СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
СА СВОЈОМ ПРАТЊОМ
 
Будући монаси
 
Био је новембар 1971. Двојица студената су се спуштали низ Данилеје заустављеног даха. Прошли су прву кућицу, поклонише се монаху који је погрбљен рукоделао казавши “благослови, старче”, и наставише даље до исихастирије оца Јефрема. Први, живахан, мање пажљив, након два-три неодговорена ударца по спољашњим вратима, отвори и, праћен учтивим и суздржаним колегом студентом, продужи. Прође испред пећнице и настави до малог балкона испред кухиње. “Оче Јефреме”, повика. Потпуна тишина.
Сенка бриге пређе преко његове душе. Где би могао да буде? Душа његова пуна дивљења због свега што је чуо о његовој неодољивој љубави, о послушању целог живота, о знању и подвигу умне молитве, журила је да сретне жељено.
Повика мало гласније пред прозорима куће и прође сагнут кроз ниска стара врата великог застакљеног приземља. Скрену десно и поче да се пење степеницама саграђеним од камена. Коначно се зачуше тешки кораци по дрвеном поду спрата. На последња два степеника врата се отворише и појави се витка прилика, увијена у дугачак, хиљаду пута закрпљен капут. Отац Јефрем. Једно светло лице, младалачко, окружено потпуно белом брадом. Орловски поглед, оштар и испитивачки, муњевит.
Сели су на клупу стаклом затвореног доксата, пред црквом. Отац Јефрем је поред себе ставио другог младића и отпочели су један радостан разговор о старцу Емилијану, тадашњем игуману Великих Метеора, касније Симонопетре. Био је младићев духовни отац.
“Дошао је”, говорио је старац, “сео преко пута мене у собу, скинуо своју тврду камилавку. Обучен попут принца. ‘Ја сам игуман на Метеорима’, рекао је. ‘Желео сам да вас питам о умној молитви’. На Метеорима је много света, старче. Да дођете на Свету Гору”, одговорио сам му. Пошто је отишао, кажем: “Да се мало помолим да видим какав је то човек.” Направио је покрет руком. “Он је, дете моје, миомирис”. У једном трену се окрете према другом младићу који га је без гласа слушао.
– Ти ништа не кажеш.
– Слушам, Старче.
Желео је да му каже: “Довољно ми је што те гледам”.
– Старче, како да се ми спасемо?
Као гром га је погодила једноставност одговора: “Исповешћу и Светим Причешћем. Све остало ће доћи само по себи”. Све идеје и теорије побожног ума развејале су се пред овом једноставношћу.
Пронашли су времена да поразговарају понаособ и младић му је поверио да жели да постане монах, али да не зна шта да изабере, пустињу или општежиће. Под утиском светлог Старчевог лика више је желео да пита да ли би га он примио крај себе, пре него то што је питао. Стрељао је погледом Старца зато што се прочуло да не прима послушнике. А био је и под утицајем неких што су му рекли: “Прво у општежиће а касније, кад се очеличиш, у пустињу”. А простодушни Старац:
– Чуј, дете моје. Кога свеца посебно цениш?
– Светог Нектарија.
– Помолићеш се и рећи: “Божији светитељу, које ће од овога двога да ми буде на корист, ја не знам. Ти, пошто си свет, то знаш, просвети ме да следим то што је исправно”.
– И… шта ћу да радим? Како ћу да схватим шта жели светитељ, шта жели Бог?
– Видећеш у себи где проналазиш спокој и то ћеш да следиш.
– А ако упркос томе начиним грешку?
– Светитељ коме си се помолио погураће те мало, да идеш тамо куда треба.
Младић је остао без речи. Мислио је да неко трећи треба да му каже вољу Божију везану за његов лични живот.
Понеки пут би, шалећи се благо, говорио некима гледајући и закуцавајући их својим продорним погледом: “Јеси ли наш или наших непријатеља?” (И Нав 5,13) мислећи: “Јеси ли за монаха или не?”, и остављао их је да се збуњени питају.
Али чак и када је њихова дилема била монаштво или светски живот, Старац би их опет упутио Брзопомоћници у Манастир Дохиар, да јој се помоле, да их просвети. Он, који је био живи славоспев монаштва, који је стекао благодат и узвишеност монашког живота, никада није присиљавао нечију свест на одређени избор.
Чак и када би га питали шта је воља Божија одговарао би: “Децо моја, ја ћу да се помолим, а вас нека Бог просветли да одаберете пут на којем ћете се спасити славити га”. Чак и ако би га притискали, није мењао свој став ни за шта. Насамо би нам говорио: “Чак и ако ми Бог пројави која је његова воља, нећу им рећи. Зато што ће, ако им кажем, ђаво пробати свом силом да их одврати да то не учине и грех ће бити много већи”.
 
