СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Златна старица
 
У међувремену, 1963, мало након одласка оца на Свету Гору, на Велики Петак, упокојила се и старчева мајка. Ова дивна жена, удостојена да два дана пре своје смрти постане великосхимна монахиња по имену Мариja, цео живот је за то молила Богородицу, имала је радосну, истинску смрт преподобних.
Њена слатка душа је била утеха свима, када је због болести срца дошла у Војну болницу, све изненадивши својом племенитошћу. Одлазио би доктор да је посети: “Ево мога златног доктора. Шта радите? Како сте? Како ваша госпођа, јесу ли добро ваша дечица?” питала би са радошћу. “Ова старица”, говорили би дивећи се лекари, “уместо да ми њу охрабрујемо, она храбри и теши. Свога млађег сина, официра, много је волела. Када би долазио да је посети, предосећала је и говорила је тобож поверљиво његовој тадашњој вереници а потоњој супрузи: ,Долази онај твој”. И ето ускоро официра. Чудила се девојка како је могуће да једна свекрва каже “онај твој”. Па ипак, било је могуће.
Старац, када је сазнао да је отишла у болницу, послао је своме брату једну схиму и полиставрион, и написао му да је замонаше “јер неће жива изаћи из болнице”.
Приповеда њена кћи: “Када је наша мајка постала великосхимница у болници (целог је живота имала ту жељу да се замонаши), иако је протеклих дана била ћутљива (по причању медицинских сестара), тог дана и те вечери непрекидно је причала! Преседела сам поред ње целу ноћ. Лице је њено блистало, постало је светло након пострига! Говорила је и гледала спрам неба! “Шта кажеш, мајко?”, питала сам је, “шта видиш?” “Шта да ти кажем, дете моје, каква лепота! Шта видим! Али, где се налазим?” Тада би долазила себи и схватала би да је у болници.
Након недељу дана, колико је провела у болници, мада је била добро и требало је да изађе, необјашњиво је добила високу температуру. У зору, на Велики Петак, упокојила се. Њена је смрт била тиха, мирна. Дошла је монахиња која је преузела током пострига и преобукла је. Одмах сам осетила јак миомирис, неописиви миомирис! Тада рекох монахињи: “Зар и ви монахиње стављате мирисе?” “Не, госпођо Елени”, одговори, “не стављамо мирисе”. То што је замирисало, ја сам одмах осетила док сам је преоблачила. Шири се од тела ваше мајке. Чекала сам да и ви то осетите, зато вам ништа нисам рекла. То је знак светитељства. То је знак да се ваша мајка спасила.” Остали смо задивљени!
Током погреба свештеник се дивио и говорио да се ради о светој души! Попут зноја излазило је из тела мајке миро! Наша одећа која је дошла у додир са телом наше мајке (грлили смо је и љубили), целе је недеље миомирисала! На погребу је више ширила миомирис наша мајка него цвеће на ковчегу.”
И сам Старац је признао: ,Да, тако је било. Чак сам пао у завист, на неки начин. Да, признајем вам. Једна жена, кажем, сељанка, неписмена, докле је стигла! Када бих се молио за њу, примао сам, нисам давао! Преплавила би ме радост.”
Имао сам нешто попут виђења. Видим мајку како одлази Христу: “Добро дошла, Марија, добро дошла, Марија.” Ми проводимо овде године да бисмо стекли о стање.
Често бих виђао да је моја мајка старац Јосиф, и Старац Јосиф моја мајка. Једно њих двоје…
Видео сам да је доспела у исто духовно стање као и старац Јосиф. А пре него што је умрла, и након њене смрти, пројавило ми се то исто: наша је мајка стигла висину. Како да то кажеш? Сипаш воду у вино или вино у воду – постаће једно. Тако некако. Старац Јосиф моја мајка, и моја мајка беше старац Јосиф.
Моја мајка није имала пример, сама је од себе трпе-ла туге. И у књизи старца Јосифа видимо да је имао много стрпљења у тугама. И за Јова пише свети Хризостом да је имао и друге врлине, али да је због свог великог стрпљења, то што се није пожалио, награђен од Бога”.

Comments are closed.