СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Старчество
 
У јесен 1981. приморан је био да се лечи у Болници Свештеника у Атини. Стари екцеми на његовој нози су се поново отворили. Једну деценију се борио са болом на нози. Јео је само воће и поврће са минимално уља. Ако би се усудио да у уста стави мало сира или рибе, скупо је то плаћао. 1992., зачудо, завршило се ово мучење. Међутим, отпочела је друга борба. Чини се да је велики, до тада недијагностирани непријатељ његов била дехидратација. Један од симптома је био и тај да је често јео слано а да после тога не би ожеднео, и други супротан, био је да је после исцрпљујућег посла на каскадама пио огромне количине воде са мало лимуна и воде. Тада би се шалио: “Од вина се у свом животу нисам напио али ми се од воде завртело једно два пута”. Вртоглавице последњих година су се показале као последица дехидратације и поремећаја електролита а не кардиоваскуларног система као што су рендгенски снимци показали.
Након што је напунио осамдесет ове мале дехидратације на почетку лета начиниле су крв густом и због обично ниског притиска (120), почеле су да стварају мождане ударе. Полако, почевши од очију, удови су му се парализовали и отказивали. Његов поглед је више изгубио свој орловски сјај. Његово место су заузела два старачка ока, блага и слатка. Говорио нам је да се молио Богородици да буде способан да се стара сам о себи до краја. Међутим додао је: “Богородице моја, не како ја желим, већ како ти хоћеш”.
 
+ + + + +
 
У то доба (новембар 1994) када је већ изгубио вид и није разазнавао ништа друго него само сенке, посетили су га двојица манастирске браће. Описали су посету на следећи начин:
“У његову келију је ушао прво отац Е.. Старац, скоро сасвим слеп, лежи у кревету. Свако ко би одлазио да разговара са њим (чак и од послушника), треба прво да каже своје име. Старац чује врло добро на лево уво, а минимално или нимало на друго. Његов се слух изоштрио, рекли су нам, од како је изгубио вид.
– Отац Е. из Симонопетре, објављивао је послушник.
– О, оче Е! (загрлио га је и пољубио, онако наслоњен на јастук). Како је М?
– Врло добро.
– Има ли дете?
– Има двоје деце.
– Нека их Бог благослови и нека их покаже сасудима изабраним (благословио је са обе руке). Колику си ми радост пружио што си ми казао да М. има двоје деце!
Поздрављање потпуно срдачно, наставило се још 5 до 7 минута. Након тога сам се приближио, док се о.Е. наслонио на прозор, баш поред старчеве главе.
– Г. Из Симонопетре.
– А! Отац Г! Али ти си тај што ми није певао “Свјете тихиј”.
– Старче, да вам отпевамо сада?
– “Свјете тихиј” је созерцатељно. Говори о стварању и о Светој Тројици. Уздиже ум од творевине ка Творцу. Имам много “созерцања” о “Свјете тихиј”, то ме теши. Хоћу да ми га отпојеш.
Одмах сам са о. Е. отпевао тропар. Имао сам предност да седим на крају кревета пред његовим лицем, зато што сам га поздравио други. Левом руком сам се наслањао на зид пружајући је преко његовог тела. Десну руку ми је држао. Слушао је без гласа “Свјете тихиј”.
– Хоћу да ми то отпевате на касети, да бих имао. Да отпевате сви заједно.
То смо му обећали.
Провео је доста времена у разговору са нама. Углавном је он говорио. Повремено би га обузело одушевљење и постајао би живахан. У тим би приликама, лице које би имао пред собом (то је обично било моје), привлачио на груди и целивао, или би га ударао по образима длановима. Ова “мажења” нису била нимало нежна већ су пре личила на снажне ударце. Искусио сам три таква. Били би заиста неиздрживи, да нису били од оца Јефрема и да нису били праћени врхунским тренуцима духовне надахнутости због разговора.
– “Свјете тихиј” је созерцатељно. Слушам га и пружа ми радост. Сада сам изгубио и вид, трпим. Христос ми је подарио један крст. Помало је тежак по неки пут и не могу да га подигнем. Зазовем молитве својих родитеља (постали су монаси) и мојих стараца и тако се оснажим.
– Старче, Христос вам је припремио неки велики дар.
– Да, да. Неки грех жели да ми избрише, неки непознати грех. Шта ми Он пода, нека је благословено, али по неки пут је тежак овај крст. Издржаћу. Сада не могу понекад да разазнам шта је сан а шта стварност. Ето, пре неколико дана сам сањао сан, али сада размишљам шта је то било? Да ли сам сањао или сада сањам а тада сам био будан?
