СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
ПОРЕКЛО – МЛАДАЛАЧКЕ ГОДИНЕ
 
“Мoји родитељи беху сиромашни сељаци”, исповедао је Старац. “Мој отац је имао неколико малих њива које је сејао једном годишње. Каква је корист од тога? Понекад би имао жетву, понекад би само семе извукао. Због нашег школовања, да бисмо Нондас и ја завршили гимназију, осиромашио је. Кад сам отишао на Свету Гору, беше већ задужен и у тешкоћама”.
Старчеви родитељи живели су у Амбелохорију код Тебе, где је и он рођен 6.12.1912, на дан Светог Николе. Била је то патријархална породица: поштован и изузетно строг деда поп Никита, сеоски свештеник, попадија, отац Старчев Јоанис, мати његова Викторија са децом – Епаминондом, Евангелом (световно име Старца), Елени и Харалампијем, и остала деца поп Никите, тројица синова и две кћери.
Старац се родио у време када његов отац беше у Балканским ратовима. Учествовао је у ослобођењу Солуна под вођством наследника Константина. Међутим, простодушну Викторију, која је под срцем носила будућег оца Јефрема, мучиле су “помисли сумње”.
Поред свекра и свекрве који је нису прихватали, са мужем који је био у рату не знајући када ће и да ли ће да се врати и Епаминондом од две године у наручју, размишљала је: “Шта ће ми ово дете?” И није пазила на плод док је радила.
Добродушна Викторија је касније, сазнавши за његово духовно уздизање на Светој Гори, плакала и говорила сама себи: “Ја сам, безумна, тада желела да ово дете умре, а оно ће својим животом и својим молитвама да спасе и мене”. И молила је Бога, молитвама њеног детета, да јој опрости и да и њу удостоји монашке анђеоске схиме.
Своје детињство Старац је провео у Амбелохорију. Да би олакшали школовање своје деце, већ у првим разредима основне школе, његови су родитељи напустили село и очеве родитеље, и настанили се у Теби.
Евангел је 1930. завршио шесторазредну гимназију. Био је добар ученик, чедан и исправан младић, послушан својим родитељима и трпељив у тешкоћама. Навикнут да одлази у оближњу цркву Богородице, рано се упознао са монасима и монахињама који су долазили из Тебе. Тако је једном приликом упознао и своје будуће Старце, старца Јефрема и оца Никифора који су, будући из Тебе, посећивали свој родни град.
Научио је да се исповеда и да обавља своје молитвено правило које му је наложио духовник: метаније, бројанице, читање духовних књига. Његов скоро десет година млађи брат Харалампије (сада пуковник у мировнини), приповеда да се ноћу често будио од звука Евангелових бројаница које су ударале о под док је чинио метаније. А он би, умирујући буновног малишана, говорио: “У поноћ су, Лами, небеса отворена.”
Једном, док је био ученик у гимназији, кренувши од куће да би радио тест из математике, из неког разлога је ражалостио мајку и отишао без њеног благослова. Решио је задатак и добио резултат 12/4. Шапатом је упитао своје другове у разреду и рекоше му да је резултат 3. Упркос његовим напорима да пронађе грешку, није успео. На крају је предао лист помало огорчен. Излазећи у предворје схвати колико је грешка била ситна, да није упростио разломак. Овај догађај је приповедао често, наглашавајући колико велики значај има за децу благослов њихових родитеља.
Породица је умногоме помогла духовни развој Евангела. Његов отац беше човек строгог морала, частан, вредан, добар домаћин, човек који би се ближњем нашао у невољи. Био је оштар и нервозног карактера. Својoј деци је уливао страх. Па ипак, истовремено беше исправан, једноставан и добар, уливајући људима око себе осећај сигурности и поверења. Иако је био много година појац за левом певницом у цркви, нису му се допадале честе Евангелове посете манастирима. Али на крају беше удостојен да и сам постане монах у Катунакији, покрај свога чеда.
А мајка му беше богатог срца, пуна љубави и доброте према својој деци, али и према целом свету. Душа велике трпељивости и стрпљивости. Успела је да живи са старим поп-Никитом, својим свекром, и да се брине о њему у старости. Добила је благослов на његовој самрти, једина од свих окупљених рођака. Пошто беше парализован, позва је к себи знаком – јер није могао да говори – стеже јој руку и ганут показа прстом ка небу. Није је благословио толике године, а тада доби његов благослов за све претходне.
Беше врло широке руке при милостињи. Увек би изнова долазили и тражили помоћ од ње. Понеки пут би господин Јанис одбијао некога: “Човече, и јуче си био, хајде, иди одавде.” И Викторија би, испраћајући га, говорiла: “Добро ти каже, господин Јанис”, а истовремеnо би му кришом нешто стављала у руку. Годинама је молила Богородицу и њене унуке су је слушале како шапуће: “Богородице моја, ја сам једна грешна жена, али молим те, ако желиш, начини ме монахињом”. Заиста, Богородица је удостојила анђеоске схиме, мало пре смрти.
Са свим тим духовним богатством и образовањем кренуо је Евангел након гимназије да створи себи живот. Али, сусрео се са непремостивим тешкоћама. На почетку је полагао испит да постане поштар. Изгледа да је била потребна веза коју он није имао, па није успео. Карактеристична је белешка на позадини једне фотографије коју је послао у оно доба свом старијем брату:
“Кандидат школе Т.Т.Т. Евангелос Јоаниса Папаникитас. Година 18. Горчине – страдања – бриге. Није успео 25.10.1930”. Касније је покушао да уђе у Жандармерију, али су изјавили да те године никога неће да приме. На крају се спремио и дао испит у Летачкој школи. Након лекарских прегледа, доктори су написали на његовом листу: “Убрзан пулс. Неподобан.” Видео је да његови пријатељи и другови из школе напредују, а да он стагнира. Проналазио је привремене послове, али је почео да осећа да представља терет породици. Коначно, одлучи да оде у војску, да барем испуни ту обавезу. Међутим, ни тамо није био примљен. Екцем, који се због алергије створио на нози, натерао је војне лекаре да му служење одложе за две године. Дијагноза је била: “Благи екцем, временом излечив”. Уверио се да му Бог указује пут ка Светој Гори. Простодушна Викторија је у сну видела малог часног старца како јој говори: “Тамо куда сада иде твој син, успеће.”
 
Заиста, 14. септембра 1933. Евангел Папаникитас је прославио празник Часног Крста у самотној Катунакији.

Comments are closed.