>
Млади судија и молитва
Мало пре 1980. Старца је посетио млади судија првостепеног суда. Затекао га је у кухињи да се бави рукодељем. Вадио је печате из вреле воде у шерпи која се тихо кувала на ватри огњишта, и резао их. Начини метанију и седе на оближњи сандук.
– Дакле, шта имамо? – упути старац свој продорни поглед ка младићу.
– Имам проблеме, Старче, различите проблеме.
– Колико често се исповедаш?
– Старче – са устезањем рече младић – не исповедам се.
– Е, тада је нормално да постоје проблеми.
– Али немам шта да исповедим!
– Да ти ја кажем шта да исповедиш. Хоћеш ли ићи тада?…видео си на улици да пролази девојка и помислио си нешто лукаво. Шта кажеш?
– У реду, Старче, отићи ћу да се исповедим. Отишао је. Прошло је неколико месеци и поново је дошао.
– Добро дошао, Евтимије! Дакле, јеси ли се исповедио?
– Да, Старче.
– И духовник ти је дозволио да се причестиш?упита истраживачки.
– Рекао ми је да се причешћујем сваких 15 дана.
Касније нам је говорио: “Схватио сам да има велике проблеме ово дете”.
Младић је наставио разговор истичући да нема времена да се моли због терета пословних обавеза који му често одузима чак и слободне сате.
– Показаћу ти како да се молиш и реци ми да ли можеш или не можеш.
Спусти рукодеље поред себе, устаде, отресе иверје са својих ногу, и висок, беле браде, достојанствен, приђе умиваонику говорећи:
– Јутро је и устао си од сна.
Старац пусти воду да тече и једноставним покретима пере руке и лице понављајући слатко и молебно “Господе Исусе Христе, помилуј ме”. Узе пешкир и обриса се настављајући са молитвом. Онда се окрену са блиставим лицем према младићу и упита заповедно:
– Је ли то можеш да чиниш?
– Е, могу, Старче – признаде он разоружан.
– Али пази, настави Старац. – То ћеш да чиниш сваки дан. Не један дан да, други дан не. Зато што, као што пише авва Исак Сирин “мали труд има велики значај, али који се стално чини” (Авва Исак, Поуке 73)
– И још нешто – додаде Старац, пошто је поново сео да рукодеља:
– Да ли у судници у којој судиш постоји икона Христа или Богородице?
– Постоји.
– Дакле, пре него што почнеш да судиш, окренућеш се и рећи ћеш: “Христе мој, просвети ме да не оштетим неког од ових људи”.
И одмах оштро: – Можеш ли?
– У реду, могу, Старче.
– Па нисам ти рекао да постанеш адвокат да би говорио са Богом – заврши осмехујући се и задиркујући.
А другима који су се изговарали породичним обавезама и многим занимањима, говорио је понављајући:
Ако ја у миру Катунакије говорим сто молитви на дан а ви унутар гужве града и обавеза на послу и породици изговорите три молитве, једнаки смо.
Питали смо га да то можда није премало чак и за мирјане. И говорио би нам отприлике следеће: “Ако се човек навикне да је изговара сваки дан, чак и по мало, колико може, али сваки дан, срце му се полако ослађује и чека када ће да дође онај час. А када се срце ослади, сам од себе тај неко тражи више”.
Уосталом, млади судија првостепеног суда је послушао савет Старца и полако је заволео молитву тако да је дошао један дан и затражио његов благослов да остане на Светој Гори, што се на радост свих нас десило.
+ + + + +
Према оно мало њих које је могао да прими, понашао се са много љубави и пружао им дубоки спокој. Последњих година када је био приморан да много сати проводи у кревету, тамо их је и примао. Стављао им је руке на главу, док би клекли пред његов кревет, и молио се отприлике овако:
“Боже вечни, беспочетни, бескрајни, недокучиви, непојмљиви, непроменљиви. Боже, Утешитељу, Душе молебни, Душе љубави, Душе мира, Душе сладости, Душе стрпљења, Душе милости, Душе стрпљивости. Добри и милостиви, дуготрпељиви и многомилостиви. Ми, твоја грешна чеда, који смо у Твоје име крштени.
Иако смо грешни, ипак смо твоја чеда. Молимо Те, заступиштвом Светитеља, пошаљи нам пламичак Своје Божије ватре и спржи нас, сагори нас. Дођи у наше срце и начини у њему гнездо.
Помози нам, просвети нас, да бисмо Те следили, да бисмо Ти удовољили. Да бисмо једног дана и ми грешни и незахвални људи окусили неизрецива и неописива Твоја блага која је припремила Твоја очинска љубав за нас грешне. Јер је славно и препрослављено Име Твоје у бескрајне и бесконачне векове векова. Амин”.
+ + + + +
Пише један брат: “Много сам пута ишао к њему са помишљу тешком као олово. Чим бих га угледао постајао бих лаган као перо.
Дуго нисам одлазио. Чим би ме видео, радосно ме је примао и са својим слатким говором и топлом љубављу ме загрлио говорећи: “Добро дошао, моје чедо, моје дете. Колико дуго ниси долазио! Ми те волимо! Да ти кажем једну песму коју смо певали у мом селу:
Отићи ћу у Арабију
Да пронађем једног Арапина
Да га питам да ми каже
Како се лови љубав.
У очима се лови
На усне се спушта
И са усана у срце
Укорењује се и не излази!
Тако и ти, чедо моје. Љубав према теби укоренила нам се у срце! И онај твој старац немилосрдни…да те не шаље да те видимо!…” Волео је нашу пратњу и сматрао је наставком своје сопствене. Сви ми верујемо да су нам његове молитве много помогле”.
