>
Благодатна стања
Старац га је подстицао, саветовао и подржавао својим смиреним и радосним бићем али му ни на који начин није указивао духовни пут његове душе. Говорио му је: Напредуј, а ја ћу те следити и чувати, у сузама си пронашао благодат, у сузама и настави”. Он сам, пробни радник умне молитве, није је наметао своме ученику. Зато је Старац уверавао да старац Јосиф није упражњавао умну молитву, иако је некада искусио.
Налазио се у Малој Светој Ани, у колибицама старца Јосифа, као гост. Према реду старца Јосифа отпочињали су бденије са бројаницама у поподневним сатима, мало пре него што сунце зађе. У часу када је читао своје правило, десило се да се чула бука од радова отаца из Свете Ане која је преко пута. Старац , како прича, у свом покушају да се сабере и да избегне расипање ума због буке, осетио да му је ум њишао у срце и да је наставио своје правило неометен.
Када је довршио правило и дошао к себи, поново зачу буку, и би опитно поучен шта је умна молитва.
+ + + + +
Узвишена духовна стања, као што смо већ навели, убрзо су отпочела. Богата Божија благодат прекри оца Јефрема и непрекидно га је успињала тамо где само они који су то окусили могу да схвате: “Вкусите и видите” (Псалам 33,9) Старац Јосиф му је често говорио: “Чедо моје, ти како напредујеш и сам ћеш пронаћи благодат, али нећеш моћи да је одржиш.” А други пут пун усхићења али и бриге: “Много журиш и бојим се за тебе. Други читав живот проведу у подвизавању и не окусе ова стања[1]!” А ученик би узвраћао са простодушношћу: “Старче, ако ми Бог даје да једем меса, зар ја да му кажем да хоћу пасуљ?”
+ + + + +
“Дух Свети није видљив али је видљива његова благодат”, поучавао је Старац. Благодат смо видели уживо, опипљиву, да испуњава собу а потом и цркву. Сузе су текле у потоцима, благодат је преплављивала срца и храм. Много пута на светом диску видело се Свето Дете. Понекад, у часу освећивања Светих Дарова, објавило би му се: “Син Божији и санаследник Христа”. Страшна врелина духа. Учитељ га је скрушавао слатким неповерењем: “Много брзаш, оче”, али се и поносио: “Не верујем да се на читавој Светој Гори служи боља Литургија”. Напуштена пуста црквица у пећини Мале Свете Ане још и сада миомирише.
Беше оно доба кад је, у миру катунакијских ноћи препуних тајни, седео на својој морнарској клупици, уроњен у жар молитве, и зачу да из његове душе извире стих Исаије (62,5.): “Како се радује женик невјести, тако ће се теби радовати Бог твој”. Тада напусти молитву: “Господе Исусе Христе, помилуј ме”, да би узвикивао у Духу: “Исусе, Жениче мој, помилуј ме”. то време сам летео” и заиста у сновима је често сањао да лети као птица, причао је пред свој крај – “био сам анђео. Где да ми се приближи лукава помисао : и да сам желео. Далеко ме је одбацивала благодат. У себи сам поседовао светлост. Понеки пут бих старцу говорио у шали: Ма, старче, зашто да држим своје правило, када сам га одслужио у свом сну?” Унутарњи говор је наставио да очитава молитву и за време сна. “Ја спавам а срце је моје будно”(Пјесма 5,2). Поседовао је тако изобилну благодат.
+ + + + +
Понекад је у својој молитви предосећао да му предстоји нешто добро. Дуго времена тако. Након шест меци коначно, пун радости осети да душа његова хоће да изађе, да полети високо. Шчепао се рукама за предмете око себе, стегао се уплашен и на крају дошао се. Следећег дана исто то само много снажније. Поново је покушао да се суздржи, али није могао. “Сад сам већ преварен, помисли са задршком, иди куда желиш”. “Душа моја се успела на невероватне висине и поче да слави Бога”, причао нам је дубоко потресен сећањем и са тајним пулсом који му је створила. То што сам осетио је неизрециво”, настављао је гласом, од ганућа једва чујним. Да ли је сећањем поново оживљавао то неизрециво?
+ + + + +
Упркос свему томе, све се више удубљивао у молитву. Подсећао нас је: “Они који ме окусе гладоваће, и они који ме пију биће жедни” (Премудрости Сирахове 24, 21). Свесна и несвесна тежња биле су у молитви. Често је у својим сновима сањао краља Константина, ослободиоца Македоније, и краљевску породицу. Понекад би сањао краљицу која би му давала парче чоколаде а он би јој се с поштовањем приближавао. Захвалио би се говорећи да ће чоколаду појести, и настављао молећи се: “Молитву желим да ми даш”, да би зачуо потврдни глас краљице: “Даћу ти, даћу ти!” Није сматрао такве снове случајним.
НАПОМЕНЕ:
