СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Послушање
 
Једна калуђерица ми је писала: Старче, чујемо даће доћи Турци и не знамо шта да радимо.
Чуј, дете моје, кажем јој, немаш послушања. Јер да имаш послушања тада би казала: “Шта је мене брига? Шта ми каже Игуманија то ћу прихватити а мене није брига”. То је послушање. Али то што се бојиш, значи да имаш своју вољу.
 
+ + + + +
 
Знате врло добро да је наш Старац (Јосиф) био врхунски тиховатељ и у умној молитви. Па ипак нам није предао као прво тиховање или умну молитву, већ нам је предао послушање, општежиће!
 
+ + + + +
 
Ако проучите књиге светих Отаца видећете да су се многи посветили а да се нису трудили, одрицали, и прошли подвижничке борбе. Али су изабрали послушање.
 
+ + + + +
 
Послушање доводи човека не само у бестрастност телесну већ и духовну.
 
+ + + + +
 
Погодили сте одакле почиње послушање. Од Тројичног Бога. Христос каже: “Дошао сам не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме је послао” (Јн 6, 38). Због тога онај који чини послушање, постаје подражавалац Христа.
 
+ + + + +
 
Уверио сам се искуством да је послушање веће од молитве.
 
+ + + + +
 
Желиш ли да стекнеш молитву? Желиш ли да када кажеш “Господе Исусе Христе” теку потоци суза из твојих очију? Желиш ли да живиш живот анђеоски? “Благослови”, “Нека је благословено”. Послушање.
 
+ + + + +
 
Велика борба човека је да не поверује својим помислима. Ето, Старац је одсутан, упитај брата и шта ти каже послушај. Није мала борба да бациш себе доле, није мала борба. Али другачије није могуће. Ако желиш да следиш калуђерски закон, на томе ћеш стајати.
 
+ + + + +
 
Неке калуђерице су запитале и оца Герасима, Химнографа.
– Оче Герасиме, шта је то слепа послушност?
Казаћу вам. Игуманија је рекла: Евпраксија, донеси једну чашу воде. Донела си. Пролиј је. Пролила си. Зашто си пролила воду? Благословите. Немој да се оправдаваш: па зар ми ниси рекла да пролијем воду? Не тако. Благослови – то је слепа послушност.
Ако не чиниш слепу послушност, не успињеш се духовним степеницама. Видиш како је овај Старац рекао? То је слепа послушност, да не оправдаваш себе. Не само у односу на Старца, већ и у оносу на брата да не оправдаваш самог себе, већ увек да држиш себе нижим од других.
 
+ + + + +
 
Онај који чини послушање своме Старцу, подражава Христа Који је чинио послушање Своме Оцу. Бог је онда обавезан да благослови оног који Га подражава.
 
+ + + + +
 
Пре него што затражите нешто од Старца, припремите се у мислима. Ако вас услиши: “Нека је благословено”, ако вас не услиши опет: “Нека је благословено”. Немојте се мислима припремити да ће вас Старац услишити, јер ако вас не услиши, спотаћи ћете се.
 
+ + + + +
 
Много пута и ми као Старци можемо да начинимо грешку. Теби који ћеш послушати, изаћи ће на добро, неће ти изаћи на зло! Никада послушање не излази на зло зато што подражаваш Христа.
 
+ + + + +
 
Вршио си послушање, отићи ћеш у рај, ниси извршавао послушање, можеш да чиниш умну молитву, можеш да се причешћујеш, можеш да служиш, упућен си ка паклу. И Адам, али и пророк Јелисеј, и Гијезије потврђују да Бог више воли послушање него остале врлине. И остале врлине саучествују, али као што делује послушање не делују остале врлине. Зато се више старајте о послушању.
 
+ + + + +
 
Од нас зависи да ли ово светло које имамо у себи, дакле благодат, можемо да повећамо или смањимо. Ако је сада пет степена, сутра можемо да начинимо десет, тридесет, педесет, сто. Од нас зависи, од нашег одрицања, убеђености, побожности, поштовања које ћемо показати према Старцу. Од послушања које ћемо имати према Старцу ово се светло појачава. И не само према Старцу већ и међусобно нека влада послушање.
 
+ + + + +
 
Блажен је онај брат који, пре него што Старац или брат проговоре, каже: “Нека је благословено”. Рекао ти је брат: “Дођи, оче, овамо да ми помогнеш”. “Нека је благословено”. Следи овај пут да видиш шта ћеш осетити у себи. Какав спокој ћеш осетити! Док: “Сачекај пет минута и долазим”…
 
+ + + + +
 
Да вам испричам један случај који се мени десио: то бива када се човек ослања на свој разум, свој суд и не одлази да пита другог.
У Каруљи се налазио један брат и каже ми: “Оче Јефреме, болестан сам и дођи да ме причестиш”.
Имам малу кутијицу која се попут ове кутијице браон боје, чврсто затвара. Као и крст, стављам је овде на груди и идем доле да причешћујем. Када свештеник сече делове, узима један мали део попут сочива и ставља га у свету кашичицу и у Свету Крв и тако је обоји. И буде обојена – Тело и Крв – и одлазиш након тога и причешћујеш брата који ти је тражио.
Служио сам Литургију. Када сам завршио, ја сам се причестио и заборавио да извадим један део са светог диска, да га ставим у хлебоносник и да га обојим. Заборавио сам. Ето, и ја сам човек, заборављам. “Брате, стрпи се мало, ја сам заборавио”.
Обавештавам га да ћу тог и тог дана служити поново, али ћу бити доле у Каруљи. Служићу, и оданде ћу доћи да те причестим. Каже: “Понеси са собом хлебоносник. Ако ме видиш у цркви, причестићу се. Ако ме не видиш, доћи ћеш да ме причестиш у мојој кући”. “Нека је благословено”.
Оче Јефреме, обрати пажњу јер немаш много памети. Дакле, на антиминс стављам артофорио – кутијицу у коју ћу ставити честицу – да је гледам. Завршавам, она тамо, отпуштам. Поново сам заборавио! Бре, шта је ово? Какво је ово зло што ме је снашло? “Брате, опрости ми, поново сам заборавио. Отићи ћу горе да служим и поново ћу доћи у Каруљу да те причестим. Казнићу самог себе чинећи напор да поново силазим зато што сам памет изгубио”.
Одем, дакле, ставим артофорио на антиминс да га видим. Видим артофорио, стављам тамо, отпуштам и ништа. Господе, шта је ово са мном? Некаје благословено, кажем. Спуштам артофорио где имамо суве честице. Осушили смо их на Велики Четвртак. Спуштам, простирем антиминс и отварам кутијицу и стављам кашичицу одоздо да узмем једну честицу. Стављам кашичицу одоздо не подиже се свети Хлеб! Упирем! Не подиже се! Ма шта се дешава? Одскочи свети Хлеб, срећом да је пао на антиминс. Још мало па би пао доле. Уплашио сам се, препао. Можда су се честице залепиле за сунђер. (Сунђером се зове морски сунђер, који је од пресовања постао округао, тврд као камен, и на њега стављамо честице. Јер где год да их ставиш, упијају влагу). Одем до честица, честице се померају! А! Брат има препреку! Због тога заборављам ја који служим. Добро. Узимам артофорио, силазим доле. Причестио сам га.
Кажем: – Старче, желим да ти кажем једну мисао, и као брат, и још више као духовник.
– Шта хоћеш да ми кажеш?
– Да се потпуно исповедиш .
– Три пута сам се исповедио, одговори преко.
– Слушај, брате, можда си нешто и заборавио.
– Не, каже, нисам заборавио, три пута сам се исповедио.
Нисам могао да поднесем да тако говори! Кажем му: тамо горе, где је отишао отац Пајсије, био је један Влах и дође час да умре; није испуштао душу, само је гледао ђавола. Онај који га је служио каза му:
– Видиш ли ђавола?
– Да, ђавола.
– Оче, имаш неисповеђен грех. Упитај ђавола који грех имаш.
– Марија ме присиљава. (Ухватио се у коштац са Богородицом, ђаволи је називају Маријом.) Не могу…
Беше ожењен и сва деца која су се рађала, сва су умирала. И на крају, код последњег, оде до неког мага и он му начини магију, а то није био исповедио. На то га је подсетио ђаво. Сада га је исповедио и након тога уснуо.
– Дакле, човек си, оче, нешто си заборавио.
– Оче, ово и ово се дешава. Знаш ли шта ми говори помисао?
– Шта ти говори?
 
– Да узимаш један комад хлеба, стављаш мало вина и долазиш да ме причестиш.
– Сачувај ме, Боже! Зашто бих то чинио? Добро, тебе могу да не поштујем, да те не волим, али труд који чиним да из своје куће долазим доле, да бих те причестио хлебом…
Поверовао је својој помисли. И ето резултата, тако да није достојан да се причести!
Због тога, нека нико не поверује својој помисли. Послушање. На место свог мозга стављам мозак свога Старца. То је послушање.
 
+ + + + +
 
То је послушање, да отераш своју помисао, себе, и да послушаш то што ће ти рећи Старац.
 
+ + + + +
 
Монах: Испричаћу нешто што се мени овде десило. Када се перу чаршави из конака, након Повечерја, простиремо их и после их скупљамо. Ја сам од оних што скупљају чаршаве који су се осушили на балкону. Када сам отишао увече да скупим чаршаве, не могу после тога да спавам, расаним се и помало изгубим од свог реда. И жао ми је.
Старац: (Није схватио) А за …?
Монах: Дакле, извршим радо послушање. Радо одем и сакупљам чаршаве, али знам да нећу моћи одмах да заспим, а устаћу рано, да бих очитао цело правило. И жао ми је. Та туга, како се лечи?
Старац: Лечи се, тако што се не пркоси корену послушања. Ја не гледам да ли ћу се молити него да ли ћу извршити послушање. Казало ти је братство да покупиш чаршаве. Нека је благословено. Када будеш отишао да се помолиш подаће ти Бог за ово самоодрицање и послушање које си извршио двоструку благодат. Ако си се молио, рецимо, ноћу три сата, проналазио си радост, рецимо, три степена. Сада пошто си смањио часове молитве мислиш да нећеш уживати у молитви? Још ћеш више да уживаш. Јер си поставио темељ калуђерског живота, калуђерског закона. Дошли смо овде да бисмо чинили послушање а не да се молимо. Послушање.
Монах: Верујем у то, али некаква опрезност ми квари све.
Старац: Ту ћеш да победиш самог себе. Да победиш самог себе.
 
+ + + + +
 
Тих дана је био пророк Јелисеј. Приликом примања пророчког дара пророку Исаији беше наређено да оде да помаже Јелисеја за пророка, а после је пророк Јелисеј као наследника требало да остави Гијезија. Али, да ли је Гијезије извршио послушање? Није.
Када је дошао Неман Сиријац, – ви знате ову причу (2 књига о Царевима, гл. 5) – пророк му је рекао:
– Иди и окупај се седам пута у Јордану, – а ни погледао га није, иди и окупај се, каже.
– Узми новац, – каже му Неман.
– Немам потребе за новцем, не продајем благодат за новац, иди и окупај се.
Када је отишао Неман, Гијезије отрча за њим и рече му:
– Старац ме је послао да ми даш нешто одеће.
– Узми.
– И злата.
– Узми и злато.
– И грожђе.
– Узми и грожђе.
Неман оде, а Гијезије се врати свом Старцу. Оно што је узео сакрио је да Старац не види. Толико је памети имао да је мислио да ће да се сакрије од пророка.
– Где си био?
– На том месту.
– Шта си радио?
– Ето, имао сам посла.
Да ли је рекао истину? Прву је издају починио, када је рекао лаж Неману. Када га је Старац питао где је био, поново је слагао. Пророк му је казао да је био тамо одакле је узимао одећу. И три пута га је позвао пророк на покајање. Гијезије није рекао: “Старче, благослови, опрости ми, повукло ме је искушење.” Не, није рекао. “Е, тада, – каже, узми и губу од Немана.”
Шта је добио Гијезије? И пророчки дар је изгубио, и здравље је изгубио. Од какве су му користи били виногради и њиве? Када је човек здрав, свему се радује, када је болестан, не жели ништа – болестан сам, ништа ме не радује, зато што сам болестан. И губу је стекао и здравље изгубио и пророка је изгубио. А шта је наследио? Вели се “губа Гијезијева”. Не Неманова, Гијезијева губа.
 
+ + + + +
 
У нашој кући је отац Гедеон који има Арханђеле. Тамо је пре Гедеона боравио један послушник који је највероватније отишао да се брине о болесним старцима. Он је био ожењен, и пошто је имао демона, жена га је оставила; отишао је у Дафни код Атине и на крају је завршио на Светој Гори. Каже, барем да одем да спасем своју душу, да извршавам послушање.
Док је извршавао послушање старцима, није се појављивао демон. Ноћу је одлазио доле у солане да сакупи мало соли, коју би мењао за лук, кромпир или пасуљ. И ништа му се није десило. Међутим, када му је његова сестра послала из Америке сто долара, ставио их је себи у џеп. Идиоритмија! Одмах се појавио демон.
И он нам је причао шта му је говорио демон: “Шта каже Христос? Овај се род изгони само молитвом и постом (Мат 17, 21). Овде са старцима једеш и пијеш, и мислиш да ћу ја да изађем из тебе?!” Циљ демона је био да га истргне из послушања да би после тога управљао њиме како жели. “Иди доле у солане пости и тада ћу да изађем”.
Није то смерао демон. Хтео је да га доведе до очајања и да га сурва у море. Да изврши самоубиство. Одакле почиње демон? Од Јеванђеља. Да, али где завршава? На крају је успео да га одведе у свет. А онда је дошао отац Гедеон.
 
+ + + + +
 
Наведите ми једног човека који није као послушник напустио ни покајање ни манастир ни свога Старца, а да није постао Старац!
 
+ + + + +
 
“Царство Небеско на силу се узима и подвижници га задобијају” (Мат. li, 12). Није рекао наслеђују него задобијају. Ако не примораваш самог себе, нећеш победити. “Лењивац послан на пут говори: лав је на путу и на трговима су разбојници” (Приче Сол. 26, 13). Тако је. Нити напред иде нити се натраг враћа. Зато што је лењивац. Ако хоћеш да пронађеш духовност, приморавај самог себе. Прво у послушању.
 
+ + + + + +
 
У Светој Ани живео је један Старац са својим послушником који је често чинио непослушање. Једном је било навечерје празника Велике Госпојине. “Старче, рече послушник, отићи ћу да уловим рибу, зато што је Богородичин празник сутра. Шта ћемо да једемо?” “Чедо моје, каже му Старац, ови наши суседи су риболовци. Сатима су ловили и нису уловили рибе. Да је желела Богородица да једемо рибу, уловили би и нама би донели. Немој да идеш у риболов”. “Не, Старче, – поново ће послушник, – ја ћу да идем у риболов”. “Немој да идеш”, понови Старац. “Не, ићи ћу”, рече послушник и оде…
Старац тада размишља да му се послушник налази у преступу и да му се зато може десити неко велико искушење. Може се рецимо оклизнути и пасти у море. Због тога улази у келију и моли се уз бројанице за свог послушника.
Послушник одлази до мора. Баца удицу. Нешто је загризло. Повлачи снажно. Излази тада један црнац са дивљим погледом спреман да се баци на монаха! Али нека невидљива сила га је држала. Он уплашен одлази. Ђаво га прати, све до Свете Ане, до његове келије… Каже му тада ђаво: “Бре, калуђеру, шта да ти радим кад од часа како си отишао Старац се уз бројанице моли за тебе? Иначе бих те удавио у мору! У мору бих те удавио!” Ето, шта чини непослушање.
 
