СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Окупља братство
 
Јуна 1975 један младић се пео узбрдо усправан и задихан. Застао је да узме дах у сенци великог бора, наспрам, од времена поцрнелих малих двоструких дворишних врата. Молио се да Бог благослови његову одлуку и да га учврсти у новом животу када је већ отац Јефрем рекао: “да, примам те”. Уз цвиљење, врата се отворише и указа се Старац у даљини нагнут над чесмом где је нешто прао. Окрену се, усправи се свебели и светли, прими са својом уобичајеном љубављу и одведе у собу почетника.
На време су очитали Вечерње уз бројанице, у трпезарији обедовали пасуљ на води (среда) са мало лимуна који је ископао из песка у подруму. Тањири глинени, окрњени, мешени хлеб горак од бајатог брашна, пепео, лонац у огњишту, поцрнела шерпа тамо даље на покривеном кориту за мешење теста. Светло слабо у часу када се осењују стене, дрвени таван, годинама димљен, и пожутели, некада бели, зидови. Од намештаја, судопера и отворени ормар за тањире, један сандук, један фењер од газе у углу, мали дугачки сто са тањирима који се пуше, топло срце младића, очинска појава шездесеттрогодишњег оца Јефрема.
Следећег дана су служили у свитање. “Дете моје, следи ме у појању псалама; “Господе помилуј”, мирно, тихо, као да глас стиже издалека. Тако нам је у предање оставио старац Јосиф. Он сам је поучен једним виђењем у коме је видео дванаест птичица да певају и тринаесто да води. У Малој Светој Ани са тако малом црквом нису се споља чули наши гласови. Наравно, касније овде старци нису чули и био сам натеран да повисим глас”.
Одслужили су Литургију и сишли да узму нешто у трпезарији. Поседели су мало, ћутећи. Старац је гледао негде далеко, замишљен, и рекао: “И слушаше га синови Израиљеви и творише као што заповједи Господ преко Мојсија” (Пост. 34, 9). Младић, под утицајем својих оскудних теолошких знања помисли да ће Старац рећи нешто о виђењу Господа и упита: “Може ли благодат да се види, Старче?” Али он, утонуо у своје мисли није ни обратио пажњу на његово питање. Наставио је: “Данас ми је на Литургији, дете моје, пројављено да си ти моја пратња и мој наследник”. “Старче, зар ћу бити твој наследник у овој кући?” “Не, бићеш мој духовни наследник” рече дубокозначно и одлучно.
Тако је отпочео последњи период у животу Старца. Живот са пратњом. Иако у поодмаклим годинама, показао је дивљења достојну издржљивост и попустљивост духа. Буквално се жртвовао. Пре је говорио: “Ја знам око стараца. Око младих не. Сада ћу са њима да научим”. Касније је, шалећи се, говорио: “Старац је највећи политичар”. Радовао се да гледа своју пратњу. Можда је из њега извирала дубока али препознатљива радост када би их видео сложне, да се воле међусобно. Борио се на сваки начин, али највише својим оружјем, молитвом и сузама. Борио се да им помогне по Богу, да их поштеди, да им подстакне врлину, да их поучи најпре послушању и молитви. Често је патио али никада није одустао. Никада није потценио значај очинске љубави. Налазио је изговор када би се претерано мучио са неким у његовој великој схими: “Ни он не може да оде нити ја могу да га отерам”, говорио је. “Осим, по домостроју, након смрти”.
Неки је брат тада забележио: “20.4.1990. Обавестио сам пре Вечерњег Старца о идиоритмији[1] једног брата. Када је стигао час Вечерњег, Старац уопште није могао да се моли уз бројанице јер је био тужан што не може да нас научи послушању. У трпезарији, те вечери, након јела, тужно нам каза реч две о послушности и да сви треба да корачамо путем општежића. Ми смо, нажалост, мало обратили пажњу на речи нашег Старца. Међутим, увече, у молитви, Старац увиде да је уз бројанице постајало све слађе, све више, и на крају “виде” да га је Бог оденуо у царски порфир. Такву је жељу имао Старац да се поправимо у послушању, да га је Бог наградио тим виђењем у коме га одева у краљевску одежду, највиша част”.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Идиоритмија: све што се дешава другачије од унутрашњег правила манастира и без знања духовника.

Comments are closed.