>
Са старцем Прокопијем
Отац Прокопије, други у пратњи након оца Никифора, доживео је велики благослов да умре као послушник, као што је живео све године свог живота. У свету Панајотис Бакас, радник на железници у Теби, дошао је на Катунакију мало након оца Никифора. Његова послушност према оцу Јефрему била је савршена, труд његов велики, и наставио је до свог краја добар подвиг послушања, упркос својим годинама.
За оца Јефрема га је везивала велика љубав и сарадња, у рукодељу, у домаћинству, у цркви, у духовним стварима. Када би уморан од дана, задремао на бденију имао је оца Јефрема да му помогне. Старац га је са поштовањем и радошћу звао Ава и охрабривао га је у тешкоћама које је имао због осорности и захтева оца Никифора. С друге стране, дивио се реду који је владао у његовом животу и пословима. Он, који је често по послушању стизао до Лавре и довлачио два по два товара до Каруље, и кад је умро, након толико година оставио је своје калуђерске ципеле као нове. Толико нове да их је Старац поклонио за његову душу.
И у кувању је био тако савестан да кад би одлазили у суседство да служе, стављао би лонац на огњиште и онолико дрва колико је било потребно, и одлазио. По повратку сва би дрва изгорела, а предивно скувано и топло јело би их чекало.
Његово рукодеље је било израда печата за просфору. Једном је, често то приповеда Старац, старац Прокопије седео у својој столици, близу кухињског прозора, режући своје печате. Отац Јефрем је у оно доба. прво на тоцилу резао печате припремајући их, а после би правио чешљеве од дрвета радећи у суседној соби. У огњишту су на тихој ватри кували печате да би омекшали. У неком тренутку ватра је требало да се доложи. “Оче, ватра се угасила”, пожалио се молећи старац Прокопије. Старац је био увек спреман да му помогне. ” У том трену, у резању чешљева, молио сам се и налазих се у радосном стању”, приповеда нам поучно “и знам из искуства да та стања након неког времена бледе. Помислих: ‘Сад кад имам храну, нека једем да се наситим, а после ћу да се побринем о ватри’. Само је то требало. Радосно стање ме напусти одмах. Тако сам и послушање прекршио и изгубио радосну молитву.”
Изгледа да су биле благословене те молитве, зато што је понеки пут о. Прокопије осећао миомирис. Остављао би рукодеље и одлазио би у суседну собу.
– Оче, шта то миомирише? – питао би простодушно.
– Босиљак – одговарао би отац Јефрем, показујући на саксију с друге стране прозора.
– Али, прозор је затворен – приметио би старчић са чуђењем.
Отац Прокопије је имао тешкоће са послушањем према оцу Никифору. Једном су га напале помисли:
– Хоћу да одем – говорила му је једна помисао.
– Куда ћеш? – питала би искушавајући друга.
– Не могу да вршим послушање оцу Никифору жалила се уместо њега трећа помисао.
– Какав си ти калуђер, ако не можеш да вршиш послушање? – грдила га је следећа.
Коначно је одлучио да напусти Светог Јефрема и да се настани у једној колибици Мале Свете Ане. Након неког времена, отац Никифор оде, пронађе га и (на леп начин убеди да се врати и покаје. Касније је говорио: “Од тренутка кад сам изашао из куће било је каао да сам се изгубио. Тако сам се осећао”. Међутим, та помисао га је поново узнемиравала и опет пожеле да оде. Тада га отац Јефрем посаветова да оде до Новог Скита, да начини метанију на гробу старца Јосифа, а касније шта га просвети нека учини. Чим је изашао на врата, осетио је миомирис па се врати. И помисао нестаде.
Други пут, отац Јефрем исповеди своју помисао оцу Прокопију. Старац Никифор је био одсутан и позвали су оца Јефрема у Каруљу ради јелеосвећења. Завршио је са освећивањем јелеја и кренуо је узбрдо до куће. Успут није могао да се сети да ли је руком осветио уље. Отпочеле су помисли: Јесам ли га осветио, или га нисам осветио? Танана монашка савест је била узнемирена. Помисли су се наставиле и током бденија. У неком трену се сетио оца Прокопија. Седео је у једном крају дворишта, на клупици, и са бројаницама у рукама чинио своје мало бденије. “Ава, муче ме помисли да јуче нисам осветио уље у Каруљи”, рече му исповедно. “Благословени, колико често освештавамо, навикао си се да освештаваш и не мислећи”, одговори му старчић просто. Помисли су нестале, душа се умирила. “Видите снагу исповести?” наглашавао би Старац.
Од многих напора отац Прокопије је добио килу. Покушавао је себи да помогне свакаквим повезима и другим средствима, зато што није желео да оде у свет. Никад није изашао ван Свете Горе, као и многи други старчићи који су на то пазили као на зеницу ока. Говорили су међусобно: “Доћи ће време када неће хвалити оне што се подвизавају у врлини, већ оне што не излазе са Свете Горе”.
Међутим, стање киле се погоршавало (била је дупла). Многе је ноћи стењао од болова и отац Јефрем је био присиљен да загрева циглу и да му ставља топле облоге да би му олакшао. Сваки му је покрет био тежак. Међутим, обишао их је неки монах са истим проблемом и уверио да сада, након операције, скакуће попут јарета. Оца Прокопија обузе ватра. Затражи благослов и за неколико дана седе у Дафнију на воз за Пиреј где је имао рођаке.
Отац Јефрем се молио, зато што старчић више од четрдесет година није изашао у свет. Сигурно ће му бити тешко. Једном га виде духом како се морем упутио из Дафнија. “Старче”, рече оцу Никифору, “запиши датум. Данас одлази из Дафнија”. Након два дана оде поново код старца: “Запиши дан и сат, сада се укрцава у Пиреју.” Поново је прошло неколико дана и отац Јефрем осети велики бол у својој души. Отрча старца и рече му: “Старче, овог трена или операција није успела, или му се нешто друго неповољно десило. Не знам тачно шта, али ја сам у боловима. Молим те, идемо да му очитамо молитву, да му Бог помогне.” Након неколико месеци старац Прокопије вратио, здрав и радостан. Између осталог, причао је да чим се искрцао у Пиреју и као изгубљен гледао наоколо, не знајући како да оде код својих, приближише му се двојица младића, узеше му торбе и одведоше до куће на адресу коју је имао. Разговарајући успут рекоше му да се један зове Теодор, а и други се зове Теодор. Чим су стигли, оставили су ствари, показали му кућу, и кад се окренуо да им се захвали, са чуђењем уверио да нема никога иза њега. Дивећи се рече: “Свети Теодори, хвала вам.”
Дошло је време да провере сате и датуме које су забележили. Сва три датума су била тачна. Само што трећи пут није био у опасности његов живот већ његово монашко звање, будући да га је директор-хирург, ред читавим лекарским особљем, представио на непримерен и неразумни начин. “Тај доктор није био побожан. Био је масон”, говорио нам је Старац. “Није увредио монаха, већ Бога. Због тога ме је заболело.”
Отац Прокопије се упокојио након кратке старачке болести 1968. Од 1963. је имао једног дивног, врло вољеног и нераздвојног друга, кир Јанија, телесног оца старца Јефрема. Он је, у 86. години, храмајући дошао код њих, да би оставио свој последњи дах у Богородичином врту, близу свога детета. “Јесте ли ви заљубљени?” дирао их је Старац, “стално вас виђам заједно.” Добродушни старци су један другом правили друштво. И оповргавали су стару изреку: “Ако немаш старца, купи га, само немој двојицу јер ће се посвађати”.