– Старче, сада сте као патријарх Јаков који је чуо… који није…
– Да, али је рекао: “Глас је Јаковљев, али руке су Исавове” (Пост. 27, 22).
– Старче, можда вас замарамо…
– Ви ме одмарате! Ето, ја сам сада стално сам и седим овде. Шта могу чиним. Идем на Вечерње, али, да вам кажем истину, колико сам год пута отишао, покајао сам се. Не чујем, зато што ови (послушници) говоре тихо и не разумем. Наравно, “Свјете тихиј” је врло созерцатељно. “Славимо Оца, Сина и Светог Духа”. Касније, да кажемо, долази Богородичан (на крају Вечерњег). Тамо све проналазиш. Идем и на Литургију. Оно што желим да чујем је “Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа”. Остало не чујем… више волим да седим овде и да се молим уз бројанице. Наравно, очитавам и Акатист нашој Богородици.
– Сећате их се, Старче?
Добро, шта је… очитавам их, знам их. Разговор би на тренутке био врло радостан. Сва тројица смо се смејали ономе што је причао. Поново нам је испричао чувену причу о мачку кога је везао отац Никифор “зато што је одлазио у башту и ногама је копао лук и ископавао га, а затрпавао своја…”
Један послушник је дошао да му да кашику меда (због опстипације). Кашика се напунила мало више.
– Старчићу мој, рече врло нежно отац Н, брзо поједите мед, да не би кануо на ваше одело.
Заиста, Старац је пожурио, али је кануло прилично на појас. Тада се десила једна лепа сцена: послушник је са кашиком сабирао са појаса велику кап и говорио му:
– Старчићу мој, појас је позавидео и појео мало меда.
– Ко је позавидео? – упита старац који није схватио шта се десило.
– Сада кад сам вам дао мед, појас је позавидео и рекао: ,Дај и мени мало слатког меда, и тако смо му дали мало”.
– Ма шта причаш, дете моје…
– Да, звао је и дали смо му – рече послушник и засија од радости, зато што старац схвати шалу и насмеја се.
Касније смо одржали Вечерње. Дошли су и припремили га. Старац је вршио потпуно и немо послушање за све што би му рекли.
У часу када су читали катизму псалтира, дође послушник који је остао у магацину мале луке са стварима. Оде да начини метанију пред Старцем, који је седео утонуо у стасидиј. Чтец престаде.
– Старче, ја сам Н.. Стигао сам.
– Стигао си, чедо моје? Добро.
Читање се настави. Његов одговор послушнику је био тако покровитељски, тако миран, да ми се учини попут лепе мелодије.
Након тога смо сишли у трпезарију. Силажење низ скале и пролазак кроз ходник до трпезарије, које би неко прешао за тили час, трајало је скоро десет минута. Послушник који се старао о старцу, требало је да га детаљно обавести о сваком кораку, и сваком степенику:
– Старче, сад идемо у трпезарију. Окрените се да вам скинем мантију. Не овамо, окрените се тамо. Сада се налазимо на вратима храма, подигните ногу. Сада ћемо да почнемо да силазимо низ степенице, закорачите на први степеник. Ухватите штап другом руком а левом се ухватите за дрвени држач. У реду, силазите низ степенице. Сада смо стигли скроз доле, тамо где мало скрећемо. Пазите, сада је последњи степеник. У реду. Сада идемо ходником. Стигли смо на заокрет. Врло лепо…Старче, сада ћемо да сиђемо низ степеник кухиње, пазите.
Старац није добро схватио и закорачио је незгодно. Повикао је некако раздражен:
– Мало лакше, бре, дете моје, убићеш ме! Овде постоји степеник!
– Казао сам вам, старче, казао сам вам да ћемо да сиђемо, зар нисте чули?
– Да, али зар ја видим? Ни мало не пазиш. Шта има сада? Полако, немој да ме вучеш.
– Са оном руком се наслоните на сто. Лепо, сада седите у фотељу…
Кад смо сели, послушници му рекоше да смо ту и нас двојица.
– Старче, ја сам отац Г. Онај који вам је рекао да сам желео да постанем подвижник, али сам постао појац у Симонопетри.
Тамо где неко нађе спокоја, тамо нека иде. Исто је. Добро је и општежиће, добро је и тиховање. Свако нека иде куда жели. Само нека буде стрпљив и послушан. Иста су оба. Међутим, боље је општежиће.
