>
Болести – Трудови – Божија заштита
Реткост је да неко не оболи како напредује старост. За духовне људе болести су још један вид подвига и благодати: “Када сам слаб, онда сам силан” (2 Кор 12, 10).
Старац је био склон алергијама. Болест се појавила када је имао четрнаест година у виду грудвица песка у очима. Уплашен, сакрио је то од школског лекара. Кад је завршио гимназију 1930. и регрутован за војску, већ је имао један озбиљан екцем на зглобу чланка десне ноге. Дали су му две године одлагања служења војске уз дијагнозу: “Благи екцем, временом излечив”. Искористивши одлагање, отишао је на Свету Гору.
Болест га је непрестано пратила. Током целог живота имао је екцеме на нози који су се често ширили и на остале делове тела. Пробао је многе лекове и дугогодишње дијете, али све што је могао да постигне је било неко мало побољшање. Последњих година, током којих је боловао од чирева на нози и скоро није ни спавао, говорио је понеки пут: “Нисам се молио Богу да ми однесе болест већ да ми пода стрпљење”.
У својој младости изгледа да је подносио и више. Требало је да са једном ногом која је болела одлази свакодневно у Свету Ану, на море, на планину и др., да би служио оцу Никифору и старом Прокопију. Требало је да пере, кува, и меси са кожом на рукама упаљеном и у пликовима. Неописиво страдање. Једном је стигао на праг смрти. У питању је био алергијски шок. Читаво је његово тело било у упали. Пуно великих пликова са страшним сврабом који је доводио до крви. Лице изобличено, са обрвама које су буквално затвориле очи, и дрхтавицом у целом телу која га је све чешће обузимала: четрдесете године (немачка окупација). “Ни на памет нам није падао Солун и лекари! Отишао сам у цркву и стао у стасидиј пред Богородицом. Сузе су ми текле као река. “Богородице моја”, рекох, “обећала си нам даћеш нам бити старатељ, хранитељ и лекар. Сада од Тебе тражим да одржиш реч”. Тако сам се помолио и одмах сам осетио да се дубина моје душе испуњава тананим миром.
Црква је од архондарикија[1] удаљена 10-12 корака. Тамо су Старци радили. Док сам дошао до тамо, осетио сам да се са мога тела скида огањ. Погледао сам своје руке – кожа као у малог детета. Богородица је начинила чудо”. Од тада је болест била подношљива.
+ + + + +
Старац се сам борио све до смрти оца Никифора. С времена на време би долазио понеко али не би остајао, или би био неприкладан. Такође га је и старац Јосиф, предвиђајући тешкоће које ће сретати, саветовао да не узима пратњу докле год је жив отац Никифор. Тако је и било, упркос томе што је у последњих година више од десет младића желело да остане крај њега.
Тако су кофе са 1000 печата које је требало да оду до Атине, на његовим леђима ношене до Свете Ане, до мора, као и товари брашна до млина у Киријаку. Вино из манастира светог Дионисија доносио је старцима у балонима пењући се и силазећи дуж стрмих, каменитих, клизавих стаза. Није било мазге за грађевински материјал, лим, дрва, црепове, креч, цемент! Он сам је био и мазга, и радник, и копач, и зидар, и вртлар, и послужитељ свих на Катунакији, и немилосрдни борац у испуњавању својих духовних обавеза.
+ + + + +
Али Бог га није остављао у тешким тренуцима. Једном се у шуми “студених вода” сам борио да на главну стазу извуче свежањ бреза за печате. Од терета се ушинуо. Тада се на стази појави један младић. Извукли су свежањ тамо одакле је могао да је понесе подвижник са мазгама, а онда је као чудом и изненада нестао. У једном трену је рекао своје име: Теодор.
“Који је од њих двојице био?” размишљао је касније Старац, “Тиронски или Стратилат?”
