>
Расејаност – Сабраност
У једном манастиру, не желим да га именујем, свештеник је кадио. Када је стигао до старешине, није га окадио. Старешина, кад је овај наставио даље, упита га:
– Оче, зашто ме ниси окадио?
– Старче, благослови, нисам те видео у стасидију. Остали, који су чули расправу старешине и свештеника, казаше:
– Оче, свештеник је прозорљив, зна шта прича. Размишљао је, размишљао…
– У праву је свештеник, рече, зато што нисам био овде, него на једном метоху.
Његове помисли. Видите ли шта су помисли?
Свети Нектарије Егински, једној жени која беше искушеница, каза: “Чедо моје, имамо пет до десет овчица, води их на испашу”.
– Нека је благословено. Прошло је дан-два.
– Старче, обузимају ме помисли. Ја сам дошла да постанем калуђерица, нисам дошла да постанем чобаница.
– Чедо моје, када кадим, ја видим тебе у стасидију.
Калуђерица, иако је била на испаши, у мислима је била у цркви, њене су помисли били у молитви тако да је светитељ видео унутра.
+ + + + +
Помисао ти суди. Од помисли се задужујемо и од помисли се побољшавамо. Калуђер нема дело, има помисао. Ако је твоја помисао отишла ка злу, одговоран си. Рећи ћеш: Али помисао човекова не може да се заустави. Добро, али, када одлута, прибери је поново.
+ + + + +
Мислим, не сећам се тачно, да сам већ сахранио мог Старца. И дође један Старац одозго из Керасије и каза: “Док сам стигао довде, три пута сам очитао Акатист Богородици”.
Видите како се боре оци! Како се подвизавају!