+ + + + +
 
Један младић кога је Старац звао “лоповом и пљачкашем” зато што се, пронашавши сва врата закључана, попео преко ограде у келију, да би са њиме говорио – “ко не улази на врата… он је лопов и разбојник” (Јн 10, 1) – желео је да се замонаши на Светој Гори али уз противљење свога духовника који га је желео у његовом манастиру, у свету.
Деси се једном да дођу обојица, духовник и његово чедо. И постави се питање: треба ли младић да следи жељу свога срца и да дође на Гору, или да чини послушање своме духовнику и да остане крај њега?
Брат који је послуживао частећи странце, без даха је чекао шта би могао Старац да одговори.
“Оче”, одговорио је са лакоћом Старац, “ваше чедо треба да вам изложи своје помисли и жеље свога срца по овом питању, и наравно да треба да чини послушање ако ви имате другачије мишљење. Али ако временом његове помисли настављају да опстају у њему, дужан је да их изнова исповеди. И ако се ви као духовник, уверите да у њему постоји постојана жал, тада сте дужни да размислите шта је по Богу и да му дате свој благослов да оствари своју жељу”. Одговор – злата вредан. Својом молитвом да нам помогне да и ми тако мислимо, једноставно и суштински.
 
+ + + + +
 
Једном је један будући монах пошао да се посаветује у којем би братству требало да општежитује. Старац је тада био сам и желео је да задржи некога крај себе. Али младић је затражио да оде у суседно општежиће. “Чедо моје”, рече му, оци код којих желиш да одеш су врло добри. Кад већ тамо налазиш спокоја, иди, буди послушан, и спасићеш се”. Ни реч није изустио о сопственој потреби!
Након неколико дана старац те пратње га посети заједно са младим искушеником да би узели благослов. Старац их благослови из свег срца са познатим духовним начином својим. Помислио је али није казао: “нека буде име његово…”. И волео је и хвалио тог младића.
 
+ + + + +
 
Писао нам је један брат: “Упознао сам Старца 1974. Упућивао ме је где да одем да останем на Светој Гори. Када сам му споменуо једног старца рече ми: “Не бих желео да одеш тамо и да садиш лук и кромпир”.
Кад сам му рекао за свога садашњег старца, одговори ми: “Да, иди, и ако те прими, остани неколико дана и дођи да поразговарамо”.
Тако је и било. Старац ме је примио, под изговором да учим за испите. Тих дана сам, посећујући разне друге оце, питао за њихово мишљење о старцу код ког сам боравио. Наравно, свако је имао своје мишљење. То је изазвало мој унутрашњи немир. Отишао сам у Катунакију пометен.
Не, дете моје. Погрешио си. Отићи ћеш тамо и нећеш никуда да шеташ. Остаћеш петнаест дана и поново ћеш да дођеш.
Заиста, тако је и било. Крај нашег старца пронашао сам спокој. Након тога сам посетио Старца на Катунакији и рекох му да сам се врло успокојио.
Његов је одговор био: “Сада је отац Јефрем умро за тебе. Имаш свог старца. Остаћеш тамо и вршићеш послушање””.
 
+ + + + +
 
Један од његових потоњих послушника га посети довукавши доста садница бадема. На дан светог Јефрема (28. јануара) 1972, послао је Старцу честитку и као одговор добио молбу за саднице. Старац је ископао рупе дуж свих стаза исихастирија и посадили су их заливајући их са оно мало воде из цистерне.
Неплодна земља, недовољно воде, много труда. Само су још бадеми могли нешто да учине. А они су у августу са врућином и сушом пропадали. Прво су имали маслине, али са јадним резултатом. Суседни млин би им за цеђење маслина давао дветри оке ужеглог уља, пуног талога. Намучио се, али је ишчупао све маслине и засадио је лешник. “Сабраћу шаку лешника али ћу их са задовољством појести”, говорио је. Није било нарочите бербе. Касније је са текућом водом све изравнао и засадио воћке: “Ето, једемо када сазру по неку малецку брескву или шљиву.
Старци су говорили: Катунакија није за вртове. Баште траже ђубриво и воду и грбавог баштована. Катунакија је за молитву и рукодеље”.
Уморио се ненаучени младић да пумпом црпе воду али су у неко доба завршили. Након Вечерњег, у полумраку храма седели су и разговарали. Младић се налазио у мисленој борби. Желећи да постане монах, с једне стране је то пожуривао, а с друге га је спречавала војска (у то доба седмогодишње диктатуре млади монаси нису бивали ослобођени војске). Упита: “Шта да чиним? Да кренем?” “Не!”, загрме глас оца Јефрема.
“Још увек ниси спреман. Када се у теби разгори ватра нити ћеш некога да питаш нити да водиш рачуна о било чему”. Није се сложио за промену духовника. “Ако промениш место боравка или постанеш монах, у реду”, говорио је, “другачије, остани код свог духовника”. Напамет му није падала помисао да он сам преузме младића као духовник.

Comments are closed.