+ + + + +
Други би пак пут по послушању отишао у Скит манастира Ксенофонт. Кренуо је пешке из Дафнија размишљајући шта да ради кад не зна ту област. Уз пут срете једног свештеника, свога комшију са Катунакије, који је такође ишао у Скит и скраћивао пут јер га познавао. Заиста, стигли су тамо, али је свештеника пратиоца прогутала земља. Старац се зачуди али рече: “Слава Богу”.
+ + + + +
Старац је гајио посебно поштовање према светом Нектарију. Често га је помињао на Светој Литургији палећи свеће пред његовом иконом. Одлазио је и целивао би његове миомирисне мошти у пратњи оца Герасима Химнописца у Малој Светој Ани, а када би имао велику потребу, молио је оце да му их донесу на Катунакију ради благослова.
Када би га питали зашто је био тако велики светитељ свети Нектарије, одговарао би: “Зато што га и дан данас клеветају”.
Једном је приметио да ће због мољаца пропасти брашно које је донео. Био је тада сам са старим оцем Никифором. Помолио се светом Нектарију, и вату освећену његовим моштима ставио је у жито. Након неког времена када је требало да самеље жито да би замесио хлеб, жито је било сасвим чисто. Свети Нектарије је учинио чудо!
Такође је гајио много побожности према светом Мини и светој Ирини Хрисоваланду. Небројено пута би их поменуо у Светој Литургији тражећи од светог Мине да му нађе нешто што је тражио или од свете Ирине да донесе мира тамо где је требало.
+ + + + +
Стари Рафаил је живео сам строгим подвижничким животом у једној малој кући која је била проширена пећина, врло близу Светом Јефрему. Често га је Старац посећивао да би обавио своје дужности свештеника. Једанпут је, служећи заједно са оцем Никифором свету тајну јелеосвећења, зачуо глас из иконе светих Арханђела: “Ми те чекамо, кад ћеш да дођеш код нас?” Обрадовао се Старац због осећања благодати. Када је то касније споменуо старом Јосифу, чуо је следеће тумачење тог догађаја: “Није ти икона проговорила, чедо моје, већ се благодат тако пројављује”.
+ + + + +
Једном је, будући свештеник, млад и ревностан, пожелео да очува духовни плод Свете Литургије. Тра-жио је од осталих стараца на Катунакији да престану са чашћавањима након Свете Литургије и са разговорима који су гасили пламен Литургије. Међутим, они су се успротивили.
“Нарогушио сам се”, говорио је. “Два-три дана ме је држала љутња. На крају сам се са много силе помолио и рекао: “Свети Василије, свети Теодоре Студите, света Ирина Хрисоваланду, ја сам поборник онога што ви учите, и ето, је ли ово плод који убирем?”. Одмах се душа моја испунила спокојем према свој браћи и имао сам осећај да сам добио велику битку. Три дана сам имао утисак да ме следи једна дванаестогодишња девојчица – Богородица”.
+ + + + +
Био је врло осетљив на путовања, поготову морем. Вртоглавица га је неизмерно мучила. Избегавао је да путује, поготову ако је претходно служио зато што се бојао да не поврати. А један од грехова након Свете Литургије је и тај. Једном је био у Новом Скиту и служио је. После свете Литургије ушао је у малу барку да би се вратио у Каруљу – Катунакију. Удаљеност је била мала али док су прелазили Рт Пина, наишли су на буру која се настављала како су се приближавали Каруљи. Капетан се бојао да пристане и намеравао је да настави даље. Старац је пришао капетану и заповеднички му рекао: “Јордане, пристаћеш у Каруљи!” Под притиском капетан је попустио и окренуо кормило ка пристаништу Каруље бесно говорећи: “Пристаћу, па макар разбио барку!” Невероватно брзо море постаде мирно. Пристадоше у луци, Старац сиђе, као и остали оци, истоварише натенане брдо ствари, а капетан уз дивљење призна: “Моћног свеца ти имаш, оче!”
НАПОМЕНЕ:
