кад се вратиш на прво, заборављаш друго. То вежба човека у смирењу. “Не ја, него благодат Божија која је са мном” (l Кор. 15, 10).
+ + + + +
Много сам пута отишао у цркву, у Олтар. Бог је ту. Обавести те, да кажемо. Кад је старац служио, ја нисам: или он или ја. Цела црква је била зароњена у сладост, у мед. Старац је служио, а ја сам осећао благодат.
+ + + + +
Кад ми је екцем био у пуном јеку, нисам могао да седим већ само да лежим. Ако је била зима, прекрио бих се јорганом и читао правило. Овако да седим нисам могао, усправан нисам могао да седим. Тако се и ово отворило, оставио сам Литургију, не могу, боли ме, много ме боли.
Лежећи тако наиђе нека радост у мени, велика радост, никада у свом животу нисам толику радост осетио. Радост расте, расте и једна светлост у мени и једна светлост споља, постадох и ја сав као светлост.
Богородице моја, видећу сада неког анђела, видећу Богородицу, угледаћу неко Богојављење, казах, толика радост.
Касније, тако, мало-помало, смањи се и угаси. Е, заврши се и то и сан ме опхрва. Сањао сам да гледам параду царске породице. Седео сам на једној платформи и видим како пролазе отворени аутомобили и сваки принц има своју породицу. Ја сиромашак, калуђер пустињак, да се удостојим да видим такве ствари!
Прођоше три-четири породице, након тога се створи нека светлост с неба и каза: Долази цар. Тада се пробудих. Ах, рекох, Цара нисам угледао! Принчеве сам видео, али принчеви нису ништа наспрам Цара.
+ + + + +
Старац Јосиф нам је говорио да ако одемо у неку кућу, и налазимо се у духовном стању, можемо да одредимо какав дух влада у тој кући. Да ли, на пример, постоји дух отимачине или лажи или новца. То што нам је говорио делимично смо схватили. Шта мисли Старац под тим, да одеш у неку кућу и да схватиш какав дух влада? Не, немогуће ти изгледа, чак и нелогично. Па ипак, тако је.
Отишао сам једног дана да служим код старог Јосифа. Чим сам ушао у његову келију, одмах рекох: “Старче, шта се дешава овде унутра?” “Шта је?” каза ми.
“Нешто као да ми намеће тишину, Старче”. Одмах се у мојој души створио такав осећај, као да ме обавештава да овде унутра влада тишина.
“Да ти кажем” рече стари Јосиф. “Сада током Великог Поста, у суботу ћемо да служимо Литургију, причестићемо се, јешћемо и причаћемо отац Арсеније и ја до недеље увече. У недељу увече ћемо да начинимо метанију један другом. Током читаве седмице даље нећемо говорити. Споразумеваћемо се само знацима. Доћи ћеш ти у суботу да се причестимо и тада ћемо проговорити”.
Тада сам схватио из сопственог искуства оно што нам је говорио старац Јосиф.
+ + + + +
Колико је сладак Исус! Сав је срећа, сав је љубав, сав мир, сав спокој, сав смирење, сав превелика радост, сав кликтање. Колико је сладак Исус!
+ + + + +
Благодат се одржава скрушеношћу и захваљивањем Богу.
“Нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих” (Лк. 15,19).
Стварно је тужно да велико благо које смо примили на светом Крштењу, дакле усвајање, и то имамо, према Апостолу (2 Ко 4, 7) у земљаним судовима, и да га негирамо и због тога се лако олењимо, лако постајемо незаинтересовани, олако презремо, једном речју, олако паднемо.
Блажен је онај који је примио благодат и умро са њом. Још је блаженији онај који је поживео, увећао је и након тога уснуо.
+ + + + +
Сањао сам да сам отишао у село где сам рођен. И нисам отишао у своју родну кућу већ сам отишао у цркву. Ушао сам у цркву и Олтар. Тамо сам видео суд за крштавање у коме сам се крстио, тамо где је дошла благодат. Клекнуо сам, целивао га, целивао и целивао кроз обилне сузе.
