СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
Искушења
С друге стране, искушења нису била мала. Старац Јосиф је поучавао: “Ако ти је подарено радосно стање, убрзо очекуј искушење. Ако имаш искушења и бриге, близу је услишење од Бога”.
 
+ + + + +
 
Донели су му неколико црепова за кућу. Међутим, били су тако прљави, да се поносни и избирљиви отац Јефрем расрдио. Није увредио оне што су их донели, али је узео црепове, и бацио их са стена у море. После тога читаве ноћи су га мучиле помисли: “А шта ако су тамо доле били људи на чамцима? Море се не види добро. Можда си убио некога. Шта ако је отац породице? Сигурно ћеш се уплести са полицијом”. Одмах ујутру отишао је до старца Јосифа. “То и то ми се десило,” исприча му. Он, мудар, упита истражујући: “Какво ти је било стање ових дана у молитви?”. “Врло добро стање, старче.” Климну главом одлучно: “Е, немојмо да очекујемо само сладост. Очекујмо и горчину.”
 
+ + + + +
 
За време окупације био је заражен туберкулозом. Старац Јосиф се очински старао о њему. Уз обилну јаку храну (углавном сир), успео је да се опорави.
 
+ + + + +
 
Неко време мучило га је искушење у вези са оцем Никифором, његовим старцем. Нису могли да се сложе. Натегли су му се нерви. Трудио се дуго времена. На крају је подлегао. Није могао да се суздржи. Једног дана, док се бавио рукодељем, осећајући себе у овом јадном стању, повиче ка Богу. И Бог одмах реши тај проблем. Дубоки мир преплави његову душу и тело.
 
+ + + + +
 
Подвиг са бројаницом и једином молитвом имао је своје тешкоће. Дешавало се да уморан и обесхрабрен тражи од свог учитеља дозволу да се као и сви оци врати читању службе. Тада би му утеха, подршка и смирење старца Јосифа давали снагу. Говорио нам је исповедајући се: “Сваких четири до пет година Бог дозвољава да прођем кроз талас очаја. Помисли, обесхабрење, безнађе, опкољавају ми душу. Тад је потребно издржати док не прође талас. Да нико не схвати шта ти се дешава. И у радости и у тузи миран, наоко друштвен, суздржан у себи. Наситио сам се преслатких причешћа Раја и старао сам се да се не погордим. Напио сам се прегорких вода пакла, али сам сe старао да се не утопим у безнађу”.
 
+ + + + +
 
Једном старац Јосиф поче да му скреће пажњу да, у стању у коме се тада налазио, треба да очекује неко искушење. Саветовао га је да пази, како не би примио неко демонско маштање или нешто слично. “Међутим,” причао је касније Старац, “ја сам страдао као једнооки јелен који је стао на обалу мора са здравим оком управљеним ка планини и шуми, одакле је очекивао ловце, а није видео да му се приближавају чамцем с мора, одакле му је долазила смрт. Тако сам и ја са једне стране очекивао искушење, а са друге ми је дошло. Позвали су ме у војску.”
То се десило пре 1940. Лавра је одлучила да избрише Старца са листе монаха зато што је рукоположен од стране старокалендарских епископа, без њихове дозволе. То је за сваког Светогорца као последицу имало покретање поступка његове регрутације. Жандари Свете Ане су почели да га траже. Старац Јосиф га је неко време скривао у Малој Светој Ани, покушавајући да га поново уврсти у листу монаха Лавре. Међутим, манастир је био непоколебив.
Тако је, у пратњи наоружаног жандара, Старац кренуо ка Уранополису, па Јерисосу, па Солуну. Док је корачао ка Јерисосу, окретао се и гледао Атос како се губи у даљини и размишљао са жаљењем: “Богородице моја, не могу да верујем да ћеш да оставиш једно јање своје да га непријатељ шчепа из твог врта”. И настављао је молећи се уз бројанице. Жандар му је псујући говорио: “Е, попе, оде ти сад Света Гора!” “Зна Богородица, господине Јани”, одговарао му је Старац. Али он је са неверицом вртео главом и певао: “Ми за имамо капетана и видећемо га једног дана као војсковођу у Цариграду.”
Стигли су у Јерисос, узели две карте за аутобус и чекали да се укрцају. Неколико минута пре уласка, стиже неки жандар из Јерисоса на станицу, држећи у руци телеграм за жандара Јаниса, старчевог пратиоца: “Телеграфска наредба да се одмах вратите у Кареју са својим пратиоцем”. “Е, барба Јани, Богородица није оставила, јеси ли видео?” “Све је могуће, попе!” одговори чувар и упутише се натраг.
Ево шта се десило: док је Старац одлазио, отац Пропије узе омологио[1] куће (уговор који предају свим исихастријама главни манастири) и оде код цивилног управника Свете Горе у Кареји. Име Старца је било уписано у листу, чиме је потврђен његов статус монаха. Тако је управник тражио од полицијског управника Кареје да поново позове Старца, претећи му да ће га тужити за прекршај закона, јер се Светогорци не регрутују. Још је и управник добио прилику да понизи полицајца са којим је раније имао сукобе.
 
Највећа тешкоћа коју је прошао ових радосних година била је једно непослушање које је починио, како каже, према старцу Јосифу. Наравно, покајао се, и старац Јосиф му је очински опростио. Али, Бог му је наложио епитимију. Шта се тачно догодило, није говорио. Била је то једина тајна коју је чувао. “Када ми Бог укине епитимију, тада ћу да вам испричам детаљно”, говорио је и чекао годину за годином. На крају осамдесете, навршило се седам година, колико и аскети наведеном у Синаксару под 19. јулом, свети Теодор Едески, са којим је на неки начин поредио своје искуство. Коначно је нешто казао, али не детаљно. Можда је у врењу благодати помислио нешто благо потцењивачки о старцу Јосифу. У сваком случају, пронашао је врло добар начин да своју душу држи у стању непрекидног тражења милости Божје. Исповедао се: “Педесет година одлазим и сваки пут метанишем пред старцем Јосифом, тамо где сам први пут начинио метанију за случај мог непослушања према њему. Тамо у Малој Светој Ани, између литице и трију степеништа што воде у собе.”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Монахологио: књига у коју се уписују сви монаси и искушеници сваког манастира.

Comments are closed.