>
Новчане бриге
Није волео новац, који је само користио избегавајући да га сабира и уздајући се једино у Бога. Давно још, подстакнут разговором међу оцима о новцу, а посебно о талирима, одлучи да се помоли, да би му Бог открио утицај који има злато на духовно стање човека. Када је завршио молитву замислио је да има један талир у руци. Сматрао га је својим и рекао себи: “Желиш да је талир твој, али ћеш отићи у пакао због њега”. Пажљиво је ослушкивао одговор изнутра, стискајући талир у руци: “Да, али ако одем у пакао, ипак имам талир!” Тако је спознао колико је велика грешна сила новца у души човека.
Такође је причао извесне приче да би осудио ову страст. Једна сиромашна женица, радећи напорно читаву недељу, куповала би својом платом по један талир. Једанпут јој неко рече да искористи талир за куповину неопходних ствари. А одговор беше: “Шта причаш, човече? Ја се целе недеље сатирем да бих стекла овај талир па да га сад потрошим?!”
Новчано стање Старца заснивало се на нули. Није водио рачуна нити о трошковима нити о приходима. Чим би претекао неки новац, позвао би одговорног брата и казао: “Чедо моје, поручи грађу. Песак, цемент и остало”, водећи рачуна о томе да браћа имају кров над главом.
Много пута би његов новчаник био празан у часу када би требало да се купе разне ствари. Међутим, у једном ормару је обично чувао неки новац у коверти.
– Старче, зашто не искористимо сада када нам је потребно онај новац?
– То је за четрдесетодневни помен. Сваки пут када се обави, узимам тај новац.
Када би завршио четрдесетодневни помен, узимао би новац. Претходно га није сматрао својим. А када би имао неколико помена који би чекали, ни на који начин не би узимао друге. “Не желим да склопим очи и да оставим за собом обавезе”, говорио би.
Милостињу није прихватао. А ако би му неко послао новац да се моли за њега, пошто би обавио неколико пута молебан, колико је сматрао да одговара новцу, слао би га даље где је постајала потреба. Нарочито последњих година, када је седео немоћан у своме кревету и сваки час бележио своје молитве на бројаници у једну малу бележницу.
Много је било оних који су слали новац тражећи да се служе Литургије, четрдесетодневни помен или да се једноставно на Проскомидији помињу њихова имена. Тај новац је одрађивао веома савесно и вредно. Имена, која би помињао на Проскомидији, задржавао је дуго. Током читаве године није могао да обави више од шест четрдесетодневних помена и није их спајао.
Једанпут га је посетио поштовани игуман са браћом из своје пратње. Одлазећи, Старац је понудио неком брату пакетић са неколико печата од свог рукодеља. Међутим, када се игуман вратио у свој манастир сматрао је добрим да не лиши сиромашног пустињака оца Јефрема његовог рукодеља од кога је живео. Послао је противредност печата заједно са захвалном поруком. Новац је од пошиљаоца враћен са једним малим питањем: “Опростите ми, али зар уска врата могу само вас да пропусте?” (Мт. 7,13).
Другима, који због љубави или побожности нису желели да приме новац који би им дуговао за разне куповине, приговарао би: “Добро, зар мој новац не важи?” или још оштрије: “Шта сада да мислим, чедо моје? Сада ме сматраш за просјака”.