Разговор међу њима за време јела био је толико спонтан и природан да си просто осећао да имаш пред собом једног брижног оца са својом децом. Споро је јео. Некако мутно је могао да види чашу са водом, тањир, хлеб. Јео је сам. По неки пут би се раздражио:
– Ставио си много уља, овај купус не може да се једе. Не могу да поједем ово.
– Старче – рече му о. Г – овде у околини око ваше келије, да ли сте познавали некада друге духовнике са стањем*?
– Неће други да дође да ти каже да има стање. Светитељи се крију. Не желе да сви знају за њих. Траже славу у другом животу, не овде. (Касније јачим гласом:) Дође неко и пита: “Старче, видиш ли анђеле?” Шта да му кажеш? Хоћеш ли му рећи: “Да, видим анђеле”. Све и да виде анђеле, неће ти рећи. Не можеш да схватиш шта крије човек у себи док не проговори. Многи су старци након смрти откривени. Нико их није познавао…
– Наставио је да једе у тишини и врло споро. Ми смо разговарали о разним стварима. Након десет минута или и више, изненада рече старац:
Неки монах, тражећи место да сазида своју келију близу Свете Ане, ископа негде и пронађе читаво тело. Замириса сав крај. Желео је да каже оцима да је пронашао благо. Међутим, у сну му дође онај светитељ чије је било тело – и каза му: “Остави ме на миру тамо где се налазим и немој никоме ништа да кажеш. Само ћеш пре своје смрти да кажеш да си пронашао моје тело које је миомирисало. Ништа више. Нећеш да откријеш где си ме пронашао”. Видите да се светитељи крију и не траже славу овде на земљи, већ славу другог живота…
Ова се тема заборавила, и ми смо наставили да разговарамо о стварима. Али он је на уму имао то питање до краја. И поново га изненада зачусмо:
– То вели и апостол Павле: “Јер овде немамо града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи” (Јев. 13,14). За тамо се спремамо, за вечни живот. Овде је све привремено. Не траже славу свети у овом животу. Крију своје стање…
У неко доба смо завршили и устадосмо.
– Јесте ли заблагодарили? Сада реците “Благословен” за Повечерје. Овде, на лицу места, тако како смо, рече чврсто и заповедно.
Када смо завршили и са Повечерјем, и узели његов благослов, каза:
– Ко сада има ред?
– Ја.
– Дођи, дете моје, идемо.
Свако од његових послушника је желео да преузме бригу о њему и да га служи у потпуности. Да се не би дешавали неспоразуми, имали су ред, неки путједан, неки пут други.
Кажу да је преживео многе мождане ударе. Не знам шта значи то. То што сам схватио код старца је да му се дешава један жалосни пад психотелесних моћи. Он сам је то називао “телесно срозавање”. Још је код себе приметио помрачење умних моћи. Оно што не схвата је да у том помрачењу не делује његова воља, већ његова болест. То не разуме. Суочава се са тиме као са догађајем духовне природе. И када види да не може да има стрпљења, тада му је жао до “очајања” и преживљава дубоку тугу. Међутим, долазе тренуци када помрачење одлази, ум се рашчићује, и видиш да у његовој души влада чиста добродушност и преслатка радост и мир.
Примећује се код оца Јефрема природност и спонтаност коју ретко видиш код других људи. Ништа притворно, ништа лажно или подмукло. Све су реакције спонтане и природне али и изврсно усклађене у духу монаштва.
А сада је стигла дубока старост. Преживео је преподобан живот подижући тежак терет туга, које су се небројени пут надокнадиле изузетним небеским радостима. Достигао је екстазе, видео је Свету Тројицу, изљубио се са Христом, разговарао је са анђелима, преплављен је био пијанством божанске љубави, примио је натприродне дарове. И сада се налази прикован на крсту. Како су наивни и неразумни они којима се не свиђа да слушају када виче “Или! Или! Лама савахтани?”. Али Христос је то повикао управо да покаже да ће га и његови следбеници на исти начин дозивати. А након тога ће ући и они у славу Христову.
Ипак, ни у једном тренутку тих дана нисам видео “да је изгубио разум” или да не зна шта прича. Многих се ствари није сећао, али зна врло добро шта му се дешава и шта говори. Такође, чује врло добро и разуме шта му говориш.
Док смо стајали јуче сами изненада ми рече: – Добро служиш.
То је рекао озбиљно и сигурно. Отац Јефрем није знао за пристојност и додворавање. Осетио сам да ме прати један поглед за време Свете Литургије. Када су сви мислили да можда спава, он се трудио духовно да види како служи свештеник. Некад је умео да нам каже: “Помолићу се да ми каже Бог ко си”.

Comments are closed.