СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Литург
 
Служио је свакодневно. Када би га упитао да ли ће сутра бити Литургије, одговарао би увек исто: “Ако је Божја воља, служићу”. Будио би се, умивао, чешљао и сигурним корацима, тих, упутио би се ка царским дверима да узме време[1]. Увијен у своју расу и капуљачу, провидан у полумраку храма, окружен са пет малих пламена кандила попут небеских звезда, у неком трену би зазвонио звонцетом да би поменули многа имена које је годинама помињао.
Често бисмо спомињали поред њега у олтару. Обучен у бело – једну белу ткану одежду је имао све ове године – са пребелом брадом и косом, са погледом из кога су прштале варнице и усмереног ка диптисима[2] који су стајали около Светог Предложења. Пред њиме Свети Путир прекривен, Свети Дискос да прима часнице душа, живих и упокојених које је без прекида са копљем у руци вадио. Мало даље, уљана лампа је бацала скромно светло на диптихе са именима, на свете посуде, на беле одежде и на једно лице заслепљујуће лепоте, румено и блештаво, попут византијске иконе. Гола лобања умножавала је светлосност и благодат.
Завршавао би помен и говорио “Благословен” за трећи и шести час. Кадио би и изговарао “Благословено царство”. Имао си осећај да долази из једне далеке прошлости да би наставио са сигурношћу у некој бесконачној будућности.
Како да поје Свету Литургију, био је поучен од старца Јосифа у својој младости. Старац Јосиф није дозвољавао ником другом да служи са њим и толико се радовао атмосфери коју би стварали да би говорио: “Не верујем да се на Светој Гори служи боља Света Литургија”. Потпуно посвећен служби, није начинио ни најмању грешку за све ове године колико смо га пратили. Никада није разговарао нити се бавио типиком Свете Литургије. “Служитељ треба да се чува од случајних узрока пометње”.
Говорио је: “За мене је Литургија молитва. Најзначајнија молитва”. Избегавао је, колико је год могао, да се препушта умиљењу, али ако би га оно ипак обузело, мало би заћутао па настављао да служи.
Читав би се загревао служећи. Његово лице и глава су били румени као у каквог трудбеника. Често би се знојио. Лети би се увек пресвлачио након Литургије. Током зиме ми бисмо дрхтали а њему би било вруће. Разлог смо схватили касније. Када је престао да служи, тада је тражио да појачамо пећ.
Једном је, након отпуста, подигао обично спуштен поглед.
– Зашто ме гледаш? – упита брата који му је једини саслуживао.
 
– Ето, тако, – одговори му суво.
Међутим, покушавао је да се насити гледања предивног, богоблагодатног, прекрасног лица, пуног слатке светлости и потпуне чедности.
На крају Свете Литургије било је обавезно жито за мали помен. Ако би му давао имена, тражио би увек прво упокојене. Говорио је: “Ми живи нешто можемо да учинимо сами за себе. Упокојени, међутим, очекују од нас”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Узимање времена: мали и кратки чин који врши свештеник пре почетка Свете Литургије.
  2. Дипших: у тексту, збир имена живих и умрлих за помињање приликом чина Проскомидије.

Comments are closed.