+ + + + +
 
Сећам се, док је живео Старац Никифор, осуђивао сам га због нечега. Отишао сам увече да се помолим. Видим “зид”, не могу да наставим са молитвом… Господе Исусе… Господе Исусе…не иде! Негде сам сагрешио, помислим, починио сам неки грех. Претходног дана куда сам ишао, шта сам говорио, шта сам радио? Да, осудио сам свог Старца!
Следећег дана је била недеља и требало је да служим. Шта да радим сада? Молитва: “Боже мој, опрости ми што сам осудио свог Старца, погрешио сам, тражим опроштај”. Ништа! “Добро, зар за мене не постоји опроштај? Не постоји “благослови”?” Ништа! “Па Петар те се одрекао три пута, Господе, и опростио си му. Ја те се нисам одрекао. Осудио сам свог Старца. Сада и ја чиним метанију, покајао сам се што сам осудио и тражим опроштај”. Ништа!…
Поново почнем молитву са бројаницама. Молитва не напредује! Почео сам да плачем, сузе су текле потоком. “Боже мој, Боже мој! Зар не постоји за мене “благослови”? Бог си милосрђа и милости а зашто мени не опростиш? И света Марија Египћанка када се покајала опростио си јој. И новомученици који су постали Турци, опростио си им и помиловао их. Зар за мене не постоји милост, зар не постоји опроштај?”
Три сата су тако прошла. Прочитао сам читаву службу недељну у сузама. На крају осетим неки мир, неку сладост, неку радост у себи. Тада је почела да тече и молитва: “Господе Исусе Христе, помилуј ме… Господе Исусе Христе, помилуј ме…” а… у реду, и тако сам отишао на Литургију.
Није толико страшно да осудиш неког странца, колико да осудиш свог Старца! Тешко теби! Осудио си самог Бога!
Једном су донели џак са кромпиром, доле у наш магацин у луци. Један послушник почетник кога сам имао (сада није у мом братству), рече да је уморан и није хтео да оде да га донесе. Тада сам ја отишао. Када сам стигао доле, био је тамо заустављен један чамац. Дао сам им знак и пришла су два господина који су били у њему. Били су професори Универзитета. “Старче, ви сте монаси стварно блажени зато што верно живите хришћански живот”.
Када сам се вратио у келију испричам послушнику тај догађај са професорима. Тада он каза са много безобразлука: “Да, а одавде их тераш када долазе. Доле, међутим, чим сиђеш сам, изазиваш их”. “Шта да радим, чедо моје, тако се десило и тако сам поступио оног часа. Сада, хајде да одемо да се уз бројанице помолимо у нашим келијама. Хајде да се сат времена помолимо”.
Кад смо завршили, дошао је и питао ме: “Колико си молитава уз бројанице очитао?” “Толико”, одговорих. Само толико за сат времена? Ја сам очитао много више, и могао сам да очитам и још”. Дрско је говорио а ја сам ћутао. Отишао сам растужен у своју келију, само што нисам заплакао због понашања овог детета.
Оде мој послушник на спавање. Међутим, где да заспи! Јака демонска сила. Дође преплашен у моју келију и каза ми: “Старче, то и то ми се дешава. Спаси ме!”. Тад сам му рекао: “То се дешава када се неко понаша ружно према своме старцу и жалости га”. Прочитао сам му тада и једну молитву и све је нестало, сва демонска сила. Након тога је отишао и спавао миран.
 
+ + + + +
 
Након много година долази послушност уз расуђивање, али ви у овим годинама треба да имате слепу послушност.
Видиш шта каже свети Јован Лествичник? Оде Старац код једног почетника; оде и код једног другог који је био десет, петнаест година калуђер. Каза почетнику:
– Певај.
– Нека је благословено, певаћу.
– Певај, каза и другоме.
– Благослови, одговори он.
Обојица су добро поступила. Не сматра се преступом то што је урадио други калуђер. Првоме би било непослушање да је тако поступио, зато што је још увек био искушеник. Искушеник треба да прође кроз жрвањ путем беспоговорног послушања. Ништа – нека је благословено.
Када прођу десет до петнаест година, тада долази послушност са расуђивањем. Такав је ток беспоговорне послушности.
 
+ + + + +
 
Једном видех неког послушника да саветује другог пред Старцем. Заиста, какво непоштовање!
 
+ + + + +
 
Христос се прво, ако си приметио, помоли Оцу а онда чини чуда.

Comments are closed.