>
Његове везе са осталим монасима
Повећање пратње је натерало Старца да повећа и грађевине на исихастирију. Основни проблем воде решен је привремено саградивши до 1981. још три цистерне које су запремале укупно 100 кубика воде. У свему томе су помагали оци из Симонопетре које је радо слао стари Емилијан из љубави према оцу Јефрему. И Старац га је волео и поштовао као игумана, чак се и дивио старом Емилијану и често је, одговарајући на његове посете Катунакији, посећивао Симонопетру, али и сестре у Ормилији. Ова духовна веза је представљала снажан ослонац Старцу који се у поодмаклим годинама носио са петорицом младића. Често је говорио: “Бог ми је подарио другог старца Јосифа”.
Уосталом, са којим Светогорцем није био у добрим односима и љубави у својој Катунакији затворен отац Јефрем?! Чеда старог Јосифа је волео дубоко као своју истинску браћу, ценећи дарове свакога од њих. Он сам их је, као свештеник, произвео у монахе и није престао да се моли за њихов напредак.
Старац Јосиф Ватопедски га је подржавао нарочито док је био у Новом Скиту (1975) долазећи и одлазећи у Катунакију у једном тешком периоду, мало пре и након смрти поп Никифора. Он га је водио у Солун због тровања, старајући се о свему. Старац је говорио: “Према свој браћи осећам блискост, али посебно према Јосифу”.
Старца Јефрема Филотејског који је служио у Америци, обожавао је. Као најмлађег у пратњи, све време га је од милоште звао пупољком. У свакој прилици је хвалио његово послушање према старом Јосифу. Говорио би: “Поп Јефрем је успокојио старца и добио његов благослов”. Када је чуо да ће отац Јефрем да преузме и други манастир, говорио је: “Успеће. Ништа га неће зауставити. Има благослов свог старца”.
Старац Харалампије манастира Дионисијата је био његов духовник последњих година. Исповедали су се један другоме.
Од старих игумана много га је волео стари Гаврило Дионисијатски. “Старче”, говорио би му отац Јефрем у поверењу, “ја вас помињем”. “И ја сам тебе записао, чедо моје” казао би старац. “Кажу ми: ‘Једног Јефрема имамо у манастиру.’ Онај који је забележио име, одговара: ‘Само ти ради свој посао, блажени!'”
Покојног оца Танасија, игумана Велике Лавре, много је ценио. Стигли су отприлике у исто време на Свету Гору. Али и остале је Лавране поштовао и волео.
Са игуманом манастира Светог Павла, старцем Партенијем, познавао се одавно, још из времена када је одлазио и узимао од манастира даске за доксат.
Игумана манастира Григоријата, оца Георгија, осећао је као свог рођака зато што је био у гостима у његовој очинскрј кући у Фалиру. Али и покојни отац игумана, Анастасије, радећи од своје младости у Теби становао је као подстанар у старчевој кући. Тај је игуман показао не мало пријатељског старања последњих година када су болести шибале Старца. Много је пута послао своја чеда, лекара оца Димитрија и оца Луку, и они би често данима остајали горе код Старца. Колико су само благослова добили из дубине његовог срца.
Све их је волео и од свих је био вољен. Млади би црпли снагу из живости његових поука и из примера његовог живота. Стари су знали и поштовали ненаметљивост његовог морала. Свима је пружао своје срце, обавештавао их, али је ипак са пажњом чувао недирнутом своју душу. О свима је имао да каже добру реч, а поготово за своје суседе. Чак је и са зилотима имао најбоље везе и није их осуђивао.
Посебно га је занимало јединство и љубав свих Светогораца. Једном га посети игуман савета о једној озбиљној теми о којој су расправљали у свештеној општини. “Не знам шта да ти кажем”, одговори му, “оно што знам је да ову одлуку треба да донесете једногласно или да је уопште не донесете. Да не дође до схизме”. (Неки су желели да се буне поводом посете патријарха Димитрија Ватикану).
+ + + + +
Нарочито се старао да у послушницима изазове поштовање према старцима.
Једном је отишао у неко општежиће. Оци су га примили са много радости и почасти. По налогу игумана, окупили су се да чују његову духовну поуку. Кад је отпочео, обрати се монаху који је сматран најобразованијим: “Оче, шта је рекла краљица Саба Соломону када се уверила у његову мудрост?” Монах одговори: “Ти си блажен”. А Старац одврати снажно и наглашено: “Не, рекла је: Благо људима твојијем и благо свијем слугама твојим, које једнако стоје пред тобом и слушају мудрост твоју”(2 Днев 9, 7). И настави: “И ја то кажем вашем игуману, који из скромности одсуствује са нашег скупа. Блажена твоја чеда, свети игумане, који слушају твоју реч! Оци, блажени сте зато што сте послушници!” И настави са својом омиљеном темом о послушању.
+ + + + +
Боравећи у другом општежићу, говорио је оцима да се послушањем спасава монах, послушношћу се посвећује, од послушности почиње и са послушношћу завршава. Неки монах, десна рука игумана у пословима управљања, упита у трену: ,Да ли и у управљању постоји послушање, Старче?” А Старац рече оцима са својим познатим наглашавањем: “Отац је сада начинио један корак назад”.
Други пут, говорећи сестринству једног женског манастира, употреби један живописан пример да би показао велику љубав и духовно старање које поседује игуманија према својој духовној деци. Испричао је да му је игуманија пришла и поверила: “Док сам се молила, Старче, јавио ми се Христос.
– Господе, рекох му – молим Те да ми подариш Своје Царство.
– Подарићу ти Своје Царство и сва моја блага одговори ми.
– Господе, хвала Ти из свег срца. Али, нисам сама. Имам и своје ученице.
– Ако се буду бориле, и оне ће искусити моја блага.
– Господе, молим Те, обећај ми да ћеш и њих да примиш у своје Царство. Ако не буду биле са мном, ни ја не желим да будем у њему.
– Пошто истрајаваш, хајде, нека и оне уђу у Царство Моје. Само нека се постарају око своје борбе сада – одговори ми са благошћу”.
